● УМ И СРЦЕ ●
Најуопштеније, можемо рећи
да западном цивилизацијом доминира људски ум, и да „знање“ често има предност
над „битисањем“. Насупрот томе, на Истоку, искуство се ценило више од мисли.
Уместо ума, управо се човечији nous – који Св. Макарије назива „оком срца“ а Св. Дијадох
поистовећује са „најдубљом страном срца“ – сматра најбитнијим елементом којим
се улази у однос са Богом. Овај суштински елемент, центар телокупне духовне
интелигенције, је потпуно запостављен у западним списима. Западни филозофи
користе реч „nous“, али када то чине она није
ништа више од синонима за „ум“.
Nous – који смо овде превели као „срце“ – је теоретски део
тела са врло одређеним и посебним задатком. Његова важност и функција, по
православном отачком опиту, су у срцу тематике ове књиге.
Западна психотерапија се
често бави не само са лечењем ума, већ такође и са помагањем пацијентима да
дођу у додир са својим осећањима и емоцијама. Штавише, барем у свакодневном
говору, претпоставља се да је извор ових осећања срце.
На Истоку се увиђа
друђачији приступ. Тамо се једина ствар која се може рећи о уму је да је он
одвојен од срца. У овом палом стању, оно производи сталну навалу logismoi-a, целу струју „помисли“ које
прате наше свакодневне животе. На мање видљив начин (јер Оци скоро и да не
причају о емоцијама) ум је такође извор емоција и осећаја. Оне потичу из ума
као logismoi, а потом се реактивно осете
у телу у облику осећања. Емоције у палом човеку су подједнако крхе и несигурне
као и мисли које их рађају.
Неопходно је да се начини
јасно разликовање између мисли које имамо када се трудимо да мислимо; мисли
које имају нас, које исходе саме по себи; и мисли које потичу из сасвим друге
свесности које можемо назвати расуђивањем или интуицијом. Описивање ове три
врсте помисли (а може их бити и више) није само питање теоретисања о оваквим
стварима. Ово разликовање има врло важног практичног утицаја на наш духовни
развој.
Остављајући трећу врсту стручњацима
(сећајући се да светитељи немају обичај да трубе о самима себи), већина људи
може да направи разлику између коришћења мисли и када сама помисао користи
човека. Способност логичког размишљања игра важну улогу у нашој главној улози
као Божији сатворитељи. Ипак, на реку аутоматских мисли коју свако од нас
препознаје у себи треба гледати са извесном дозом подозривости, јер, по
искуству Цркве, она извире из ума који је сломљен и одвојен од срца. Управо се
ове људске помисли (logismoi) претварају у страсти – она
понашања која нас одсецају од Бога. Оне су у супротности са бестрашћу, које Оци
описују као стање на путу ка духовном исцељењу. Бестрашће (на грчком apatheia) не значи недостатак љубави или бриге, како то
вероватно звучи западњачким ушима, већ пре стање у којем страсти које смо
описали горе немају утицаја.
Класични отачки приказ
односа између мисли и страсти и њиховог међусобног утицаја је овакав: прво,
мисао настаје у људском уму, захтевајући пажњу те особе. Затим следи фаза односа, током које се особа бави
могућностима које помисао нуди. Трећи ниво је сагласност, када се даје пристанак мисли – када се он да, већ је
доста тешко одустати од зе замисли. Четврта фаза је заробљеништво, у којој се та личност све више и више удаљава од
праведности ка духовном уништењу као последица помисли. Пети ниво, што је и циљ
помисли, се означава као страст; овде
је човек већ уплетен и грешни чин је неизбежан.
Често нам се чини као да
писци подвижници говоре о помислима као да оне долазе једна по једна. Али ми често
осетимо измешану навалу помисли које следе горенаведени приказ, понекад брже,
понекад спорије, а често се помисли противе једна другој, или су потпуно
противречне. Могуће је да се ово стање осећа тек у савременом добу.
Још један симптом модерног
живота је превласт овисничког понашања у скоро свакој области људког делања.
Оци говоре о потреби за борбом против страсти, и заиста се духовни живот често
поистовећује са подвигом против страсти – нуспроизводом људске мисли. Можда је
потребно да одвојимо „страсти“ у отачком смислу од „овисности“ данашњег доба.
Могуће је да су овисности, каквим их сада видимо, настале тек недавно и тиме
ван домета класичних аутора подвижничке књижевности. Ово је битно нагласити,
јер тренутно знање о опоравку од алкохолизма, на пример, зависи од процеса који
можемо назвати „духовном предајом“, а не (као што се то може схватити из читања
Отаца) покушаја да се овисност сломи снагом воље.[2] Борба са овисношћу само
погоршава овисност, што су многи научили по цену њихових живота. Ово је мали
али битан осврт, јер су животи људи у питању.
Отачка схема помисли и
страсти која је оцртана изнад, заједно са њиховим развојним путем, је логична и
одговара као модел за добар део људског понашања, без обзира да ли га
примењујемо на друге људе, целе групе људи или на нас саме. Ипак, она има мало
сличног са методама које се користе у савременој психотерапији, где је грех
мање битан од осећања кривице, ниског самопоуздања или депресије, чак и ако су
они последица греха.
Када се ова два система
преклопе, они нам дају објашњавају следеће: страсти, расположења и емотивна
стања која најчешће овладавају људском личношћу потичу из мисли, то јест, из
ума.
Кроз
молитву и учествовање у Тајнама Цркве, људска личност добија прилику да започне
исцељење, тако да се опасна подела између главе и срца умањује. По Божијој
вољи, ово лечење напредује то тачке где су срце и ум поново сједињени, и њихово
првобитно непало стање је обновљено – сада не само у почетној светлости Едена,
него у преображеној светлости Царства Небеског. Ово ја православно схватање
спасења.
