Један мој пријатељ ми је послао писмо на француском, у коме га жена из Алзаса моли да јој пошаље нешто о Руској Православној Цркви: неки молитвеник или нешто слично. Он јој је послао то што је тражила и све се завршило на томе.
После сам био у Алзасу у Француској и посетио сам ту жену да бисмо се упознали, али је баш тада била ван града. Срео сам њену свекрву, страију жену украшену хришћанским врлинама и чистог срца.
Она ми је испирчала следећу причу. Њихова породица је древног племићког алзашког порекла, протестантске вере. Мора се напоменути да је у алзашкој регији становништво подељено: пола су протестанти, пола су католици. У једном месту чак деле цркву, и наизменично тамо служе службе. У цркви се налази католички олтар са киповима и осталим неопходним богослужбеним предметима, али када протестанти служе, они преко олтара навуку завесу и испред ње поставе свој сто око кога се моле.
Недавно, међу алзашким протестантима је настао покрет који је благонаклоно гледао на молитву светитељима. То се десило пошто је до њих дошла књига од Сабатијеа где он описује житије католичког светитеља Фрање Асишког. Пошто је и сам био протестант, Сабатије је био под утиском житија праведника пошто је посетио Асизи. Породица мог пријатеља је такође била под утицајем књиге. Иако су остали протестанти, осећали су незадовољство. Они су желели да се моле светитељима и да учествују у сакраментима. Када их је њихов пастор подучавао, они су га замолили да не навлачи завесу код католичког олтара, тако да могу да барем виде кипове свеитх. Они су се намерачили да нађу истиниту Цркву.
И тако се зби да је једна девојка, болесна, седела у башти и читала житије Фрање Асишког. Башта је била сва у цвату, у сеоској тешини. Док је читала, пала је у лаки сан. ,,Не знам како се то десило,'' причала је после. ,,Сам Фрања ми се приближио, заједно за погрбљеним старијим човеком, некаквим светлим патријархом. Био је сав у белом. Уплашила сам се. Али Фрања ми се приближио и рекао: ,,Кћери моја! Ти трагаш за истинитом Црквом, и она је тамо где је и он. Она све држи али не тражи ни од кога да њу придржава!'' ''
,,Старац у белом је ћутао и само се смешкао, одобравајући шта Фрања прича.'' Виђење је престало. Пробудила се. Из неког разлога помисао јој је рекла: ,,Ово је некако повезано са Руском Црквом.'' Мир јој се уселио у душу.
После тога је она мом пријатељу написала писмо које помињем на почетку приче. Два месеца касније сам их посетио, и овог пута ми је она допунила причу. Они су унајмили руског радника. Желећи да зна да ли се удобно удомио, домаћица је ушла у његову собу и видела икону у ћошку, на зиду, и одмах је препознала истог оног старца кога је видела са Фрањом. Збуњена и уплашена, она је питала: ,,Ко је овај старац?'' ,,То је Свети Серафим, наш православни светац,'' одговорио је радник. И онда је тек схватила значење речи Светог Фрање да се истина налази у Православној Цркви.
No comments:
Post a Comment