(Доле се налази писмо које је покојна енглеска игуманија Текла (+ 2011.) упутила свим обраћеницима и онима који се интересују за православну веру:)
Драги "Џоне,"
колико схватам, ти си на путу да постанеш православан. Не знам ништа о теби сем да си Енглез.
Пре него што наставиш даље, постоји нешто што морам да разјасним. Нико ми није рекао зашто желиш да мењаш веру, али те уверавам је тако нешто несврсисходно ако је из негативних разлога. Наћи ћеш подједнако ,,погрешног" (ако не и више) у Православљу колико у Англиканској или Римокатоличкој Цркви.
Тако - прво и прво, да ли си спреман да се сусретнеш са лажима, лицемерјем, злом и свиме осталим, колико у Православљу толико и у било којој другој религији или вероисповести?
Да ли очекујеш земаљски рај са много тамјана и исправном музиком?
Да ли очекујеш да одеш право у рај ако се крстиш споро, помпезно и тачно са десне стране?
Да ли имаш кувар у коме се налазе сви аутентични руски рецепти за васкршња славља?
Да ли си стручњак за љубљење трипут у свакој могућој и непримереној ситуацији?
Да ли можеш да се елегантно поклониш а да ти не поиспадају разноразне џиџабиџе из џепова?
ИЛИ...
Да ли си прочитао Јеванђеља?
Да ли си се сусрео са Христом Распетим? У смислу, да ли си присуствовао Последњој Вечери - самој сржи Светог Причешћа?
И...
Да ли си спреман, у свем смирењу, да схватиш да у овом животи никада нећеш знати ништа изван Вере; да Вера значи прихватање Истине без доказа. Вера и знање су суштинске контрадикције - и да се суштински изливају једна у другу.
Живо Православље се заснива на парадоксу који се преноси у богослужење - јавно или приватно.
Ми знамо зато што верујемо и ми верујемо зато што знамо.
Изнад свега, да ли си спреман да све прихватиш као да долази од Бога?
Ако смо предодређени да увек будемо ,,срећни," чему Распеће? Да ли си спреман, шта год да се деси, да верујеш да негде, некако, све то има смисла? То не значи пасивно трпљење, већ значи сталну стражу, слушање, над оним што се од нас захтева; и изнад свега, Љубав.
Сиромашне, старе, болесне, можемо да волимо до свог последњег даха. Не сентименталне глупости које се често мешају са љубављу, већ љубав према жртви - унутрашњем разапињању похлепе, зависти, гордости.
И никада не мешај љубав и сентименталност.
Никада не мешај богослужење са оним што ти се свиђа.
Буди смирен - воли, чак и када је тешко. Не буди сентименталан па то да после зовеш љубављу. И не односи се према црквеном богослужењу као према позоришној представи!
Надам се да све ово има смисла.
Моје најлепше жеље,
Мати Текла
(игуманија манастира Успења у Норманбију)
Оригинал:
http://www.theamericanconservative.com/dreher/do-you-really-want-to-be-orthodox/
