Незнано добро

Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?

И анђели су једном рекли Богу:

– Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!

– Хоћу – одговорио је Господ. – Само питајте да ли он то сам жели.

И анђели упиташе свеца:

– Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?

– Не – одговори светац. – Боље је да Господ сам то чини.

– А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?

– Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.

– Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?

– Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.

– Па шта желиш? – упиташе анђели.

– Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.

Али анђели су наставили да инсистирају.

– Добро – одговорио је светац. – Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.

Анђели се збунише, али онда oдлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види, исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“

Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње jе цветало цвеће и сушиле су се људске сузе. А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.

Натраг на главну страну

O покајању ђавола

 

Преподобни Антоније, велики међу савршеним оцима, беше прозорљив. Пошто је искусио демонска кушања, он ни у шта не рачунаше више њихова лукавства. И много пута је својим телесним очима виђао и анђеле и ђаволе како се труде око људи, да их привуку сваки на своју страну. Он беше толико велики и моћан у врлинама, да се ругаше нечистим дусима и исмеваше их. Понекад их и огорчаваше, потсећајући их на то како су збачени с неба, и како се имају вечито мучити у огњу.

А једном се деси ово: Два демона се договараху како да отиду славном старцу Антонију. И разговараху међу собом како нико од њих не сме да му се приближи, бојећи се да му старац не зада тешке ране. Јер старац беше достигао велико бестрашће и савршено житије, и беше се обожио Пресветим Духом. И један од те двојице демона говораше другу свом: Брате Серефере, (јер тако беше име овоме демону), ако би се који од нас покајао, да ли би Бог примио његово покајање? Може ли то бити или не? - Одговори други: Ко то може знати? - А Серефер рече: Хоћеш ли да отидемо старцу Антонију, који се нас не боји, те да се од њега обавестимо о томе и сазнамо? - Одговори му други: Отиди, отиди, али се добро пази, јер је старац прозорљив, и видеће да га кушаш, па неће хтети да пита Бога о томе. Ипак, иди, еда би на неки начин сазнао што желиш.

И Серефер се претвори у човека, и отиде к старцу Антонију, и стаде плакати пред њим и ридати. А Бог, желећи да покаже да ни од кога који се каје не окреће главу него прима све који My прибегавају, и дајући пример човеку грешнику како не би окренуо главу и од ђавола, поглавара зла, када би се овај истински покајао, привремено сакри од старца намеру овога демона. И преподобни, видећи пред собом човека а не неког демона, упита га: Зашто, човече, тако од срца ридаш и плачеш, те и моју душу потресаш својим сузама? - А препредени демон одговори: Оче свети, ја нисам човек већ демон, и то због мноштва безакоња мојих. - Упита га старац: шта хоћеш да ти учиним, брате? (Јер преподобни сматраше да он из велике смирености назива себе демоном. А Бог му још не беше ништа открио о овоме). - Демон одговори: Оче свети, молим те само за једно: помоли се усрдно Богу да ти каже, да ли би примио ђавола ако се покаје, или не? Јер ако би примио ђавола, примио би и мене, пошто сам учннио дела која и он. - Старац на то рече: Испунићу ти вољу. Али, иди данас дому свом, па сутра дођи овамо, и ја ћу ти рећи шта о томе Господ каже.

И демон оде. А кад паде ноћ, старац подиже к небу своје свете руке, и помоли се човекољубивом Богу, да му каже да ли би примио ђавола ако се покаје. И одмах Анђео Господњи стаде пред старца и рече: Овако каже Господ Бог наш: Зашто ме молиш за демона? Он је дошао да те лукаво искуша. - А старац рече Анђелу: Зашто ми онда Господ Бог не откри то, него сакри од мене, да не прозрем демоново лукавство? Анђео одговори: Нека те то не буни, јер је ово неко дивно промишљање Божје у корист грешника, да грешници, који су починили многа безакоња, не би очајавали него се кајали, знајући, да свеблаги Бог не окреће главу ни од кога који му прибегава, па макар то био и сам лукави ђаво, ако то истински учини. Осим тога, Бог ти није то открио, да би се на овај начин обелоданила окорелост и очајање демона. Стога, када ти дође кушач, и упита те, ти га немој одмах пресећи, него му реци овако: Бог је толико човекољубив, да не окреће главу ни од кога који My прибегава, па макар то био и сам ђаво. Ето, обећава да ће и тебе примити, само ако будеш испунио оно што ти буде наредио. А ако те упита: Шта ми он наређује? реци му: Овако каже Господ Бог: Знам те ко си, и одакле си дошао са кушањем. Ти си стара злоћа и не можеш бити нова врлина; ти си издавна поглавар зла, и нећеш сада стати добро творити. Навикнут на гордост, како се можеш смирити до у покајање, и наћи милост? Али, да не би на дан Суда имао овај изговор, како си хтео да се покајеш но Бог те није примио, ево, благи и милостиви Господ и теби одређује (само ако сам пристајеш) покајање, јер каже: Стојећи на једном месту три године, и то окренут Истоку, вичи и говори и дању и ноћу ово: Боже, смилуј се на мене, стару злоћу! - Ово да говориш сто пута. И опет другу молитву: Боже, спаси мене, помрачену прелест! - И ово исто тако да говориш сто пута. И опет: Боже, смилуј се на мене, мрзост опустошења! - Говори и то сто пута. Тако вичи ка Господу непрестано, јер немаш тела, да би се заморио или малаксао. A када то извршиш са смиреноумљем, онда ћеш бити примљен у своје првобитно достојанство и увршћен међу Анђеле Божје. - И ако ти обећа да ће ово учинити, ти га прими на покајање. Но знам, да старо зло не може постати ново добро. А ово нека се напише за последње нараштаје, да не би очајавали грешници који хоће да се кају. Јер ће се из овога људи врло лако уверити да не треба да очајавају за своје спасење.

Пошто Анђео то рече преподобном Антонију, узиђе на небо. А када свану дође ђаво, који још издалека стаде плакати и ридати као човек. И приступивши старцу, поклони се. Старац га у почетку не изобличи, али у уму свом говораше: У зао час си дошао лажове, ђаволе, скорпијо, творче зала, стародревно зло, гујо свелукава! - Онда му свети рече: Као што ти обеђах, молио сам се Господу Богу моме. Он ће те примити на покајање, ако усвојиш оно што ти преко мене заповеда силни и свемоћни Господ мој. - Демон упита: А шта је то што ми Бог нареди да урадим? - Старац одговори: Бог ти заповеда овако: Да, окренут Истоку, три године непокретно стојиш на једном месту, вичући дан и ноћ: Боже: смилуј се на мене, старо зло! - Ово имаш говорити сто пута. Затим стотину пута говори овако: Боже, смилуј се на мене, мрзост опустошења! - А после тога опет сто пута ово: Боже смилуј се на мене, помрачену прелест! - И када будеш извршио све то што ти наређује Бог, бићеш увршћен међу Анђеле Божје, и бићеш у оном чину у коме си и раније био.

Серефер одмах збаци са себе оно лажно покајничко обличје, грохотом се насмеја, и рече старцу: О калуђере! да сам хтео да назовем себе старом злоћом, и мрзошћу опустошења, и помраченом прелешћу, ја бих то учинио раније, у почетку, да бих се спасао. Сада ли да назовем себе старим злом? Нипошто! И ко то говори? О, та ја сам све до овога часа диван у слави својој, и сви ми се плашљивци покоравају! И зашто бих ја сам себе назвао мрзошћу опустошења или помраченом прелешћу? Нипошто, калуђере, нипошто! Јер ја још владам грешницима, и они ме воле, и ја сам им у срцу, и они живе по мојој вољи. Зар покајања ради ја да будем непотребан и рђав слуга? Никада, зла старче, никада, никада то бити неће да ја себе од тако велике части гурнем у такво бешчашће!

Рекавши то, и кликнувши, ђаво постаде невидљив. А старац стаде на молитву, и благодараше Бога говорећи: Истину си рекао, Господе, да древна злоћа не може постати нова врлина; творац зала не може бити творитељ нових добара.

Потрудисмо се, браћо, да вам ово испричамо не узалуд, него да бисте познали благост и милосрђе Господње. Јер, када је готов да и ђавола прими због покајања, онда уколико пре човека, за кога је крв Своју пролио! Јеси ли грешан, - покај се! Ако се не покајеш, онда ћеш се страшније од демона вечито мучити у паклу, не што си згрешио - (јер сви грешисмо, и нико није без греха осим једнога Бога) - већ што се ниси хтео пре своје смрти покајати и молити Судију. Јер какве нас затече смрт, такве ће нас и одаслати тамо. Ако умреш без покајања, служећи ђаволу помоћу разноврсних и различитих грехова, зацело ћеш са њим и осуђен бити на огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим. А ако пре смрти побегнеш од греха, и угодиш Господу покајањем и вером, о! колика ћеш блага после смрти уживати! Јер ћеш наћи милостивог Судију, и удостојићеш се блаженства, и настанићеш се са светлим Анђелима, где је за све који су угодили Богу неисказана красота и вечна радост и весеље. Нека бисмо сви ми добили то у Христу Исусу Господу нашем, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Натраг на главну страну

Шта је грех?

,,И, шта је на крају грех?''
,,Има доста дефиниција, а скоро све греше. А ништа лакше него рећи шта грех јесте. Грех је - све што нас одваја од Господа.''

(Из књиге ,,Капљице Јеванђеља'')

Натраг на главну страну

И створи Бог камен који не може да подигне, по обличју Божијем створи га

Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: ,,Ваша Светости, да ли је Ваш Бог свемогућ?''

А ја га погледам и кажем:  ,,Јесте.''

А он ће даље: ,,А када је Он свемогућ, да ли може да створи камен који не може да подигне?''

Ја га погледам и кажем му: ,,Пријатељу, ја бих те нешто запитао, али да се не наљутиш?''

А он ће: ,,Нећу.'' 

А ја му опет кажем: ,,Пријатељу, за сваки случај те питам још једном, је ли нећеш да се наљутиш?''

А он ће мени: ,,Нећу.'' 

А ја га и по трећи пут запитам: ,,А за сваки случај да те још једном питам да нећеш можда да се наљутиш?'' 

А он ће мени: ,,Ма нећу да се наљутим!'' 

И ја му онда кажем: ,,Добро када нећеш да се наљутиш. А реци ти свима нама - да ли ти можеш да будеш паметан?'' 

А он ћути и ћути и размишља: ако каже ,,Могу'', значи није паметан; ако каже ,,Не могу,'' значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: ,,Ни једно ни друго, ја већ јесам паметан!''

И ја му кажем: ,,Ето пријатељу, и мој Бог је створио камен који Он не може да подигне!''

А он ме запита са чуђењем: ,,А који је то камен?''

И ја му кажем: ,,Ти си тај камен, не може тебе ни Бог да спасе ако ти нећеш да се спасеш.''

Натраг на главну страну

Да ли стварно желиш да будеш православан?

(Доле се налази писмо које је покојна енглеска игуманија Текла (+ 2011.) упутила свим обраћеницима и онима који се интересују за православну веру:)

Драги "Џоне,"

колико схватам, ти си на путу да постанеш православан. Не знам ништа о теби сем да си Енглез.

Пре него што наставиш даље, постоји нешто што морам да разјасним. Нико ми није рекао зашто желиш да мењаш веру, али те уверавам је тако нешто несврсисходно ако је из негативних разлога. Наћи ћеш подједнако ,,погрешног" (ако не и више) у Православљу колико у Англиканској или Римокатоличкој Цркви. 

Тако - прво и прво, да ли си спреман да се сусретнеш са лажима, лицемерјем, злом и свиме осталим, колико у Православљу толико и у било којој другој религији или вероисповести?

Да ли очекујеш земаљски рај са много тамјана и исправном музиком?

Да ли очекујеш да одеш право у рај ако се крстиш споро, помпезно и тачно са десне стране?

Да ли имаш кувар у коме се налазе сви аутентични руски рецепти за васкршња славља?

Да ли си стручњак за љубљење трипут у свакој могућој и непримереној ситуацији?

Да ли можеш да се елегантно поклониш а да ти не поиспадају разноразне џиџабиџе из џепова?

ИЛИ...

Да ли си прочитао Јеванђеља?

Да ли си се сусрео са Христом Распетим? У смислу, да ли си присуствовао Последњој Вечери - самој сржи Светог Причешћа?

И...

Да ли си спреман, у свем смирењу, да схватиш да у овом животи никада нећеш знати ништа изван Вере; да Вера значи прихватање Истине без доказа. Вера и знање су суштинске контрадикције - и да се суштински изливају једна у другу.

Живо Православље се заснива на парадоксу који се преноси у богослужење - јавно или приватно.

Ми знамо зато што верујемо и ми верујемо зато што знамо.

Изнад свега, да ли си спреман да све прихватиш као да долази од Бога?

Ако смо предодређени да увек будемо ,,срећни," чему Распеће? Да ли си спреман, шта год да се деси, да верујеш да негде, некако, све то има смисла? То не значи пасивно трпљење, већ значи сталну стражу, слушање, над оним што се од нас захтева; и изнад свега, Љубав.

Сиромашне, старе, болесне, можемо да волимо до свог последњег даха. Не сентименталне глупости које се често мешају са љубављу, већ љубав према жртви - унутрашњем разапињању похлепе, зависти, гордости.

И никада не мешај љубав и сентименталност.

Никада не мешај богослужење са оним што ти се свиђа.

Буди смирен - воли, чак и када је тешко. Не буди сентименталан па то да после зовеш љубављу. И не односи се према црквеном богослужењу као према позоришној представи!

Надам се да све ово има смисла.

Моје најлепше жеље,
Мати Текла
(игуманија манастира Успења у Норманбију)

Оригинал:
http://www.theamericanconservative.com/dreher/do-you-really-want-to-be-orthodox/ 

Како праштати

,,У једном тренутку сам имао много неприлика са мојим пријатељима. Наше сталне свађе су довеле до тога да су ми они у једном тренутку саопштили да прекидају апсолутно сваки контакт самном. То ме је доста повредило, и одмах су кренуле да ми навиру свакакве помисли, обично на тему тога како би било лепо да се њима нешто лоше деси, или како би било још лепше да схвате да им требам из овог или оног разлога, те да тиме зависе од мене.

Мисли су ми прелазиле од пакосних преко озлојеђених до огорчених. Никада нисам планирао неку тешку освету, али сам ухватио себе колико ми се живот врти око тог једног несрећног догађаја.

Када сам усред тако једне осветољубиве маштарије ухватио себе како им желим зло, само сам завапио Господу: ,Господе! Ти видиш да их презирем из дна душе! Ако сам им икада и пожелео шта добро, благослови их тиме, а све што им зло зажелех, дај им супротно!'

Касније смо се и помирили, и тај пламен непријатељства је замро...''

(Из књиге ,,Капљице Јеванђеља'')

Натраг на главну страну

Дрвени крстић

Познавао сам једног младића који је имао за своје правило да никада не скида дрвени крст који је увек носио око свог врата. Meњао би крст када би се овај потпуно излизао. Приметио сам да он некада носи крстић преко oдеће, а некада испод ње. Никада то није нешто посебно спомињао, али један наш заједнички пријатељ и ја јесмо. Често смо наводили разлоге да ли тако треба, и свако је наводио разлоге за и против: те не треба бацати бисере пред свиње, те не треба да се стидимо Господа, те се онда гордимо крстићем, те исповедамо Господа, те ,,затежемо амајлије'' те ,,закопавамо талант у земљу''. Било је ту разноразних шарених тумачења. Он се у те наше расправе никада није нешто посебно мешао, али су му у једном тренутку дозлогрдиле па нам је рекао:
- Ви само наводите те разне цитате и мишљења, и све сводите на спољашњу побожност или на исповедање вере. Е па рећи ћу вам. To како ја носим крстић се уопште не тиче тога да ли се ја стидим Господа, већ управо тога да ли ја мислим да ли се Господ стиди мене...''

(Из књиге ,,Капљице Јеванђеља'')

Правила побожног живота

НАТЕРАЈ себе да устанеш рано и по плану. Чим се пробудиш, помисли на Господа: прекрсти се и захвали Му за ноћ која је прошла и за сву Његову милост над тобом. Замоли Га да управља твојим осећањима, жељама и делима, тако да Му буде угодно све што урадиш и кажеш.

Док се облачиш, сети се Господњег присуства, као и свог Анђела Чувара. Замоли Господа Исуса Христа да те одене у одежду спасења.

После умивања, крени на јутарњу молитву. Моли се клечећи, сконцентрисано, са страхом Божијим и кротошћу, како је достојно пред Свевишњим. Моли Га да ти пода веру, наду и милосрђе, као и мир и снагу да издржиш све што ти данашњи дан донесе (невоље и искушења). Помоли се да благослови твој труд. Помоли се за помоћ: за неки задатак који мораш да извршиш, или у борби против неког греха.

Ако можеш, прочитај нешто из Библије, посебно из Новог Завета и Псалтира. Читај са намером да добијеш духовно просвећење, примајући у срце оно што прочиташ. Пошто си мало прочитао, стани, и размисли о ономе што си прочитао, а онда настави, размишљајући о ономе што Господ предлаже твом срцу.

Покушај да посветиш барем петнаест минута размишљању о ономе што си прочитао, на твоју корист и спасење.

Увек захвали Господу што није дозволио да нестанеш у гресима, и што брине о теби, на сваки могући начин водећи те ка Царству Небеском.

Почни свако јутро као да си ток тренутка одлучио да постанеш Хришћанин, живећи по заповестима Божијим.

Када кренеш да обављаш своје послове, тежи да све чиниш на славу Божију. Не започињи ништа без молитве, јер све што урадимо без молитве касније је или штетно или бескорисно. Речи Господње су истините: ,,Без Мене не можете чинити ништа''.

Угледај се на нашег Спаситеља, који је радио да би помогао Јосифу и Својој Пречистој Матери. Док радиш, буди весео, ослањајући се на Божију помоћ. Добро је непрестано понављати молитву: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног''.

Ако ти је посао успешан, захвали се Господу. Ако не, препусти се Његовој вољи, јер се Он брине о свему и све води добру. Прими све невоље као епитимију за своје грехе, у духу смирења и послушности.

Пре сваког оборка, помоли се Господу да благослови храну и пиће, а после сваког јела Му се захвали и помоли се да те не остави без духовних благослова. Добро је отићи од стола помало гладан. У свему, не претеруј. По узору на древне хришћане, пости средом и петком.

Не буди похлепан. Буди захвалан на храни и одећи коју имаш, угледајући се на Спаситеља који се понизио до смрти за нас.

Труди се да у свему угодиш Господу, тако да те не би гризла савест. Знај да те Бог увек види, и самим тим буди пажљив са жудњама, жељама и осећањима твога срца.

Избегавај и најмање грехе, да не би упао у веће. Удаљуј од себе сваку помисао која те удаљава или које то може удаљити од Господа. Бори се против сваке нечисте жеље, као против варнице која је пала на твоје одело. Ако не желиш да те муче зле жеље, кротко примај понижење од других.

Не причај превише, сети се да ћемо за сваку изговорену реч одговарати пред Богом. Боље је слушати него причати: у празнословљу је немогуће избећи грех. Не буди љубопитив што се тиче вести, које само забављају и смућују дух. Никога не осуђуј, али сматрај себе горим од свих других. Онај ко суди узима туђе грехе на себе. Боље је жалити грешника и молити се Богу да га исправи. Ако неко не слуша твој савет, не свађај се. Али, ако су његова дела саблазан другима, примени доређене мере, јер је њихово добро, са обзиром да их је више, сигурно веће од његовог, са обзиром да је сам.

Никада се не свађај нити правдај. Буди благ, тих и понизан. Издржавај све, по Исусовом примеру. Он ти неће дати крст који не можеш да издржиш. Он ће ти такође помоћи да носиш Крст који већ имаш.

Замоли Господа да ти да благодат да извршаваш Његове свете заповести онолико колико можеш, иако изгледају тешке за испуњавање. По учињеном добром делу, не очекуј хвалу, већ искушење: јер се љубав ка Богу куша кроз препреке. Не надај се да примиш икакве врлине без туге. У искушењима, не очајавај, већ се моли кратко: ,,Господе, помози…, Научи ме да…, Не остављај…, Заштити…''. Господ увек  дозвољава искушења, али Он такође даје снагу да им се одупремо.

Замоли од Господа да одузме од тебе све што храни твој понос, иако ће то бити горко. Немој да будеш груб, натмурен, лицемеран, неповерљив, и избегавај сукобе. Буди искрен и једноставан у твом понашању. Кротко прими све грдње, чак иако си мудрији и искуснији.

Шта не желиш да ти се деси, то не ради ни другима. Ради другима оно што би волео да и други теби раде. Ако те неко посети, буди благ према њему, скроман, мудар, и, ако ситуација од тебе то захтева, буди такође слеп и глув.

Ако си лењ, или осећаш извесну безбрижност, не напуштај устаљено молитвено правило и друге побожне подвиге.

Све што урадиш, посвети Господу Исусу, без обзира колико је то безначајно или непотпуно, јер то тада постаје свето дело побожности. Ако желиш да нађеш мир, потпуно се посвети Богу. Нећеш наћи мира док се не успокојиш у Богу, волећи само Њега.

Са времена на време, буди сам, по Исусовом примеру, због молитве и размишљања о Богу. Мисли о Његовој бескрајној љубави према нама, Његововом Страдању и Његовом Васкрсењу, Другом Доласку и Страшном Суду.

Посећуј службе што чешће. Исповедај се и примај Свете Тајне. Тако, увек ћеш бити у Богу, а ово је највећи благослов. Током исповести, покај се искрено и мржњом према гресима, јер неисповеђен грех води у смрт.

Посвети недеље за дела милосрђа. На пример, посети некога ко је болестан, утеши некога ко је жалостан, спаси онога ко је изгубљен. Ако неко помогне ономе ко је изгубљен да се окрене Богу он ће примити велику награду у овом животу, као и у ономе следећем. Охрабруј пријатеље да читају хришћанску духовну литереатуру, и да учествујете у духовним разговорима.

Нека Господ Исус Христ буде твој наставник у свему. Стално Му се обраћај, мислећи о Њему. Питај се: Шта би Он урадио да се налази у сличним околностима?

Пре него што одеш на спавање, моли се искрено свим срцем, гледајући строго на тај дан. Истражуј срце своје, покај се за почињене грехе, са патњом и сузама, да их не би поновио. Како идеш у кревет, прекрсти се, пољуби Крст, и веруј Господу Богу, који је твој Добри Пастир. Сматрај да је ово можда твоја последња ноћ, и да ћеш се појавити пред Њим.

Сећај се Господње љубави према теби, и воли Га са свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим.

Живећи овако, достигнућеш благословени живот Царства Незалазне Светлости.

Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин.

Платон, Архиепископ Костроме

Натраг на главну страну

Последње речи Св. Луке Кримског

,,Децо моја, преклињем вас, заштитите се грудобраном који вам Бог дарује, да бисте се одупрели ђавољим варкама.

Не можете ни да замислите колико је он зао.

Ми се не боримо са људима већ са господствма и властима, са злим дусима.

Пазите се!

Ђаволу не користи да неко мисли да му је он близу;

Сакривени и непознати непријатељ је много опаснији од видљивог.

О, како је велика и ужасна војска демона!

Како је безбројна њихова црна хорда!

Непромењена, неуморна, желе дан и ноћ да оборе нас који верујемо у име Христово, да нас одведу на пут неверја, зла и богоборства.

Ови невидљиви непријатељи Божији имају за свој једини циљ да нас даноноћно воде на пут уништења.

Али не плашите се, и користите се силом имена Исусова."

Натраг на главну страну

Хришћанство у ,,Људима Њујорка''

На фејсбук страници "Humans of New York" се налази збирка прича разних Њујорчана и посетилаца Њујорка. Приче су смешне, тужне, трагичне, пуне вере и очаја.

,,Једног дана нам је на врата дошао бескућних, наизглед луд, и баш смо се спремали да му залупимо врата, али моја мајка га је видела и викнула: ,Еј Јуџине!' Онда се растрчала по кухињи, скупљајући свакакву храну у пластичне посуде. Дала му је храну, и пошто је он отишао, ми смо питали моју маму зашто му је дала толико хране. Она нам је рекла: ,Никада не можеш да знаш како ће Исус да изгледа када се појави!' Она је то стално говорила, то је за њу просто била духовна ствар. И знаш ли шта се онда десило? Два месеца касније, тај исти човек се појавио на нашем прагу, чист и обријан, у оделу. Код себе је имао коверту пуну новца, намењену мојој мајци. Каже он: ,Г-ђа Роса је увек веровала у мене!' Никада то нећу заборавити! Звао се Јуџин.''

Натраг на главну страну

Дан у животу Св. Јована Златоустог

Живимо у свету који се мења. Свугде наоколо су живот, смрт, прошлост, старост, прелажење из једног стања у други. Људи постају оно што су били њихови родитељи, деца расту у младеж а онда у одрасле, старији људи се упокојавају и над свима се немилосрдно нагиње авет смрти. Овако је било од постанка света. Али наш начин живота све више наглашава ове промене и одступања, до те мере да нас са времена на време, ако су наша срца осетрљива, овај луди плес недоследности тешко притиска; он пробија нашу бесмртну душу и баца сенку непостојања на вечно темеље наше душе.

Замислимо радни дан у свету Светог Јована Златосутог, који је написао више књига него што су то могла десеторица, и који је написао таква тумачења да би нам требала цела вечност да их појмимо. Замислимо свет без иједне механичке буке, без кола, сијалица, где сија само мало кандило кроз ноћну тмину, изнад огромног Светог Писма састављеног од овчије коже, или замислимо копита коња како лако ударају о калдрму. Свет без телевизије, интернета, мобилних телефона или фејсбука; свет без возова или аутомобилских сирена; свет где се шкрипа аутоматизованог материјала никада не чује. То је бежични свет - то јест, без мрежа - без звоњаве, без електричног осветљења, али испуњен благодаћу, зујањем пчела и сјајем звезда. То је свет без авиона на небу, али испуњен птицама.

Дан започиње рано али без будилника, само кукурикањем петлова. То је свет са Светом Литургијом и незбрзаним, умирујућим појањем, без микрофона или звучника већ само са гласом из људских груди, испуњених јаким, преузвишеним певањем. После небесног причешћа Телом и Крвљу Христовом, неколико хиљада гладних људи се окупља око цркве и без журбе се послужује великодушном милостињом кроз порповеди овог великог Антиохијца.

Дан се онда наставља кроз изучавање књига, дугим периодима писања, тумачења, писама упућених далеким угловима царства која се шаљу данас а добијају кроз годину дана, разговори са свештеницима епархије, дуге, дуге молитве, читања дневног круга богослужења, молитвена правила, ноћно читање уз светлост уљанице и коначно сан на клупи или дрвеним даскама.

Тих дана људи нису живели у одвојеним собама. Постојала је само једна велика соба за све која је служила као гостионица, трпезарија, кухиња и спаваћа соба, тако да су сви све братски делили, од зделе хране до плакања деце усред ноћи. Монах је, ипак, имао засебну келију испуњену светлошћу молитве и смирења.

Колика разлика од садашњег света, света заваривача, пнеуматског чекића, моторне тестере, точкова возова, упаљених мотора, света пуног механичке буке али тихог за вапаје покајања.

Оригинални текст: http://www.pravoslavie.ru/english/66157.htm

Натраг на главну страну

Mи ништа не знамо

Када мало погледамо све проблеме које море данашњег човека, можемо да закључимо да ми, због огромног прилива информација, заправо - ништа не знамо.

И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити.

Ми не знамо да ли Европска Унија организује протесте у Украјни и(ли) да ли Русија организује пуцњаву по демострантима.
Ми не знамо да ли има афлатоксина у млеку или цијанида у ужичкој води.
Ми не знамо да ли је наш Главни Политичар тајни агент, да нису можда сви политичари тајни агенти или можда чак нико од њих; не знамо ко је ту ради фотеље а ко ради добробита народа.
Mи не знамо шта се десило са новцем намењеним Тијани Огњеновић.
Ми не знамо да ли су климатске промене природне осцилације или изазване загађењем.
Ми не знамо заправо које вакцине ваљају, које не ваљају, иза којих се крију неки тамни интереси.
Ми не знамо да ли неко контролише урагане и земљотресе, или да ли неко посипа народ отровним супстанцама из авиона.
Ми не знамо шта једемо, шта се у тој храни налази или ко је у њу ,,то'' ставио; и ако је узгајамо сами, ми не знамо шта се налази у тој земљи, у тој води којом заливамо биљке или у том ваздуху који удишемо.

На крају крајева, ми стварно ништа не знамо, и сви наши проблеми данашњице потичу од незнања и индивидуализма. Индивидуализам се и да решити, а незнање никако.

На крају крајева, сви се само приклонимо оном ставу који нам звучи ,,логичнији'' иако махом немамо довољно непосредних информација да га поткрепимо, већ само лични дојам и нека ,,саопштења''. И колико год да смо убеђени у наш став, увек је неко подједнако убеђен у свој, сасвим супротан. И на крају, све се сведе на слагање да се не сложимо. Барем док не опали пушка.

Не знаш ти ништа, Роде Људски. Уби нас лаж и отац лажи. 

Натраг на главну страну

Чудо Светог Фрање Асишког

Један мој пријатељ ми је послао писмо на француском, у коме га жена из Алзаса моли да јој пошаље нешто о Руској Православној Цркви: неки молитвеник или нешто слично. Он јој је послао то што је тражила и све се завршило на томе.

После сам био у Алзасу у Француској и посетио сам ту жену да бисмо се упознали, али је баш тада била ван града. Срео сам њену свекрву, страију жену украшену хришћанским врлинама и чистог срца.

Она ми је испирчала следећу причу. Њихова породица је древног племићког алзашког порекла, протестантске вере. Мора се напоменути да је у алзашкој регији становништво подељено: пола су протестанти, пола су католици. У једном месту чак деле цркву, и наизменично тамо служе службе. У цркви се налази католички олтар са киповима и осталим неопходним богослужбеним предметима, али када протестанти служе, они преко олтара навуку завесу и испред ње поставе свој сто око кога се моле.

Недавно, међу алзашким протестантима је настао покрет који је благонаклоно гледао на молитву светитељима. То се десило пошто је до њих дошла књига од Сабатијеа где он описује житије католичког светитеља Фрање Асишког. Пошто је и сам био протестант, Сабатије је био под утиском житија праведника пошто је посетио Асизи. Породица мог пријатеља је такође била под утицајем књиге. Иако су остали протестанти, осећали су незадовољство. Они су желели да се моле светитељима и да учествују у сакраментима. Када их је њихов пастор подучавао, они су га замолили да не навлачи завесу код католичког олтара, тако да могу да барем виде кипове свеитх. Они су се намерачили да нађу истиниту Цркву.

И тако се зби да је једна девојка, болесна, седела у башти и читала житије Фрање Асишког. Башта је била сва у цвату, у сеоској тешини. Док је читала, пала је у лаки сан. ,,Не знам како се то десило,'' причала је после. ,,Сам Фрања ми се приближио, заједно за погрбљеним старијим човеком, некаквим светлим патријархом. Био је сав у белом. Уплашила сам се. Али Фрања ми се приближио и рекао: ,,Кћери моја! Ти трагаш за истинитом Црквом, и она је тамо где је и он. Она све држи али не тражи ни од кога да њу придржава!'' ''

,,Старац у белом је ћутао и само се смешкао, одобравајући шта Фрања прича.'' Виђење је престало. Пробудила се. Из неког разлога помисао јој је рекла: ,,Ово је некако повезано са Руском Црквом.'' Мир јој се уселио у душу.

После тога је она мом пријатељу написала писмо које помињем на почетку приче. Два месеца касније сам их посетио, и овог пута ми је она допунила причу. Они су унајмили руског радника. Желећи да зна да ли се удобно удомио, домаћица је ушла у његову собу и видела икону у ћошку, на зиду, и одмах је препознала истог оног старца кога је видела са Фрањом. Збуњена и уплашена, она је питала: ,,Ко је овај старац?'' ,,То је Свети Серафим, наш православни светац,'' одговорио је радник. И онда је тек схватила значење речи Светог Фрање да се истина налази у Православној Цркви.

Натраг на главну страну

Teжина једне Литургије

Jeдног дана, пре много година, један шумар је разговарао са месаром када је у месару ушла старија госпођа. Месар је прекинуо разговор да би питао старију жену шта јој треба. Она је дошла да испроси мало меса јер није имала новца.

Шумара је забавила ова жена па је питао месара: ,,Само мало меса, али колико ћеш јој дати?''

,,Жао ми јер јер немам новца, али поменућу те на Литургији,'' рекла је жена месару. И месар и шумар су били равнодушни према вери па су одмах почели да се подсмевају женином предлогу.

,,Добро,'' рече месар, ,,ти иди и помени ме на литургији, и када ми се вратиш, даћу ти онолико меса колико вреди једна литургија.''

Жена је отишла из продавнице и вратила се касније. Пришла је пулту и месар је рекао: ,,Добро, 'ајде да видимо.''

Жена је извукла папирић на коме је писало: ,,Помени Господе слугу свога тог-и-тог.'' Месар је ставио папирић на један тас ваге док је на други ставио кошчицу. Вага је претегнула на страну папира. Онда је ставио месо наместо кости, али је папирић и даље био тежи.

Оба мушкарца су се постидела своје хуле, али су наставила са својом игром. Ставили су велики комад меса на вагу, али тас је и даље претезао на страну папирића. Месар се толико запрепастио да се одмах обратио и обећао да ће жени дати све месо са другог таса. 

Шумар се убрзо замонашио у манастиру где се Литургија свакодневно служи.

Натраг на главну страну

Црква и хомосексуализам

Meсто дешавања: велики састанак вероучитеља свих вероисповести. Присутан је и постарији епископ. Прва тачка дискусије: бежање са часова. Током дискусије, епископ заспи. 
Наставља се дебата о оценама, о односу државе према веронауци и коначно тема се окрене на хомосекуализам. Владика се прене:
,,Ја мислим да то није толико страшно. Па и у моје време се то радило. Сви смо то радили. А ко каже да то није радио, тај лаже. И ја сам то радио...
...
...бежао са часова.''

Натраг на главну страну

Богојављенска вода

„И дај јој благодат искупљења, благослов Јордана; учини је извором нетрулежности, даром освећења, отпуштањем грехова, исцељењем недуга, погибијом демона, неприступачном непријатељским силама, испуњеном анђелском моћи: да свима који је користе и испијају од ње она буде на очишћење душе и тела, исцељење страсти, освећење домова, и за сваку намеру која је целисходна...“

Натраг на главну страну

Како је вампир престао да се боји крста

  

Вампир.

За вампира се комотно може рећи да је најпопуларније митолошко биће садашњице. Иако данас мало ко верује у виле и змајеве, и данас постоје села где је веровање у ове ускрсле мртваце итекако... живо (страх од њих је у већим местима замењен много конкретнијим страхом од сексуалних манијака и разбојника). 

Вампир је конгломерат хула на хришћанство. Његово постојање исмева васкрсење, његов радни дан је супротност животу а њеогово храњење антитеза светој тајни причешћа (до најстинијих детаља). Као онај који је одевен у силу смрти, потпуно је природно да се вампир боји и страши врховног барјака победе над смрћу - Крста Господњег.

Ово сујеверје је ипак исказивало неку народну мудрост. Вампир, као конкретна експозитура смрти, је Зло. Крст, као нешто што доноси спасње, је Добро. Вампир се можда и сасвим магијски потчињава крсту, али ту је нешто дубље. Сасвим је природно да Зло пада под Добрим.

Али данас, вампир је постао нешто друго. Некада је то био наново васкрсли мртвац (који упркос моторици и инелигенцији остаје мртав); у све присутнијој поп-култури, он је сада ,,заражен вирусом.'' Раније га је сунце уништавало; сада му ,,смета ултраљубичасто зрачење.'' Раније се хранио крвљу; сада ,,тело не може да му ствара црвена крвна зрнца.'' А крст комотно може да носи око врата.

Вампир је од натприродног ужаса постепено еволуирао у врло занимљив (и драстичније мање страшан) медицински случај; са друге стране, вера је деволуирала, што неумитно води ка сцени када се вампир само смеје особи која се од њега штити распећем. 

Али то је сасвим у реду. И да постоје, данашње одумирање вере би и натерало вампире да се смеју - да се смеју нашој туњавој вери (ако и такве има) и нашим драматичним играријама са светињама. Вампири из трансилванијских двораца и Салемова су данас изумрла врста, која је полако одумрла заједно са озбиљношћу којом су људи узимали веру. 

Али сатана, кога је вампир смешна икона, и даље бежи и хита од свог старог Распетог Противника. Као ђаво од крста.

Ecce Crucem Domini

Fugite, partes adversae!

Vicit Leo de tribu Iuda,

Radix David! Alleluia!

Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, 

и нека беже од Лица Његова они који га мрзе. 

Нека ишчезну као што ишчезава дим, 

као што се топи восак на домаку огња; 

тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога 

и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре: 

Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, 

који прогониш ђаволе силом распетог на теби 

Господа нашег Исуса Христа, 

који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, 

и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, 

за прогањање сваког противника.

О пречасни и животворни Крсте Господњи, 

помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, 

и са свима Светима занавек. Амин.

Натраг на главну страну

Житејни бисери: златна одежда милосрђа

Свети преподобни Маркијан, слави се 10. јануара по старом календару

Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону, поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. 

И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном својим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. 

И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе.

Волт, Волт и Хари

Познајем једног православног свештеника из Тексаса коме је један младић стално доносио имена за помињање на проскомидији. То су увек била три иста имена: Волт, Волт и Хари. Једном га свештеник упита ко су та тројица.

,,Па просто. Први Волт је Волт Дизни, зато што је усрећио толико људи. Други је чувени цртач стрипова, Волт Кели, из истог разлога.''

,,А Хари?''

,,Хари Труман. Да му Бог орпости што је бацио атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки.''

Натраг на главну страну

Завет млаког хришћанина

Свечано се заветујем
да никада нећу постити више него што морам,
да нећу рећи ни једну молитву више од онога што требам,
да нећу делити моју имовину сем уколико се то од мене тражи,
да ако дође до тог несрећног сплета околности не дам онолико колико да осетим,
да ћу да заборавим на причешће чим његов укус избледи из мојих уста,
да ћу починити исповеђене грехе чим паднем у искушење,
да ћу онима који су ми згрешили помпезно изјавити да им опраштам,
да ћу да роварим по Светим Оцима да бих их користио у дебатама,
да ћу мој фејсбук профил отварати барем четири пута више него што отварам Библију,
да ћу на видљивом месту носити бројаницу али да се никада нећу молити на њој,
да ћу носити велики крст о мом врату али на њега никада нећу обраћати пажњу,
да ћу побожно звати оне које мрзим братом, сестром, оцем или мати,
да ћу итекако запамтити иако моје усне кажу ,,Опрости!'',
да ћу у мојој глави за руку угристи када кажем ,,Благослови!'',
да желим да постанем светитељ не да бих био близак Христу него да ми се други моле,
да док сам са Богом моје очи гледају на распеће али чкиље на сат,
да док причам са Њим мој глас буде са Њиме а ум било где другде,
да заколутам очима када сусретнем оног смарача и ону смарачицу,
да верујем да ђаволи дрхте сваки пут када се појавим,
да је сигурно да анђели клекну сваки пут када им се приближим,
да ћу, ако устанем са Христове леве стране, само незаинтересовано уздахнути,
а када ја, наравно, устанем са десне стране, онда ћу учтиво климнути главом.

Натраг на главну страну

Цела победитељна Црква је била ту...

Једном је био један свештеник који није желео да служи Литургију током хладног зимског јутра. Температура је била 10 степни испод нуле и свештеник је знао да ће појац вероватно бити једина особа која ће бити прусутна током службе. Свештеник није знао за црквено учење о присуству небесне Цркве и како Божанска Литургија доноси корист и живима и преминулима. Са тешкоћом се натерао да оде у цркву. На путу до цркве је желео да појац није дошао тако да не би морао да служи и да би могао да оде кући. Али појац је дошао.

Свештеник је одслужио проскомидију (службу током које се спремају свети дарови) на брзину и почео је Свету Литургију. Убрзо после тога, неки епископи, свештеници, монаси и монахиње и неки лаици су ушли у цркву. Већина њих је стала код певнице и почела да пева тако лепо да је свештеник заборавио како је малопре био усамљен и смрзнут. Његово цело тело је било топло а цело биће као пламен. Када је вршио мали вход видео је да је цела црква пуна људи - већина њих му се чинила познатим - али није на то обратио посебну пажњу него је наставио да служи Свету Литургију.

Када је дошао тренутак освећења светих дарова, он је видео три епископа, велелепно одевених и сјајних, како улазе у свети олтар. Они су клекнули заједно са њим и молили се. Онда је свештеник устао врло пажљиво, узео кадионицу и рекао гласно: ,,Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију!" Свештеникова душа је била запањена и исупњена божанском радошћу. Мир и божанска тишина, исихаја, је преовладала у његовој унутрашњости. Када је дошло време да се подигне и разломи Агнец, целу цркву су испуниле најслађе мелодије. Цело мноштво народа које је било присутно заједно са монасима, свештеницима и епископима је певало не једанпут него много пута: ,,Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.'' Онда су певали причастан: ,,Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја.''

Свештеник се питао шта да ради? Да ли први да се причести или да пусти прво три епископа који су били ту? Баш када је мислио о томе, један од тројице епископа му је климнуо главом и тако му ставио до знања да се причести, а онда да сједини остале честице и остатак Агнеца у путир заједно са честицама у част Свете Богородице и Светитеља. Пошто је ово завршио, свештеник је отворио царске двери - и у цркви није било никог. Окренуо се назад ка светом олтару, гледао надесно, налево, владике су нестале, и он је стајао без гласа, запањен. Он је полако отворио своја уста и отпевао следећи одељак: ,,Са страхом Божијим и љубављу, приступите'', и појац је полако пришао да се причести. Свештеник је био запањен, и даље се премишљајући! Ту је била присутна цела победитељна Црква. Сви који су били прустуни су били људи које је познавао, то су били људи који су се упокојили и које је он са времена на време помињао на Литургији. Помислио је: ,,Зато су били присутни, зато су ми се чинили толико познатим.'' Што се тиче епископа у олтару, то су била Света Три Јерарха: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов.

После толико година учења на факултету, толико изучавања и толико много бесаних ноћи које је провео учећи - сав тај труд није могао да му да ниједну кап сладости и божанског знања као што му је пружила ова једна Света Литургија.

Оригинални чланак

Натраг на главну страну