Шта је ,,боље'' - бити у физичком присуству Христа, Који може да говори са нама лице у лице, или причестити се? Није да имамо избор - Господ ће доћи када ће доћи. Али тада ће га видљиво видети само они који у Њега нису веровали, нити су то икада желели. Верни народ Њега сусреће на свакој Литургији, јер се Он једном заклео и неће се тога одрећи:
И, ево, ја сам са вама у све дане до
свршетка века. Амин. (Мт. 28:20)
Он је увек са нама јер га на Литургији видимо, Њиме са на њој причешћујемо. Али се може рећи: Причешће ћути, оно је немо. Са Христом као особом можемо да разговарамо. Зашто и како је онда Господ са нама у овој Тајни?
Када је Исус био са својим ученицима на вечери, оне ноћи када је издат и предат својим непријатељима за живот света, у својој опроштајној беседи, Он им казује:
Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја
одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к
вама. (Јн. 16:7)
Овај Утешитељ, Дух Свети, оприсутњује Христа на овом свету, на најприснији могући начин - Њиме се хлеб и вино преварају у Христово животодавно Тело и грехопраштајућу Крв. Оне нас охристовљују - њима Христос живи и дела у нама. Докле год га достојно примамо и носимо, Христос може да дела у овоме свету као и да је лично ту (што уосталом Он и јесте). Носити Христа у срцу је преузвишеније од простог сусрета са Њим - ко зна колико се потоњих хришћана из Христовог доба са Њим није срело јер су се просто мимоилазили са Њим - били су болесни да чују проповед на гори, кућни послови су их спречили да се нахране умноженим хлебом и рибом, обрезивање детета им је онемогућило да чују у храму. Али ти хришћани, као и сви ми који живимо после Његовог вазнесења на небо, имамо нешто много лепше и боље, нешто што нигде није тако лепо објашњено као у Делима Апостолским:
И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у
село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим
догађајима. И док они разговараху и расправљаху,
приближи се и сам Исус и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не
познају. ... И приближише се селу у које иђаху, и он
се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с
нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом,
узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И
он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли
срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? (Дап. 28:13-32)
Ученици Христови га нису препознали када им је дошао, као и уосталом нико ко га је видео после Васкрсења а да се пре тога није причестио на Тајној вечери. Св. Марија Магдалена га је сматрала за вртлара, ова двојица ученика, Лука и Клеопа, за обичног путника. Али тек речју Речи Божије (код Марије) и причешћа (код Луке и Клеопе) Он се познаје за Онога Који Јесте: Исуса Христа, Сина Божијега. Мени најлепши део, који се никако не сме превидети, је да Христос постаје по Причешћу невидљив - сада када им је ушао у срца, нема више те речи и погледа који не би био излишан.
