Живимо у свету који се мења. Свугде наоколо су живот, смрт, прошлост, старост, прелажење из једног стања у други. Људи постају оно што су били њихови родитељи, деца расту у младеж а онда у одрасле, старији људи се упокојавају и над свима се немилосрдно нагиње авет смрти. Овако је било од постанка света. Али наш начин живота све више наглашава ове промене и одступања, до те мере да нас са времена на време, ако су наша срца осетрљива, овај луди плес недоследности тешко притиска; он пробија нашу бесмртну душу и баца сенку непостојања на вечно темеље наше душе.
Замислимо радни дан у свету Светог Јована Златосутог, који је написао више књига него што су то могла десеторица, и који је написао таква тумачења да би нам требала цела вечност да их појмимо. Замислимо свет без иједне механичке буке, без кола, сијалица, где сија само мало кандило кроз ноћну тмину, изнад огромног Светог Писма састављеног од овчије коже, или замислимо копита коња како лако ударају о калдрму. Свет без телевизије, интернета, мобилних телефона или фејсбука; свет без возова или аутомобилских сирена; свет где се шкрипа аутоматизованог материјала никада не чује. То је бежични свет - то јест, без мрежа - без звоњаве, без електричног осветљења, али испуњен благодаћу, зујањем пчела и сјајем звезда. То је свет без авиона на небу, али испуњен птицама.
Дан започиње рано али без будилника, само кукурикањем петлова. То је свет са Светом Литургијом и незбрзаним, умирујућим појањем, без микрофона или звучника већ само са гласом из људских груди, испуњених јаким, преузвишеним певањем. После небесног причешћа Телом и Крвљу Христовом, неколико хиљада гладних људи се окупља око цркве и без журбе се послужује великодушном милостињом кроз порповеди овог великог Антиохијца.
Дан се онда наставља кроз изучавање књига, дугим периодима писања, тумачења, писама упућених далеким угловима царства која се шаљу данас а добијају кроз годину дана, разговори са свештеницима епархије, дуге, дуге молитве, читања дневног круга богослужења, молитвена правила, ноћно читање уз светлост уљанице и коначно сан на клупи или дрвеним даскама.
Тих дана људи нису живели у одвојеним собама. Постојала је само једна велика соба за све која је служила као гостионица, трпезарија, кухиња и спаваћа соба, тако да су сви све братски делили, од зделе хране до плакања деце усред ноћи. Монах је, ипак, имао засебну келију испуњену светлошћу молитве и смирења.
Колика разлика од садашњег света, света заваривача, пнеуматског чекића, моторне тестере, точкова возова, упаљених мотора, света пуног механичке буке али тихог за вапаје покајања.
Оригинални текст: http://www.pravoslavie.ru/english/66157.htm
No comments:
Post a Comment