Tuesday, December 27, 2016

14 новогодишњих одлука за православне хришћане


Овај чланак је у оригинално написан на енглеском језику; неке од ставки одражавају православни живот у неправославној средини. 

У ово доба године, доста људи мисли шта може да промени набоље. Иако новогодишње одлуке баш и нису одлика православне вере, промена засигурно јесте, и одлука да се променимо набоље на основу времена и периода је ипак део нашег литургијског предања.  Мени делује савршено прикладно да прилагодиммо културолошки обичај новогодишњих одлука како бисмо постали бољи православни хришћани. У сваком случају, ево неколико предлога за православне хришћане који желе да буду бољи у новој години, неколико промена које сваки православни хришћанин може да примени.

(Наравно, све ово треба прилагодити у складу са саветима вашег духовника и парохијског свештеника.)


1. Уозбиљите се што се тиче вашег доласка у цркву (и чешћег доласка)


Иако већина оних који читају ово долазе у цркву макар недељом, истина је да, статистички, само 26% православних хришћана у САД долазе у цркву једном недељно (ова статистика се односи само на људе који се укључени у парохијски живот заједнице, а не свих који су крштени као православци; у том случају би статистика била много гора). To је катастрофални постотак. Ако не долазите у цркву сваке недеље, што не почнете? Иако засигурно постоје добри разлози да се не дође у цркву недељом, тих 74% највероватније нема добре изговоре. Ако нисте озбиљни по питању доласка у цркву недељом, време је да се уозбиљите. У питању је вечни живот, не религијски клуб.


Ако већ долазите у цркву недељом, онда размислите да одете на макар још једну службу током недеље. Већина парохија служи јутрење или вечерње макар једном недељно (обично суботом навече или недељом ујутру). Шта обично радите док се служе ове службе? Ваш свештеник и други парохијани се тамо моле, и то се моле за вас. Зашто им се не придружите? Нећете зажалити.


А када смо код тога... 


2. Долазите у црку на време


Православне бије лош глас да православци увек касне у цркву. А зашто је то тако?


Ми често прихватамо изговор да ми функционишемо по ,,грчком времену" или по ,,сиријском времену,'' али и Грци и Сиријци (и било ко други; убаците овде вашу омиљену националност) некако успеју да се прилагоде да свугде другде стижу на време. Ако можемо да стигнемо на време на посао, на спортски догађај, за биоскоп, код лекара, итд., зашто онда увек каснимо за сусрет са Царем царева?


Постоје дешавања за која није битно да ли дођемо у одређеном тренутку - журке, разне друштвене згоде итд., али црквене службе не спадају у њих. Постоји тачно одређен почетак и тачно одређен крај. Ако закасните, закаснили сте, а ако изађете раније, пропуштате нешто.


Ваш долазак на време казује свету шта ви то сматрате битним. То је оно што је неодвојиво од вас. Ако касните у цркву, то говори вашој сабраћи парохијанима да цркву и не сматрате тако важном. 


То се посебно односи на вашу децу. Будите сигурни да ће да вас имитирају у томе. 

Дођите барем десет минута раније. То ће показати да сте озбиљни. А знате ли шта ће још показати да сте озбиљни?



3. Десетак


Ништа не говори да сте озбиљни као давање 10% свог прихода нечему.


Давање 10% Богу звучи лудо многим људима, али је то заправо сасвим нормално многим хришћанима - чак и генерацијама. Православци у САД нису навикли да давају десетак или чак неки други постотак, углавном зато што су њихови преци давали њиховим црквама просто тако што су плаћали порез. Ствари тако не функционишу било где у православном свету у енглеском говорном подручју. Ваши порези не помажу вашу цркву (сећам се једне цркве где се један парохијанин саблазнио када је сазнао да би електродистрибуција искључила струју ако црква не плати рачун; ко би могао да уради тако нешто црвки!?).


Опет, други парохијани су наследили систем који се заснива на црквеном порезу. Mноги мисле да је давање $500 годишње доста (то је мање од $10/недељно). Али ако у парохији имате 100 породица од којих свака даје $500 годишње, имате годишњи приход од $50.000. Са тиме свештеник не може да се издржава, а камоли да се плаћа цела зграда и њено одржавање. Са друге стране, ако ви не плаћате, ваше неплаћање морају да допуњавају други. Уколико не то раде, свештеник ће бити на социјалном. А знам и доста њих који јесу. 


Али, ако свака од тих 100 породица има прoсeчну зараду за САД (око $52,000), и све дају десетак, та иста парохија од 100 породица би имала $520.000 да функционише. Чак и да дају 5%, имали би $260.000.

У међувремену, ви вероватно много више трошите на кабловску телевизију. Или на интернет. Или на смартфон. Или на ресторане. Или на кафу. Или на многе друге ствари.

Најважнија ствар око десетка није да се попуни парохијски буџет или да се подржи свештеник који је ем вредан ем вискообразован. У питању је богослужење. Срце вам је тамо где је благо ваше (Мт. 6:21). Где је ваше благо? Следите новац и наћићете срце.

Ако не можете да дајете 10%, дајте 8%. Пробајте 6%. Штагод - само записујте и будите дисциплиновани. Немојте да дајете док вас не заболи, него док не почнете да уживате у томе.

4. Молите се кући

Иако све што кажете буде Оче наш пошто устанете (три Оче наша дневно је најстарије познато молитвено правило), приметићете да вам се мења став о томе шта мислите или осећате о својој вери. Она ће вам бити приступачнија и дефинисаће вас више.


Што се тиче родитеља - молитва кући има огорман утицај на вашу децу. Ако деца виде родитеље како се моле кући и ако име се (када дође време) придруже у молитви, то ће бити највећи допринос који можете да дате дугорочној духовности ваше деце.

Ако не уведете веру у дом, заборавите на то да ће она дугорочно бити битна, било за вас, било за ваше потомство.

5. Певајте у цркви. Стојите више.

Хор и појици су тамо да вас воде у молитви, не да вас забављају или да се моле уместо вас. Јесте, могуће је да се молите са њима тихо, али постоји мало ствари које толико духовно оплемењују као што је певање ваших молитви. Ако можете, то и радите.


Када смо код тога, што не стојите мало више? Лакше је певати стојећи. А и ту такође постоји то предање од 2000 година у Православној Цркви да се током богослужења стоји. Узгред буди речено.

6. Научите напамет који псалам

Учење Светог Писма напамет је одлично из доста разлога, али псалми су посебно моћни јер су сви они молитве. Изаберите ваш омиљени и научите га напамет. Доста православаца воли 50. псалам (,,Помилуј ме, Боже...''). Има их доста па изаберите неки. Изаберите неки кратак или неки дугачак. Само нека буде ваш; и молите га сваки дан.



7. Подржите свог свештеника

Да, он треба да ради свој посао и без било каквих речи охрабрења. Тако то раде многи свештеници. То и не би био толики проблем да не слушају стрално жалопојке. Иако неке свештенике (као ја!) не бомбардују жалбама, неки од њих просто не могу да их избегну, чак и ако полажу своје животе за своје парохијане. Чак и ја морам да кажем да добијам више притужби него охрабрујућих речи. Моја сабраћа свештенослужитељи имају иста искуства.

Ваш свештеник је људско биће као и што сте ви. Иако он не треба да живи за похвале, можете да му помогнете тако што ћете му рећи да га цените што се труди. Ваш посао није да му кажете да он не треба да живи за похвале - он има свог духовника да му то прича. Ваш посао је да га волите. Охрабривање је део те љубави. Не треба да га засипате комплиментима; само му реците да цените то што он ради.

Имам неке људе у мојој парохији који ме охрабрују. Ја не живим само да бих то чуо, али ми то доста значи да наставим да гурам даље, јер ме подсећа да је оно што ја радим заправо битно.

Нема ништа боље за здравље парохије него охрабрени свештеник. Ако он осећа да је оно чиме се он бави заправо важно, он ће и волети то да ради. Такође ће се трудити да у томе буде бољи. Тако, иако можда сматрате да он треба да се побољша, најбољи начин да му помогнете у томе је да га надахнете, а не да кукате о њему.

8. Позовите некога у цркву

Да ли знате да 82% нецрквених кажу да би дошли да их неко позове? Да ли знате да само 2% чланова цркве годишње позову неког да са њима оде у цркву?


Ако ваша парохија изумире (а много православних парохија у САД, посебно на североистоку, и умире), зар не мислите да је крајње време да позовете неког у цркву? Ако је ваша парохија здрава, зар не мислите да је крајње време да она роди још једну здраву парохију?

Да ли стварно верујете да сте нашли веру истиниту, да сте видели светлост истиниту и да се примили Духа небесног, као што се пева на крају сваке Литургије?

Зашто то онда чувате за себе? Сетите се макар једне особе коју знате која не иде у цркву. Нека вам он или она буде духовни приоритет ове године. Молите се сваки дан за ту особу. И када је време погодно, позовите je. Статистички, вероватније је да ће та особа да пристане.

И када позивате неког у цркву, немојте да кажете: ,,Било би лепо да неки пут одеш самном у цркву.'' Неки пут значи никад. Реците: ,,Служимо Литургију у недељу у 9 сати у мојој цркви.
Хоћеш самном?''

9. Посетите манастир

Не бисте веровали колико су феноменална ходочашћа у манастир док не одете у један. Постоји пар ствари које нам показују колико је заправо могуће да се буде хришћанин као што је посета људима који се труде да буду управо тo 24 сата дневно, 7 дана у недељи, 365 дана у години.


И зар не мислите да људи који се баве молитвом толико можда и немају да кажу нешто паметно о њој?

Манастири нису само за монахе и монахиње. Они су за све хришћане. Они нису само духовна уточишта него и духовни ударници. Немојте само да посетите и кажете да сте то отаљали. Развијте однос са неким манастиром.

Можда сте стварно благословени и једно од ваше деце приступи манастиру, молећи се баш доста за вас. Ја се надам да ће једно од моје деце тако.

10. Прочитајте Стари Завет

Да, ми треба да читамо целу Библију, али је истина заправо да су већина православних хришћана крипто-маркионити - ми не знамо ништа о Старом Завету. Маркион је био јеретик из 2. века који је учио да је Стари Завет књига за Јевреје и да се самим тиме не тиче хришћана. Благо речено није био у праву. Стари Завет се тиче хиљада година припрема пре доласка Исуса Христа. Управо он спрема бину за Његов долазак. Исус је свугде у Старом Завету, али треба да знате како да Га тражите.

Стари Завет је препун свакаквих фасцинантних прича, молитви, песама, поезије итд. Ипак, већина нас нема благу представу шта се у њему налази ван Адама и Еве, Ноја и Јоне. А и ту нам вероватно мањкају детаљи.

Али ако је Бог припремио свет за долазак Исусов ониме што је чинио у Старом Завету, како можемо и да помислимо да ћемо бити спремни за Његов долазак у наше сопствене животе без исте те припреме?

Желите план како да прочитате Библију за годину дана? Ево вам га један. А постоје и други

Ако вам треба помоћ да га целог пређете (посебно пошто је доста обимнији од Новог Завета), зашто не питате вашег свештеника да почнете неко изучавање Библије тако што бисте прелазили неке старозаветне књиге? Њему ће вероватно бити толико драго да ће поскочити у вазод од шока и неће да зна шта да ради од среће.

Што нас доводи до следеће тачке.

11. Похађајте веронауку за одрасле

Заправо је невероватно колико су православни необразовани по питању сопствене вере. Понекад чујем изговор да је то само за богослове и свештенство, и да је сувише интелектуално, да то превише превазилази просечног парохијанина итд. Али, управо ти исти људи могу да вам дају детаљне информације о правилима и рекордима неког шампионата, шта је њихов најомраженији политичар урадио да разори земљу, шта су последњи трачеви у вези разних познатих личности, и све то у најситније детаље. Али када се бавимо оним што траје целу вечност, одједном смо најглупљи људи на целој Земљи.

Немојте тако да се ниподаштавате. Вероватно сте поприлично паметни у вези многих ствари. Зашто не искористите тај исти таленат да се опаметите по питању сопствене вере?

Такође је поприлично тачно да је већина протестаната образованијa по питању своје протестантске вере него што су православни у вези своје. Да ли треба просто да верујем да су протестанти тек тако паметнији? Нису. Али они јесу развили целу културу образовања. Култура образовања није искључивo протестантска ствар. Она је и православна, такође. Она је била део нашег предања 2000 година. Али, просто се десило да су неки од нас то заборавили. Време је да се то врати на своје раније место.



13. Волонтирајте

Урадите нешто у вашој парохији или вашој заједници што ће бити од користи другима без да ви од тога имате било какву материјалну добит. То радите без да очекује било какво признање. Ваше признање ће доћи од Бога у Његовом Царству. Било које друго признање вам не треба. 

Не само да ће ваше несебично волонтирање помоћи да буде захвални на свему што вам је Бог дао, него ће бити и пример тога шта значи бити хришћанин вашој деци и вашим пријатељима, и такође ће вам помоћи да будете смирени, нешто за шта сви знамо да је неопходно да уђемо у Царство небеско. 

13. Исповедите се

Постоји доста православних који се исповедају само једном годишње - или можда чак и никад. Као људи који никада не иду код лекара, то суштински значи да ви мислите да је све у савршеном реду и да вам не треба помоћ. Буквално, то значи да вама не треба дар опроштаја који долази у светој тајни разрешења грехова.

Не знам за вас, али ја сам грешник. Под тиме подразумевам да грешим сваки дан. Имам проблем. Ја сам грешник. Ја треба да се суочим са својим гресима директно у исповести. И желим свету тајну исповести која иде заједно с тим.

Трудим се да одем једанпут у свака од четири постова (иако признајем да се сам не држим овога правила добро), и увек се плашим пре него што одем, управо јер не волим да мислим о томе како сам грешник. И онда се увек питам зашто ми је требало толико дуго да одем. А заправо је једно дивно искуство.

Хвала Богу на исповести.

14. Прочитајте духовно штиво

Постоји мало ствари које нас уводе у другу пручу, у други начин гледања на живот, као што је добра књига. Добра духовна књига нам може помоћи да учинимо свој ум да буде као ум Христов. Већина нас нема Христов ум. Ми имамо ум нечег другог. Наши умови су преиспуњени небтним стварима, разбибригама и бригама овог света.

Али продужено разматрање о томе шта је добро и истинито и лепо које може да проистекне из доброг духовног штива нам може доста помоћи да све то променимо. И знате ли шта? Та промена нам доноси мир. А то је нешто чега нам свима итекако треба.

Ето, то су неке од мојих идеја како да се позитивно променим ове године.

Које су ваше? 

Чланак је написао о. Ендру Стефен Дамик, протојереј православне цркве Св. Павла у Емаусу у Пенсилванији. Оригинални чланак можете прочитати овде




Thursday, December 8, 2016

Цредо


Верујем у једну, свету, саборну и апсотолску Цркву.
Верујем да је све што католици ураде погрешно.
Једном је један од њих убио једног од нас,
 њихов хлеб није као наш хлеб,
и зато се цепамо већ тисућу хиљаду година.
Верујем у Светог Саву, у Путина,
у Нолета и, у мањој мери, у Трампа,
у монархију и најлепшу мајку Србију,
у једну, свету, саборну и непотопљену Грачаницу.

Амин. Браво Ноле.

Monday, May 23, 2016

Да ли је грех омрсити се?


Дакле, да ли је грех омрсити се? Oдговор на ово питање зависи од тога шта подразумевамо под 'омрсити се.' Као што смо већ расправили, испоставља се да већина људи - и монаси и мирјани - одступају од правила до одређене мере. Ако је ово одступање значајно и његова сврха је да се подмри права физиолошка потреба, онда се чини да је то у духу поста, макар и не било баш по монашким правилима. Али, ако је то одступање због наше прождрљивости, лењости, недостатка дисциплине или друге слабости, онда имамо пред собом нешто што треба да исправимо. Можда је најбољи начин да не мислимо о греху приликом поста у правним категоријама - закон, злочин и казна, већ у категоријама припреме и вежбе. Пост је аскетско деловање. Реч ,,аскеза'' потиче из грчког, kἄσκησις, и означава вежбу или тренинг. Другим речима, замислите да сте војник који се припрема за тешку и опасну мисију. Није толики злочин ако сте лењи у вањем тренингу или да тражите пречице, више је до тога да можда нећете бити добро припремљени за ваш задатак, и стога нећете бити кадри да га довршите - а можда и настрадате током његовог извршавања. Тако, ако људи одлуче да не вежбају дисциплину током поста, они сами себе лишавају неопходне вежбе за борбу против непријатља - грехова и страсти - и биће неприпремљени да се суоче са ђавољим замкама.

Увод
Правила, правила, пазимо!
Да ли је грех омрсити се?

Концепт поста
Дисциплина тела
Јединство са Црквом

Пост и физиологија
Угљени хидрати
Масти
Беланчевине

Пост за оне који нису монаси
Пост и животна доба
Пост и учење
Пост и посао
Пост и спорт
Пост и путовање

Дух типика
Закључак

Tuesday, March 22, 2016

Правила, правила, пазимо!

Шта су, дакле, правила поста? Већина нас гледа у календарчић који купимо у црквеној продавници како бисмо видели шта смемо а шта не смемо да једемо на неки дан. Али одакле ти подаци људима који штампају календар? Где заправо пише како треба постити? Па, можда сте чули руску изреку да не треба ићи у туђи манастир са сопственим правилима. Чињеница је да је пост каквог познајемо данас изведен углавном из монашког типика, а правила поста потичу из манастира. Правила која користимо данас у Руској Православној Цркви, на пример, углавном потичу из манастира Светог Саве близу Јерусалима. Постоји неколико одељака у поглављима 32 и 33 типика који себаве правилима поста. Други извор правила поста који се може утврдити је предање Велике Цркве Константинопоља. Отуда се код нас помињу морски плодови, што се не налази у типику већ у Номоканону. Такође постоје локалне варијације - које махом ублажавају пост - које се тичу помена на светитеље или живота у северној клими. Соловецки манастир, на пример, је доста северније од манастира Светог Саве; тамо не ниче баш много поврћа током целе године, али зато има доста рибе. Ипак, већина нас не живи на Соловецким острвима или на Аљасци.

И тако, по типику, у понедељак и уторак прве седмице великог поста храна уопште није дозвољена. У среду прве седмице служе се хлеб и топло (тј. кувано) поврће, и то само једном - и то је једини оброк тога дана. Oни који не могу да се држе тако строгог поста, као што су старији, могу појести нешто хлеба после вечерње у уторак. Остатак великог поста је мање строг: нешто хлеба и поврћа је дозвољено једном дневно после вечерња. И ,,ако било који монах скрнави свети пост кроз своје чревоугађање тиме што једе рибу на било који други дан сем на празник Благовести или Уласка Господњег у Јерусалим, он се не може причестити на Васкрс." То је правило.

Физиолошки, сасвим је изводљиво за просечног човека просечног здравља да поштује најстрожа правила поста барем током прве недеље великог поста, као и током Страсне седмице месец дана касније. Заправо, просечна особа може да преживи без икакве хране (али уз нешто воде) целу седмицу или мало више без негативних последица по њено здравље - то је само питање снаге воље. Истина је да катаболички процеси започињу 16-24 сати после последњег оброка, али уколико се неко баш не бави набацивањем меса на своје кости - као што су бодибилдери - последице су занемарљиве. Али, ако 49 дана, или нешто око 250 посних дана колико их имамо годишње, у просеку уносимо 500 или мање калорија дневно, е ту ће се већ осетити лоше последице по здравље наших парохијана, ако не због недостатка калорија, онда због недостатка основних нутријената.

Да ли неко стварно следи ова правила? Претпостављам да неки да - вероватно неки монаси и врло мали број мирјана. Али ако видите монаха како доручкује или руча током било ког радног дана током великог поста, може се претпоставити да тај монах донекле модификује правила поста да би их прилагодио својим потребама и жељама. Заправо, већина мирјана и многи монаси следе поприлично ублажену верзију поста - било да повећавају број оброка, или количину хране, или да мењају врсту хране или све наведено. На пример, на Московској теолошкој академији и богословији, која се налази при Тројице-Сергијевој лаври близу Москве, ученици и наставници једу рибу током целог великог поста - не само на два празника које наводи типик. У последње време, риба се служи двапут недељно током већине седмица, али у не толико удаљеној прошлости, она се служила и до четири пута недељно. Исто, они који су читали дневник цара-мученика Николаја II су могли да примете да је царска породица јела рибу током целог великог поста. Ово није нешто што је тек тако почело у 19. и 20. веку. Патријаршијски ,,Дневник намирница,'' из 17. века, на пример, бележи изобиље јела од рибе која су служили патријарху и његовим гостима током великог поста.

Ту се одмах поставља питање: зашто им треба риба? Заиста, многи православни хришћани следе монашко правило и једу рибу само на празнике Благовести и Господњег уласка у Јерусалим - и ништа им не фали. И уопште нисам убеђен да би млади богослови имали лошије оцене или да би учили теже без рибе. Ипак, изгледа да је риба суботом и недељом током великог поста, иако противна монашком правилу Светог Саве, ипак у предању и историјској пракси Руске Цркве и код мирјана и код свештенства. Наравно, они који су способни и желе да посте строжије треба подстицати и водити ка строжијој дисциплини. Постоји нешто суштински погрешно у приступу посту где је веганска торта са троструком дозом чоколадом некако посна, а конзерва туњевине није. Торта је можда ,,кошер" али посна сигурно није. Вратићемо се на ово касније.

Увод
Правила, правила, пазимо!
Да ли је грех омрсити се?

Концепт поста
Дисциплина тела
Јединство са Црквом

Пост и физиологија
Угљени хидрати
Масти
Беланчевине

Пост за оне који нису монаси
Пост и животна доба
Пост и учење
Пост и посао
Пост и спорт
Пост и путовање

Дух типика
Закључак

Monday, March 21, 2016

Пост за оне који нису монаси


Ваша светости, часни оци и браћо!

Прво морам да се извиним. У присуству сабраће монаха и вишег свештенства, јасно је да ја сам морам да учим од оних који имају много више искуства и знања о теми поста, уместо што се претварам да имам нешто да кажем, што ћу, на крају, сада и учинити.

Може се приметити занимљив феномен у интеракцији између пастира и њихових парохијана на почетку сваког од већих постова Цркве. Пастири покушавају да усмере побожну пажњу својих парохијана на духовне висине поста: борба против греха, савладивање страсти, кроћење језика, узгајање врлина. Заузврат, парохијани досађују својим пастирима са питањима која се тичу исљкучиво хране: када је дозвољена риба, да ли су сојно млеко и сојне виршле посне, да ли је додавање млека кафи мрсно, или да ли се пост може разрешити младима, старима, ученицима, радницима, женама, мушкарцима, путницима, болеснима или просто онима који се не осећају добро. Као одговор на ову фокусираност исљкучиво на храни, на уштрб духовног значаја поста, неки пастири, изгледа из очаја, су почели да предлажу у беседама и чланцима на интернету да правила исхране уопште нису битна; ако желиш јогурт током великог поста, попиј га докле год не одговараш; ако ти се једе пљескавица, онда је поједи, докле год не ждереш свог ближњег и не забадаш му нож у леђа. На несрећу, такви савети ретко кад искорене оговарање, осуђивање и издају поверења. Наместо тога, они изгледа наводе људе да мисле да, пошто већ нису савладали ове и многе друге пороке у својим срцима, они уопште не морају да се уздрже од пљескавице. Стога, ја бих да расправимо управо ову тематику која фасцинира толике мирјане: која су правила поста и како њих треба да следе они који се нису заветовали на девственост, сиромаштво и послушање.
Да ли је грех омрсити се?

Концепт поста
Дисциплина тела
Јединство са Црквом

Пост и физиологија
Угљени хидрати
Масти
Беланчевине

Пост за оне који нису монаси
Пост и животна доба
Пост и учење
Пост и посао
Пост и спорт
Пост и путовање

Дух типика

Sunday, March 20, 2016

Једна прича из совјетске Русије


Са времена на време, Комунистичка партија је водила кампање којима је пропагирала ,,научни атеизам.'' Једном таквом приликом, сви житељи једног села, укључујући и тамошњег православног свештеника, су морали да се скупе испред цркве да би слушали предавање од сат времена о ,,илузији религије.'' Комесар је направио великодушан гест и рекао да православни свештеник има пет минута за реплику.

Свештеник је приступио напред и рекао: ,,Не треба мени пет минута.''
Потом се окренуо према окупљеним сељанима и викнуо: ,,Христос васкрсе!''
Сви су му одговорили литургијском формулом: ,,Ваистину васкрсе!''
Свештеник се потом вратио међу свој верни народ.