Thursday, July 25, 2013

Непознати светитељи: Старица Софија






ЖИТИЈЕ
Софија Саоулиди, „подвижница Пресвете“, рођена је Аманатију и Марији Саоулиди у селу Требизонд у Понту у Малој Азији 1883. Тамо се 1907. удала за Јордана Хортокоридуа, али после седам година њен муж је нестао (највероватније не својевољно), тако да је она остала са тек рођеним сином који је такође ускоро умро. Ове трагедије су јој помогле да обликује своју побожност и покајни дух, те је она почела да се ослања потпуно на Бога. Њено подвижништво је почело у Понту на планини, далеко од своје родбине. Тамо јој се једног дана појавио Свети Георгије који јој је рекао да упозори село на надлазећи прогон, чиме је она спасла цело село.

Њена душа је смирено и просто одисала љубављу према Христу и Пресветој Богородици. „Један је Господ и једна је Госпођа,“ говорила би она о Христу и Богородици, „ми остали смо сви сродници“.

Она је била учитељ најпростијма, посебно женама, и свака реч која је долазила са њених усана је била пуна љубави и смирења. Као и код многих „јуродивих Христа ради“ из прошлости, поносити и образовани нису проценили њену светост онолико добро колико су то урадили они који су имали проста и смирена срца.

Дошла је у Грчку 1919. као избеглица. Брод који ју је довео је носио име Свети Никола, тако да када су дошли у Грчку Софији се појавила Богородица и рекла: „Дођи у мој дом.“ Софија је питала: „Где си ти и где је твој дом?“ Богородица је одговорила: „Ја сам у Клисури.“ Тако се она настанила у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Клисури у Касторији када јој је било 44 године. Тамо је игуман манастира био Георгије Магдалис, светогорац велике врлине. Софија је од њега доста научила и увек је изговарала његово име са највећим поштовањем.

По заповести Пресвете Богородице, Софија је живела у камину у манастирској кухињи, и који се користио да би се спремала храна. Она би тамо спавала два часа дневно а остатак ноћи би провела молећи се на коленима. Тамо је зими било посебно хладно, док би током кише по њој капала вода. Понекада би упалила малу ватру, мада јој то није много помагало. На прозору је увек имала упаљену свећу пред фреском Богородице. Овде је јелеа и проводила време, и када би јој дошли посетиоци он би им рекла њихова имена и пре него што јој се представе. Људи су долазили из Солуна и околних места, па чак и из Атине, само да би је видели. Она би знала имена чланова породице и њихове проблеме и без да јој неко каже. Међу њеним посетиоцима је био о. Леонида Параскевопулос, који је касније постао митрополит, и који је рекао: „Овде имате велико благо.“

Имала је јадну одећу и једно ћебе са рупама. Њене сандале су такође биле избушене. ПОсетиоци који би дошли би видели како се пати на хладноћи и у влази, и давали би јој одећу, али она би ту одећу узимала једном руком а другом је делила сиротињи. Увек је носила црну мараму, и никада се није купала од дана проведених у Понту. Стално је постила и узимала је уље само суботом и недељом. Није обраћала пажњу на то шта једе, узимајући само да преживи, а још мање је обраћала пажњу о хигијени тако да је јела храну без да је претходно опере. И упркос свим бактеријама и црвима, увек је била здрава.

Посетиоци би јој често давали новац који је она сакривала где год је стизала. Када би јој дошао неко потребит, она би одмах тај новац давала.

Њена популарност је брзо расла, тако да јој нису долазили само људи из Грчке, већ и из Француске и Израела. Неки сељани су је исмевали и звали „луда Софија“. Многима је изгледала као Света Марија Египћанка, пошто је била сва сува као кост. Изнутра је пак поседовала исту лепоту као Света Марија.



ЧУДЕСНИ ДОГАЂАЈИ
Њена љубав према Богу и смирење су били толико моћни да је она имала изузетна искуства са Богородицом и разним светитељима.

Док је брод превозио путнике из Мале Азије до Грчке 1919, подигла се бура која је довела све путнике у велику опасност. На крају се олуја смирила и сви су преживели, али је капетан рекао пошто се прекрстио: „Мора да је међу нама неки праведник који нас је спасао“, и сви су одмах погледали у Софију која је седела у углу брода током целог путовања и тамо се молила. Овај догађај је забележен на траци, где она сама прича шта се десило:
„Таласи су били испуњени анђелима, и појавила се Пресвета и рекла; ,Човечанство ће нестати, јер је врло грешно.'А ја сам рекла: ,Пресвета, нека ја нестанем јер сам грешница, те да се свет спасе.'“.

1967. Софија је постала врло болесна и имала је велике болове. На стомаку су јој се појавиле велике ране које су заударале. Она је храбро трпела бол, говорећи: „Пресвета ће доћи и узети бол. Обећала ми је.“ Неки Атињани су забележили на видео траку шта се потом десило:
„Пресвета је дошла са Архангелом Гаврилом и Светим Георгијем, као и са другим светитељима. Архангел је рекао: ,Сада ћемо да те засечемо.' Рекла сам: ,Ја сам грешница, морам да се исповеедим, да се причестим, онда можете да ме сечете.' ,Нећеш умрети', рекао је он, ,оперисаћемо те', и онда ме је засекао.“

Као и многи други светитељи, она је имала посебан однос са дивљим животињама, посебно са медведима у шуми, али такође и са змијама и птицама.

Од тренутка када се у Грчкој променио црквени календар, Софија би држала постове и по старом и по новом календару да никога не би саблазнила.



ДУХОВНЕ ИЗРЕКЕ
„Страх Божији чини особу мудром. Шта је страх Божији? Не да се неко боји Бога, то је страх да се неко не растужи, да се неко не повреди, и да се неко не оптужује. То је мудрост. После свега тога, Бог ће те просветити шта да чиниш у животу.“

„Тражи сиромашне, скупљах их и помажи им. Ово је оно што Бог жели, а не да идеш у цркву да се као молиш.“

„Милостиња треба да буде у тајности, само да Бог зна за њу.“

„Ех, да само знате шта се десило Господу у среду и петак, не би ставио ништа тада у уста. Ни хлеб, ни уље. Не кршите пост средом и петком.“

„Анђели говоре сваки дан. Бог шаље анђеле да виде да ли се људи кају.“

„Пресвета плаче, она плаче сваки дан. Она говори свом Сину: ,Сине мој и Боже, подари свету мудрост, опрости свету.'“

„Нека ти уста постану као босиљак и ружа.“

 
КОНЧИНА
Старица Софија се упокојила 6. маја 1974., и сахрањена је на манастирском гробљу. Она је добро позната у западној Македонији, и многи су долазили да се моле на њеном гробу. Њене мошти почивају у манастиру, и могу се целивати на молбу верних.


Thursday, July 4, 2013

Непознати светитељи: Матушка Олга



Дођи, саборе свих православних,
и са љубављу прославимо свете жене, мужеве и децу,
оне нама знане и знане само Богу, и ускликнимо им:
Радујте се, сви свети Северне Америке, и молите се Богу за нас!  
 (Сабор свих светих Северне Америке)



Светитељи Северне Америке, знани и незнани. Иако су сви канонизовани свеци Северне Америке до сада били мушкарци, претходних година је једна православка, урођеник Северне Америкe, полако постала позната већем кругу људи, посебно православним женама.


Матушка Олга Мајкл, супруга упокојеног протојереја Николаја О. Мајкла из села Кветлук на Кускокњим реци у Аљасци, како је описује књига о. Мајкла Олекса Православна Аљаска, није била „физички импресивна или упечатљива фигура.“ Она је одгајла осморо деце, од којих је неколико њих родила без бабице. Док је њен муж био одсутан старајући се о многим другим парохијама, она се бавила одгојем своје породице и чинећи доста другог за друге људе. Она је просто подсећала на Тавиту из књиге Дела апостола (9:36) када се види да је „поред тога што је шила одежде оца Николаја, правила и прелепе анораке, чизме и рукавице за своју децу. Она је стално шила или плела чарапе или вунену одећу за друге. Једва да је било неког матушкиног пријатеља или комшије који није имао нешто што је она направила. Парохије удаљене на хиљаде киломтара су добијале неочекиване поклоне, традиционалне ескимске зимске чизме (муклуке) да их продају за свој грађевински фонд. Све свештенство епархије је носило рукавице или вунене чарапе која је она направила“.  Док је испуњавала многе друге обавезе (као што су прављење евхаристијског хлеба) које обично преузимају остале попадије, она је такође знала песме многих празника, нпр. Цвети, Светле недеље или Пасхе, напамет на јупику (њеном ескимском језику). Пошто је чудом преживела борбу са раком, иако се чинило да ништа не може да је спасе, она је на крају подлегла поновном повратку болести, спремајући се за смрт која је по њу коначно стигла 8. новембра 1979., и коју је сусрела са великом храброшћу и веорм.



Чинило се да ће снег и лед на реци који су уобичајени у то време године спречити доста људи да присуствују њеној сахрани. Али, време се изнебуха променило, јужни ветар топио лед и снег, чиме је помогао паронијанима из суседних села да отпутују до Кветлука. „Стотине пријатеља је испунило новоосвештану цркву на тај неуобичајено пролћни дан сахране. По изласку из цркве, литији се прикључило јато птица, иако су у то доба године све птице увелико одлетеле на југ . Птице си надлетале изнад, и пратиле су ковчег до хумке. Тло које је иначе било замрзнуто се сада лако копало због неочекиване топлоте. Те ноћи, после ноћног оброка, ветар је поново почео да дува, и земља се поново следила, лед је прекрио реку, вратила се зима. Деловало је као да се сама земља отворила да прими ову жену. Сам козмос сарађује и учествује у богослужењу које Стварни Људи (тј. име којим се зову урођеници) узносе Богу.“



Ипак, није само њена прича та која је била толико посебна и преображавајућа за друге, већ и прави сусрет са њеним присуством који се одиграо на упечатљиве начине. Једна жена, пореклом из Кветхлука а која сада живи у Аризони, је имала сан у коме се појавила матушка Олга, убеђујући је да ће њена мама бити добро пошто ће јој се придружити у светлом и радосном месту. Ова жена није тада знала да јој је мајка болесна, да су је одвели у Енкореџ, и да ће ускоро умрети. Али следећег дана је примила вести о хитној хоспитализацији њене мајке, те је пожурила из Аризоне у Аљаску, тешећи своју мајку вестима које је донела матушка Олга у вези њеног вечног битија. Жена је умрла у миру и са својом ћерком, без шока и туге које би сигурно искусила да је сан није умирио.


Друга жена, пошто је видела слику матушке Олга, осетила је „милосрдно, брижно, благо и врло стварно, пристпачно присуство.“




Најдетаљнији опис долази од православке која је патила многих година као последица тешког сексуалног злостављања које је искусила као дете. Ово је њено сведочанство о сусрету са матушком Олгом.


Једног дана сам била будна, дубоко погружена у молитву. Сетила сам се једног догађаја који је био поприлично страшан. Моја молитва је почела тако што сам замолила Пресвету Богородицу за помоћ и милост. Одједном сам постала свесна да стојим у шуми и да сам уплашена. Онда сам осетила благи лахор брижности како пирка кроз шуму, и после кога је следио баштенски мирис. Видела сам Дјеву Марију, обучену као на икони, али је изгледала некако природније и светлије. Ходала је ка мени. Како се она приближила видела сам да је неко иза ње. Богородица је стала у страну и показала ка ниској жени мудрог изгледа. Питала сам је, „Ко си ти?“ Дјева Марија је одговорила: „Света Олга.“


Света Олга ми је показала да је пратим. Дуго смо шетале док није било толико пуно дрвећа. Дошле смо до брдашца које је имало врата урезана у једну страну. Она ми је показала да седнем и ушла је унутра. После неког времена дим је почео да се пробија са врха брда. Св. Олга је изашла са неким биљним чајем. Обе смо седеле у тишини, испијајући свој чај и осећајући сунчеву топлоту на нашим лицима. Почела сам да осећам бол у мом стомаку и она ме је увела унутра. Врата су била толико ниска да сам морала да се сагнем као да се клањам током молитве.


Унутар брда је било суво, топло и врло тихо. Светло је било доста слабо, и долазило је из плитке посуде као и кроз отвор на врху брда. Све око мене је било некако благо, посебно мајка Олга. Брдска кућица је мирисала на дивљи тимијан и бели бор на сунцу, помешаним са ружама и љубичицама. Мајка Олга ми је помогла да се попнем на неки кревет који је изгледао као поморски дрвени сандук пун маховине и трава. Био је мек и мирисао је на земљу и море. Била сам поприлично исцрпљена те сам легла. Св. Олга је отишла код лампе и загрејала нешто чиме је намазала мој стомак. Изгледала сам као да сам у петом месецу трудноће (у то време нисам стварно била трудна). Почео је порођај. Била сам помало уплашена. Мајка Олга је стала поред мене, нежно ме држећи за руку, претварајући се као да се и она сама порађа, показујући ми шта да радим и како да дишем. И даље ништа није рекла. Помогла ми је да изгурам нешто што је личило на плаценту, што је маховина на кревету упила. Била сам врло уморна и плакала сам од олакшања зато што је све било готово. 


До овог тренутка није говорила, али њене очи су зрачиле са великом нежношћу и разумевањем. Обе смо устале и попиле нешто чаја. Док смо га пиле, света мати Олга је постепено постајала светлост у просторији. Њено лице је изгледало као да јака лампа или сунце сија испод њене коже. Цела она је сијала. Просто сам била толико прикована на њен поглед испуњен љубављу да нисам обраћала много пажње на ишта друго. То је била она врста погледа који мајка упути детету и којим дочекује бебу на овај свет. Изгледала је као да излива нежност у мене кроз њене очи. Ово ме није страшило иако тада нисам знала за људе који буквално сијају љубављу Божијом (ово је имало више смисла пошто сам прочитала о Св. Серафиму). Сада знам да су се тада лечиле неке много дубоке ране. Она ми је дала мој сопствени живот који ми је био одузет, живот који сада одређују лепота и љубав Божија према мени, обновљеном делу руку Његових.


После неког времена осетила сам као да сам испуњена здрављем, и осећај мира је ушао у моју душу. Изгледало је као да је моја душа плакала као напуштено дете које је коначно било утешено. Чак и сада док пишем, чудо смираја, и такође жеља са животом коју је донело здравље, наводи ме да плачем од радости и чуђења.


Тек је после овог света мати Олга проговорила. Говорила је о Богу и људима који одаберу да чине зло. Она ми је рекла да су људи који су ме повредили веровали да могу да ме натерају да носим њихово зло у себи силовањем. Она је била врло строга када је рекла: „То је лаж. Само Бог може да однесе зло. Једину ствар коју су они могли да ставе у тебе је семе живота које је творевина Божија и која никога не може да оскрнави“. Никада нисам била оскрнављена. Само сам се тако осећала због злих намера људи близу мене. Оно што сам држала у себи су били бол, ужас, срам и беспомоћност које сам осећала. Трудиле смо се заједно и све то је изашло из мене. Она је запалила неко биље над малим пламеном и дим је отишао право ка Богу који је и судија и праштатељ. Овим „тамјаном“ сам схватила да мој посао није да носим грехе који су људи починили против мене. То је било на Богу. После овог исцељења изашле смо заједно.  У овој визији није било мрачно. Било је толико звезда које су се протезале у вечност. Небо све сијало са покретним покровом светла (виђала сам слике северних светала али нисам знала да се покрећу). Или је то рекла матушка Олга или смо то обе чуле у нашим срцима – не могу да се сетим које од то двоје – да је тај покретни застор светлости  за нас обећање да Бог може да створи велику лепоту из потпуног уништења и ништавила. За мене је он био као доказ исцељења – велика лепота тамо где је пре било ничега сем очаја прикрвеног срамом и великим трудом.


Шта можемо да закуљичимо из ових сведочанстава? Ако ништа друго, за сада, може се признати посебно место које је матушка Олга заузимала у животима одређених урођеника и све већег броја савремених жена. Али то је спор и све убрзанији процес спознаје који се креће од локалног пошотвања ка шриој свести да Бог открива како Он може бити „диван у светима својим“. Матушка Олга је сама била бабица и можда је и сама из личног искуства знала за трауме злостављања раније из свог живота. Можда је ова улога посреднице за оне који су били злостављани, посебно сексуално, начин на који ће Бог наставити да користи матушку Олгу у цртању „правих црта кривим линијама“, у „стварању лепоте из потпуног уништења и ништавила“.


Ако је таква воља Божија, нека и ми једног дана ускликнемо: „Блажена мајко Олга, моли се Богу за нас!“

Wednesday, July 3, 2013

Сви Христови греси (или зашто се не исповедати по приручнику)



Чувени приручници за исповест. Зашто их не користити? Јер срозавају осећај греха. Приручници за исповест од греха праве прекршај неке одредбе, а не нешто (било шта) што нас одваја од Бога. Занимљиво је какве би грехе Христос нашао на Својој безгрешној души да прође кроз овакво цеђење комарца.

Хулио сам на добро дело ближњега свога. 


И кад је излазио из храма, рече му један од ученика његових: Учитељу, гле какво камење, и какве грађевине! И одговарајући Исус рече му: Видиш ли ове велике грађевине? Ни камен на камену неће овдје остати који се неће разметнути. 

Рекао сам да нас је Бог заборавио, да се више не стара о нама. 


И у девети час повика Исус из свега гласа говорећи: Елои, Елои, лима савахтани? што значи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио. 

Омаложавао сам свештенике. 


Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слијепи, који оцијеђујете комарца а камилу прождирете. 25. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.

Породи аспидини, како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. 

Био сам пристрасан са јеретицима и секташима, говорио сам да су њихов закон и вера добри, да је њихов живот добар, омаложавајући нашу свету веру. 


Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се.

Одвраћао сам друге од доброг дела. 


А другоме рече: Хајде за мном! А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца својега. А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртваце; а ти хајде те објављуј Царство Божије.

Стављао сам пудер, парфеме, прала се мирисним сапунима, да будем телесно привлачна. 


Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују.  

Бајао сам, гатао, припремао разне напитке. 


Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући.

Веровао сам у вампире, духове. 


И они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша?  Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом. Опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам.

Причешћивала сам се нашминкана, непристојно обучена. 


И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом.
А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница.  

Клео сам себе и друге. 


И угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. 

Хулио сам на богослужење, поредак, учење, певање и друге ствари у цркви. 


Јер су Моје све звери из дубраве,
животиње у горама и волови;
знам све птице небеске,
и красота пољска преда Мном је.
Ако огладним, не бих ти рекао,
јер је Моја васељена и пуноћа њена.
Зар ћу јести меса јунаца,
или ћу крв јарчију пити?

Радио сам недељом и празником код своје куће и код других. 


И догоди се кад он иђаше у суботу кроз усјеве да ученици његови почеше правити пут тргајући класје. А фарисеји му говораху: Погледај, шта чине у суботу што није дозвољено!

У цркви сам стајао испред свих. 


И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита.  

Нисам давао прилог Светој Цркви по нашем хришћанском обичају и дужности. 


И дођоше опет у Јерусалим: и ушавши Исус у храм, стаде изгонити оне који продаваху и куповаху у храму; и испремета столове оних што мијењаху новце, и сједишта оних што продаваху голубове. И не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм.

Нисам ишао редовно недељом и празником у цркву.
Лагао сам.  


Ви отидите на овај Празник: ја још нећу ићи на овај Празник, јер се моје вријеме још није испунило. Рекавши им ово, остаде у Галилеји. А кад отидоше браћа његова, тада и сам оде на Празник, не јавно, него као утајности.
  
Ишао сам на скупове оних који газе Божији закон и са њима хулио на светињу. 


И видјевши то, фарисеји рекоше ученицима његовим: Зашто са цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије?  

Као жена, улазила сам у цркву за време месечног крварења.


 И гле, жена која је дванаест година боловала од течења крви приступи састраг и дохвати се скута хаљине његове. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљине његове, оздравићу. А Исус, обазревши се и видјевши је, рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је. И оздрави жена од онога часa.

Мрзео сам оца и мајку. 


И кад неста вина, рече мати Исусова њему: Немају вина. Исус јој рече: Шта хоћеш од мене, жено? Још није дошао час мој.

Био сам непослушан родитељима. 


И када проведоше дане, и враћаху се, оста дијете Исус у Јерусалиму; и не знаде Јосиф и мати његова; Него, помисливши да је са друштвом, отидоше дан хода, и тражаху га међу сродницима и познаницима.  И не нашавши га, вратише се у Јерусалим да га траже.

Чинио сам грех да немам децу.
...

Принудио сам друге да раде јефтино. 


И дошавши који су око једанаестога часа најмљени, примише по динар. А када дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина. Говорећи: Ево, ови посљедњи један час радише, па их изједначи с нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби.

  

Нашао сам туђе ствари, и пошто сам сазнао чије су, нисам их вратио. 


Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми га те им подај за мене и за себе.
  
Крао сам од општине, цркве, газдинства, и остале ствари које припадају општем добру. Саветовао сам друге да краду.


 Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу.

Био сам лукав. 


А када се сабраше фарисеји, упита их Исус, говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син?  И нико му не могаше одговорити ни ријеч; нити смједе ко од тога дана да га запита више.

Хулио сам на свете.

 А он, окренувши се и погледавши на ученике своје, запријети Петру говорећи: Иди од мене, сатано: јер ти не мислиш оно што је Божије него што је људско.