Шта су, дакле, правила поста? Већина нас гледа у календарчић који купимо у црквеној продавници како бисмо видели шта смемо а шта не смемо да једемо на неки дан. Али одакле ти подаци људима који штампају календар? Где заправо пише како треба постити? Па, можда сте чули руску изреку да не треба ићи у туђи манастир са сопственим правилима. Чињеница је да је пост каквог познајемо данас изведен углавном из монашког типика, а правила поста потичу из манастира. Правила која користимо данас у Руској Православној Цркви, на пример, углавном потичу из манастира Светог Саве близу Јерусалима. Постоји неколико одељака у поглављима 32 и 33 типика који себаве правилима поста. Други извор правила поста који се може утврдити је предање Велике Цркве Константинопоља. Отуда се код нас помињу морски плодови, што се не налази у типику већ у Номоканону. Такође постоје локалне варијације - које махом ублажавају пост - које се тичу помена на светитеље или живота у северној клими. Соловецки манастир, на пример, је доста северније од манастира Светог Саве; тамо не ниче баш много поврћа током целе године, али зато има доста рибе. Ипак, већина нас не живи на Соловецким острвима или на Аљасци.
И тако, по типику, у понедељак и уторак прве седмице великог поста храна уопште није дозвољена. У среду прве седмице служе се хлеб и топло (тј. кувано) поврће, и то само једном - и то је једини оброк тога дана. Oни који не могу да се држе тако строгог поста, као што су старији, могу појести нешто хлеба после вечерње у уторак. Остатак великог поста је мање строг: нешто хлеба и поврћа је дозвољено једном дневно после вечерња. И ,,ако било који монах скрнави свети пост кроз своје чревоугађање тиме што једе рибу на било који други дан сем на празник Благовести или Уласка Господњег у Јерусалим, он се не може причестити на Васкрс." То је правило.
Физиолошки, сасвим је изводљиво за просечног човека просечног здравља да поштује најстрожа правила поста барем током прве недеље великог поста, као и током Страсне седмице месец дана касније. Заправо, просечна особа може да преживи без икакве хране (али уз нешто воде) целу седмицу или мало више без негативних последица по њено здравље - то је само питање снаге воље. Истина је да катаболички процеси започињу 16-24 сати после последњег оброка, али уколико се неко баш не бави набацивањем меса на своје кости - као што су бодибилдери - последице су занемарљиве. Али, ако 49 дана, или нешто око 250 посних дана колико их имамо годишње, у просеку уносимо 500 или мање калорија дневно, е ту ће се већ осетити лоше последице по здравље наших парохијана, ако не због недостатка калорија, онда због недостатка основних нутријената.
Да ли неко стварно следи ова правила? Претпостављам да неки да - вероватно неки монаси и врло мали број мирјана. Али ако видите монаха како доручкује или руча током било ког радног дана током великог поста, може се претпоставити да тај монах донекле модификује правила поста да би их прилагодио својим потребама и жељама. Заправо, већина мирјана и многи монаси следе поприлично ублажену верзију поста - било да повећавају број оброка, или количину хране, или да мењају врсту хране или све наведено. На пример, на Московској теолошкој академији и богословији, која се налази при Тројице-Сергијевој лаври близу Москве, ученици и наставници једу рибу током целог великог поста - не само на два празника које наводи типик. У последње време, риба се служи двапут недељно током већине седмица, али у не толико удаљеној прошлости, она се служила и до четири пута недељно. Исто, они који су читали дневник цара-мученика Николаја II су могли да примете да је царска породица јела рибу током целог великог поста. Ово није нешто што је тек тако почело у 19. и 20. веку. Патријаршијски ,,Дневник намирница,'' из 17. века, на пример, бележи изобиље јела од рибе која су служили патријарху и његовим гостима током великог поста.
Ту се одмах поставља питање: зашто им треба риба? Заиста, многи православни хришћани следе монашко правило и једу рибу само на празнике Благовести и Господњег уласка у Јерусалим - и ништа им не фали. И уопште нисам убеђен да би млади богослови имали лошије оцене или да би учили теже без рибе. Ипак, изгледа да је риба суботом и недељом током великог поста, иако противна монашком правилу Светог Саве, ипак у предању и историјској пракси Руске Цркве и код мирјана и код свештенства. Наравно, они који су способни и желе да посте строжије треба подстицати и водити ка строжијој дисциплини. Постоји нешто суштински погрешно у приступу посту где је веганска торта са троструком дозом чоколадом некако посна, а конзерва туњевине није. Торта је можда ,,кошер" али посна сигурно није. Вратићемо се на ово касније.
Физиолошки, сасвим је изводљиво за просечног човека просечног здравља да поштује најстрожа правила поста барем током прве недеље великог поста, као и током Страсне седмице месец дана касније. Заправо, просечна особа може да преживи без икакве хране (али уз нешто воде) целу седмицу или мало више без негативних последица по њено здравље - то је само питање снаге воље. Истина је да катаболички процеси започињу 16-24 сати после последњег оброка, али уколико се неко баш не бави набацивањем меса на своје кости - као што су бодибилдери - последице су занемарљиве. Али, ако 49 дана, или нешто око 250 посних дана колико их имамо годишње, у просеку уносимо 500 или мање калорија дневно, е ту ће се већ осетити лоше последице по здравље наших парохијана, ако не због недостатка калорија, онда због недостатка основних нутријената.
Да ли неко стварно следи ова правила? Претпостављам да неки да - вероватно неки монаси и врло мали број мирјана. Али ако видите монаха како доручкује или руча током било ког радног дана током великог поста, може се претпоставити да тај монах донекле модификује правила поста да би их прилагодио својим потребама и жељама. Заправо, већина мирјана и многи монаси следе поприлично ублажену верзију поста - било да повећавају број оброка, или количину хране, или да мењају врсту хране или све наведено. На пример, на Московској теолошкој академији и богословији, која се налази при Тројице-Сергијевој лаври близу Москве, ученици и наставници једу рибу током целог великог поста - не само на два празника које наводи типик. У последње време, риба се служи двапут недељно током већине седмица, али у не толико удаљеној прошлости, она се служила и до четири пута недељно. Исто, они који су читали дневник цара-мученика Николаја II су могли да примете да је царска породица јела рибу током целог великог поста. Ово није нешто што је тек тако почело у 19. и 20. веку. Патријаршијски ,,Дневник намирница,'' из 17. века, на пример, бележи изобиље јела од рибе која су служили патријарху и његовим гостима током великог поста.
Ту се одмах поставља питање: зашто им треба риба? Заиста, многи православни хришћани следе монашко правило и једу рибу само на празнике Благовести и Господњег уласка у Јерусалим - и ништа им не фали. И уопште нисам убеђен да би млади богослови имали лошије оцене или да би учили теже без рибе. Ипак, изгледа да је риба суботом и недељом током великог поста, иако противна монашком правилу Светог Саве, ипак у предању и историјској пракси Руске Цркве и код мирјана и код свештенства. Наравно, они који су способни и желе да посте строжије треба подстицати и водити ка строжијој дисциплини. Постоји нешто суштински погрешно у приступу посту где је веганска торта са троструком дозом чоколадом некако посна, а конзерва туњевине није. Торта је можда ,,кошер" али посна сигурно није. Вратићемо се на ово касније.
Увод
Правила, правила, пазимо!
Да ли је грех омрсити се?
Концепт поста
Дисциплина тела
Јединство са Црквом
Пост и физиологија
Угљени хидрати
Масти
Беланчевине
Пост за оне који нису монаси
Пост и животна доба
Пост и учење
Пост и посао
Пост и спорт
Пост и путовање
Дух типика
Закључак
