● КАКО ИЗГЛЕДА РАСПАРЧАВАЊЕ? ●
У области душевног здравља,
постоји пар стања која указују на процес распрчавања на крајње екстремне
начине. Шизофренија, поремећај подељене личности (данас назван „дисоцијативан
поремећај идентитета“), гранични поремећај личности су све примери стања у
којима су појединци очито и озбиљно осакаћени чињеницом да су интерно
распарчани. Прецизније, њима проблеме не ствара унутарња распарчаност као
таква, већ пре начин на који са њом излазе на крај.
Ипак, нормални људи такође
имају показатеље да то распарчавање постоји; то није просто проблем душевних
болесника. Иако је махом доста суптилан, овај феномен постаје најочитији када
се неко разбесни, што се свима нама деси са времена на време. У стању беса,
људи често осете промену како се одиграва у њима самима, и није ништа необично
да се таква особа осети сасвим другачије, да се осети сасвим „другим“ у односу
на своје уобичајено „ја“. Разговор са таквом особом у том тренутку често не
уроди плодом, јер она није „присутна“ да би разговарала; ипак, ако се питање
потегне касније, многи ће признати да су се осетили много млађим, чак и као
дете, током времена када су били бесни. Особа која изгуби своју самоконтролу
заправо доживљава свет и догађаје у њему доста другачије са сасвим друге тачке
гледишта од оне на коју се навикла. Ово може бити због тога што су, некада у
прошлоси, такви људи научили да уласком у „детиње стање“ пре добијају оно што
желе. У крајњу руку, може се претпоставити да је љутња добро функционисала када
су били деца. Пошто су научила да се понашају на онај начин који им омогућава
да добију шта желе, ово стање је скоро немогуће изменити у каснијем добу, чак
иако је потпуно недолично да се одрастао човек понаша као дете.
Погледајмо, можда мање
драстичан, пример. Жена која говори својој мајци није баш иста особа као и жена
која говори своме детету. Свако ко је био присутан на великом породичном
окупљању ће видети појединце како са великом лакоћом од детета постају родитељи
и обрнуто. То није велики психолошки напор. Сећам се телевизијског програма о
садашњој краљици Велике Британије током кога је она приказана као посећује
коњске трке. У једном тренутку се она окренула својој мајци, која је, највероватније,
упутила изван досега камере неку родитељску опаску. Краљица је одреаговала као
што би и свако мало дете („А мама!“), тоном доста удаљеним од краљевског
достојанства и понашања које често показује. Ако је таквој врсти понашања
подложна краљица, онда смо јој вероватно и ми остали подложни.
Трећи пример овог процеса
се може видети код људи који седе у цркви, судници или лекарској чекаоници.
Већина би се сложила да да тада нисмо баш исти људи као и онда када смо на
радном месту, радњи или ресторану. Заправо, овај феномен је најуочљивији када
неко не прође кроз очекивану трансформацију која је пригодна на таквом месу –
особа која се у цркви понаша исто како би се понашала и у омиљеном ресторану
штрчи међу присутнима, често изазивајући велику срамоту онима око ње.
На неки начин, можемо рећи
да западна психотерапија циља на лечење распарчаности ума. Она ово постиже
сакупљањем чињеница, а онда применом метода, система а некад чак и здраве
памети постиже промену у особи која иде на терапију.
За разлику од уобичајене
психотерапије, духовна стаза Православља се не зауставља на томе, јер њу не
интересује само делање ума већ и срца. На крају, исцељење са православне тачке
гледишта мора неизоставно укључивати поновно сједињење (или да се послужимо
појмом из компјутерске технологије, „дефрагментацију“) људске личлности, у шта
спада поновно враћање ума у срце (где и припада). И заиста, овај процес се
често описује у подвижничкој литератури Православне Цркве као крајња сврха
молитвеног труда (или подвига).
Овај процес распарчавања,
који смо наследили од наших прародитеља, се састоји у томе што су наше мисли
одвојене од „ума-у-срцу“, где и припадају, и стављене у неко стање
полу-независности у мозгу – оне тамо неприкосновено владају, где хране его
(који опет заузврат храни њих). Кроз примену духовних принципа, ово стање се
може прекинути, али до тога се не може доћи просто одлуком нашег ума. Снага
воље је овде сама по себи бескорисна. Претпостављам да је аксиом да не можемо
користити нешто што је покварено да би оно само себе поправило. Осим тога, било
какво решење решење до ког дође нађ ум на крају заврши као нека врста унутрашње
игре престола осуђене на пропаст. Излечење је могуће, али се оно може постићи
само благодаћу Божијом.
Чему служи ум? >>
