Friday, November 18, 2011

Праведни Ћиуне Сугихара

Отворите икону у засебном прозору да бисте је видели у пуној величини.
Иконописац Светлана Вукмировић

Ћиуне Сугихара (杉原 千畝, Сугихара Ћиуне, у светом крштењу Сереј, 1. јануар 1900. – 31. јул 1986.) је био јапански дипломата који је служио као вицеконзул Јапанског царства у Литванији. Током Другог светског рата помогао je хиљадама Јевреја  да напусте земљу издавањем транзитних виза тако да би отпутовали у Јапан. Већина Јевреја који су који су побегли су били избеглице из Пољске коју је окупирала Немачка или су били становници Литваније.

Рани живот
Ћиуне је рођен 1. јануара 1900. у  селу Јаоцу, од оца Јошима Сугихаре и мајке Јацу Сугихаре. Мајка му је била из самурајског сталежа. Био је други син међу пет дечака и једне девојчице. Његов отац је желео да буде лекар, али је он намерно пао на пријемном испиту те је дипломирао на енглеском језику, а касније примљен и у дипломатску службу. Јапанско Министарство спољних послова га је послало у Харбин у Кини где је учио руски и немачки тако да је постао упућен у руске послове. Преговарао са Совјетским савезом о продаји Северне манџуријске железнице – његови руски контакти су му омогућили да тачно процени вредност железнице, тако да је обезбедио купопродајни уговор који је био много повољнији за Јапанце. Ипак, дао је оставку на позицију вршиоца дужности министра страних послова из протеста како су Јапанци третирали локалне Кинезе: „Односили су се према њима као да су животиње. Као да нису људска бића.“

Док је био у Харбину, Ћиуне се обратио у Православље, узимајући крштено име „Павле Сергеј.“ Ту се оженио за Рускињу, Клаудију Симонову Аполонову. Развели су се 1935. године – Ћиуне је много волео децу а Клаудија није желела да буде мајка. Клаудију је помисао на рађање доста плашио, тако да је чак и абортирала њихово заједничко дете. Убрзо је затражила развод после 12 година брака. Упркос своме злочину и разводу, Ћиуне јој је и даље помагао да издржава њену породицу. 

Када се 1935. године вратио у Јапан, Ћиуне се оженио Јукиком Кикући, која је на крштењу узела име Марија. Како сама Јукико каже: „Када сам га упознала, видела сам да није као остали Јапанци. Из њега је зрачио мир. Опходио се самном као као да је једнак самном, што Јапанци нису радили са женама. Жене су биле другоразредни грађани.“  Пар је имао четворо синова: Хирокија, Ћиакија, Харукија и Нобукија.

Аганжман у Литванији
1939. Ћиуне је постављен као вицеконзул у Каунасу, главном граду Литваније. Разлог зашто је постављен тамо је био да обавештава јапанске власти о совјетским и немачким трупама. Када су совјети заузели Литванију 1940., многе јеврејске избеглице из Пољске као и многи литванијски Јевреји су покушали да добију излазне визе. Холандски конзул им је издао те визе за Курасао, острво на Карибима где се налазила холандска колонија. Долазак до Курасаоа би такође захтевао транзитну визу неке од земаља кроз које су Јевреји морали да путују, али амбасаде су биле невољне да их издају. У то време, јапанска влада је захтевала да се визе издају само онима који су прошли кроз одговарајућу имиграциону процедуру и који су имали довољно новца – већина избеглица није испуњавала ове критеријуме. Сугихара је три пута контактирао јапанско Министарство иностраних послова да му одобри да изда транзитне визе – сваки пут је био одбијен.

Ћиуне је одлучио да издаје визе без одобрења своје владе. Знајући да га такав чин непослушања коштати посла, али и такође да ће довести у опасност живот своје жене и деце ако нацисти икада нападну Литванију, питао је жену за савет. Сетивши се извесног стиха из књиге Плача пророка Јеремије, Марија га је подржала у његовој намери. Тада су почели да пишу неодобрене визе.

Од 18. јула до 28. јула 1940., Ћиуне је ручно исписивао визе. Свака виза је омогућавала десетодневни транзит преко Јапана, у директном сукобу са наређењима које је добијао. У јапанској култури такав чин непослушања се строго кажњавао. Ипак, он је преговарао са совјетским службеницима који су допустили Јеврејима да путују преко транссибирске железнице.

Сугихара је визе писао ручно, исписујући компликоване канђи симболе. Дневно је проводио 18-20 сати пишући, уз помоћ своје жене и особља конзулата, а каткад и самих избеглица. Забележено је да неретко није јео да не би губио време на писање виза. Због издавања виза био је смењен са своје функције и било му је наређено да одмах напусти конзулат. Ћиуне, Јукико и њихови синови су се онда сместили у оближњем хотелу. Јевреји су их убрзо нашли и молили их да им издају још виза. До 4. септембра, када су требали да напусте Каунас возом, Ћиуне и Јукико су писали визе. Сваког дана су издавали онолико виза колико је конзулат просечно издавао за месец дана. Вече пред одлазак, он и жена су целу ноћ исписивали спасоносне папире. На дан одласка, на путу до железничке станице, Ћиуне је стављао бланко потписе на папире, бацајући визе у масу тако да би их људи сами после попунили. Када је ушао у воз, само је ударао печат на празне папире, избацујући документа кроз прозор. У једном тренутку, остао је без снаге. Нагнуо се кроз прозор и рекао: „Молим вас да ми опростите. Не могу више да пишем. Желим вам све најбоље.“ Тада се дубоко наклонио присутним избеглицама. Неко од присутних Јевреја и Пољака му је узвикнуо: „Сугихара, никада те нећемо заборавити! Сигурно ћу те опет видети!“ Јукико је на ове речи заплакала и плакала је још дуго пошто је воз напустио станицу.

Број спашених
Сматра се да је свето непослушање које је Ћиуне Сугихара исказао према својој влади спасило око 6000 људи, али то нису целе бројке. У званичној архиви јапанског конзулата је записано око 2,100 имена. У питању су породичне визе које су омогућавале глави породице да са својим супружником и децом напусти Литванију. Верује се да у свој журби да потпише што већи број виза Ћиуне није уносио у архиву свако име. Надаље, извесни језуити из Пољске су се после његовог одласка домогли његових печата које дипломата није уништио те су наставили да пишу „Сугихарине визе.“ Неки Јевреји нису успели да напусте Литванију на време (совјети су наплаћивали возну карту пет пута скупље него што је то било уобичајено) тако да су нестали у холокаусту када су Немци напали Совјетску унију 22. јуна 1941. Процена је да је захваљујући Ћиуну Сугихари и његовој жени Јукико спашено око 10.000 људи, Јевреја и Пољака.

Отказ
Сугихара је надаље служио као вицеконзул у Прагу у Чехословачкој, у Кунингсбергу у Источној Прусији и као правник у Букурешту у Румунији, од 1941. до 1944. Када су својетске трупе ушле у Румунију, заробили су Сугихару и његову породицу и одвезли их у ратни логор. Тамо су остали неких 18 месеци и пуштени су тек када је Јукико чувару дала свој скупоцени комоно. Вратили су се у Јапан где је Ћиуне одмах отпуштен због реформе министарства - барем по његовим речима. По многим другим сведочанствима, ово је била својеврсна освета због непослушности.

Касније доба
Ћиуне је, да би издржавао своју породицу, узимао низ слабо плаћених послова, у једном тренутку чак продавајући сијалице од врата до врата. 1947. породица је доживела трагедију када је његов најмлађи син умро са само 7 година, раслабљен после тешких ратних путовања. Радио је и у Совјетском савезу. Један његов пријатељ се сећа: „Позвао ме је на вечеру. Ја сам се наравно понадао да ћемо лепо јести. Он је рекао да ће он да кува, те смо отишли у продавницу, где је он купио кромпир и кобасице. Кромпир је кући ољуштио и скувао у кувалу које му је стајало у клозету. Он је то сматрао гозбом.“

1968., Јешуа Нишри, приправник у израелској амбасади у Токију и један од Јевреја који је спашен захваљујући Сугихари док је још био дете, коначно је успео да га нађе. Следеће године је Ћиуне отишао у Израел где га је дочекала израелска влада. 1985., коначно, Ћиуне Сигухара је проглашен „Праведником међу народима.“ Пошто је био сувише болестан да би путовао, жена и син су отишли да би у његово име преузели награду.

Смирење Ћиуна Сугихаре
45 година после инвазије Литваније, питали су га зашто је издао визе Јеврејима. Ћиуне је рекао да су избеглице људска бића и да им је просто требала помоћ:

„Желиш да знаш шта ме је покренуло, зар не? Па... То је просто онај осећај који би свако имао да се заправо сусретне са избеглицама лице у лице, како моле са сузама у очима. Човек просто не може да се суздржи а да не састрадава са њима. Међу њима је било старих људи и жена. Били су толико очајни да су ишли толико далеко и да ми љубе ципеле. Да, то сам видео сопственим очима. У то време сам осећао да јапанска влада У Токију није имала јединствено станивиште. Неке јапанске вође су просто биле уплашене због притиска од стране Нациста; други званичници су просто били незаинтересовани.

Људи у Токију нису били јединствени. Било би смешно да се бавим њима. Тако сам се одлучио да више не чекам одобрење. Знао сам да ће око тога да се жале у будућности. Али, ја сам знао да би то било исправно. Нема ништа лоше у томе да се спашавају животи. Са духом смирења, човекољубља и пријатељства према ближњима, са тим духом, кренуо сам да учиним шта сам учинио, суочен са најтежом ситуацијом – и из тог разлога, кренуо сам напред са удвострученом храброшћу.“

Новинар је записао: „Питао сам га зашто је спасао толике људе. Он се збунио. Толико је сматрао да је то нешто најприродније да у тренутку није знао шта да одговори.“

Ћиуне Сугихара је умро 31. јула 1986. године.
Ћиуне никада самоиницијативно није говорио о своме подвигу. У својој земљи се упокојио потпуно непознат, упркос бројним признањима које су му давале остале државе: Праведник међу народима, Медаља заслуга републике Пољске и Животворни Крст Литваније.
Волео је да говори:
„Можда сам и могао да послушам своју владу, али онда не бих слушао Бога.“

Tропар (незванични), глас 8.
Са истока нам велика светлост засија, јер ти праведни Ћиуне ревнова као некад апостол Павле за спасење старог Израиља. Због тога се сада дух твој радује у Господу Који рече: ,,Заповест нову дајем вам, да љубите једни друге као што ја заволех вас''.

1 comment: