Friday, November 18, 2011

Праведни Ћиуне Сугихара

Отворите икону у засебном прозору да бисте је видели у пуној величини.
Иконописац Светлана Вукмировић

Ћиуне Сугихара (杉原 千畝, Сугихара Ћиуне, у светом крштењу Сереј, 1. јануар 1900. – 31. јул 1986.) је био јапански дипломата који је служио као вицеконзул Јапанског царства у Литванији. Током Другог светског рата помогао je хиљадама Јевреја  да напусте земљу издавањем транзитних виза тако да би отпутовали у Јапан. Већина Јевреја који су који су побегли су били избеглице из Пољске коју је окупирала Немачка или су били становници Литваније.

Рани живот
Ћиуне је рођен 1. јануара 1900. у  селу Јаоцу, од оца Јошима Сугихаре и мајке Јацу Сугихаре. Мајка му је била из самурајског сталежа. Био је други син међу пет дечака и једне девојчице. Његов отац је желео да буде лекар, али је он намерно пао на пријемном испиту те је дипломирао на енглеском језику, а касније примљен и у дипломатску службу. Јапанско Министарство спољних послова га је послало у Харбин у Кини где је учио руски и немачки тако да је постао упућен у руске послове. Преговарао са Совјетским савезом о продаји Северне манџуријске железнице – његови руски контакти су му омогућили да тачно процени вредност железнице, тако да је обезбедио купопродајни уговор који је био много повољнији за Јапанце. Ипак, дао је оставку на позицију вршиоца дужности министра страних послова из протеста како су Јапанци третирали локалне Кинезе: „Односили су се према њима као да су животиње. Као да нису људска бића.“

Док је био у Харбину, Ћиуне се обратио у Православље, узимајући крштено име „Павле Сергеј.“ Ту се оженио за Рускињу, Клаудију Симонову Аполонову. Развели су се 1935. године – Ћиуне је много волео децу а Клаудија није желела да буде мајка. Клаудију је помисао на рађање доста плашио, тако да је чак и абортирала њихово заједничко дете. Убрзо је затражила развод после 12 година брака. Упркос своме злочину и разводу, Ћиуне јој је и даље помагао да издржава њену породицу. 

Када се 1935. године вратио у Јапан, Ћиуне се оженио Јукиком Кикући, која је на крштењу узела име Марија. Како сама Јукико каже: „Када сам га упознала, видела сам да није као остали Јапанци. Из њега је зрачио мир. Опходио се самном као као да је једнак самном, што Јапанци нису радили са женама. Жене су биле другоразредни грађани.“  Пар је имао четворо синова: Хирокија, Ћиакија, Харукија и Нобукија.

Аганжман у Литванији
1939. Ћиуне је постављен као вицеконзул у Каунасу, главном граду Литваније. Разлог зашто је постављен тамо је био да обавештава јапанске власти о совјетским и немачким трупама. Када су совјети заузели Литванију 1940., многе јеврејске избеглице из Пољске као и многи литванијски Јевреји су покушали да добију излазне визе. Холандски конзул им је издао те визе за Курасао, острво на Карибима где се налазила холандска колонија. Долазак до Курасаоа би такође захтевао транзитну визу неке од земаља кроз које су Јевреји морали да путују, али амбасаде су биле невољне да их издају. У то време, јапанска влада је захтевала да се визе издају само онима који су прошли кроз одговарајућу имиграциону процедуру и који су имали довољно новца – већина избеглица није испуњавала ове критеријуме. Сугихара је три пута контактирао јапанско Министарство иностраних послова да му одобри да изда транзитне визе – сваки пут је био одбијен.

Ћиуне је одлучио да издаје визе без одобрења своје владе. Знајући да га такав чин непослушања коштати посла, али и такође да ће довести у опасност живот своје жене и деце ако нацисти икада нападну Литванију, питао је жену за савет. Сетивши се извесног стиха из књиге Плача пророка Јеремије, Марија га је подржала у његовој намери. Тада су почели да пишу неодобрене визе.

Од 18. јула до 28. јула 1940., Ћиуне је ручно исписивао визе. Свака виза је омогућавала десетодневни транзит преко Јапана, у директном сукобу са наређењима које је добијао. У јапанској култури такав чин непослушања се строго кажњавао. Ипак, он је преговарао са совјетским службеницима који су допустили Јеврејима да путују преко транссибирске железнице.

Сугихара је визе писао ручно, исписујући компликоване канђи симболе. Дневно је проводио 18-20 сати пишући, уз помоћ своје жене и особља конзулата, а каткад и самих избеглица. Забележено је да неретко није јео да не би губио време на писање виза. Због издавања виза био је смењен са своје функције и било му је наређено да одмах напусти конзулат. Ћиуне, Јукико и њихови синови су се онда сместили у оближњем хотелу. Јевреји су их убрзо нашли и молили их да им издају још виза. До 4. септембра, када су требали да напусте Каунас возом, Ћиуне и Јукико су писали визе. Сваког дана су издавали онолико виза колико је конзулат просечно издавао за месец дана. Вече пред одлазак, он и жена су целу ноћ исписивали спасоносне папире. На дан одласка, на путу до железничке станице, Ћиуне је стављао бланко потписе на папире, бацајући визе у масу тако да би их људи сами после попунили. Када је ушао у воз, само је ударао печат на празне папире, избацујући документа кроз прозор. У једном тренутку, остао је без снаге. Нагнуо се кроз прозор и рекао: „Молим вас да ми опростите. Не могу више да пишем. Желим вам све најбоље.“ Тада се дубоко наклонио присутним избеглицама. Неко од присутних Јевреја и Пољака му је узвикнуо: „Сугихара, никада те нећемо заборавити! Сигурно ћу те опет видети!“ Јукико је на ове речи заплакала и плакала је још дуго пошто је воз напустио станицу.

Број спашених
Сматра се да је свето непослушање које је Ћиуне Сугихара исказао према својој влади спасило око 6000 људи, али то нису целе бројке. У званичној архиви јапанског конзулата је записано око 2,100 имена. У питању су породичне визе које су омогућавале глави породице да са својим супружником и децом напусти Литванију. Верује се да у свој журби да потпише што већи број виза Ћиуне није уносио у архиву свако име. Надаље, извесни језуити из Пољске су се после његовог одласка домогли његових печата које дипломата није уништио те су наставили да пишу „Сугихарине визе.“ Неки Јевреји нису успели да напусте Литванију на време (совјети су наплаћивали возну карту пет пута скупље него што је то било уобичајено) тако да су нестали у холокаусту када су Немци напали Совјетску унију 22. јуна 1941. Процена је да је захваљујући Ћиуну Сугихари и његовој жени Јукико спашено око 10.000 људи, Јевреја и Пољака.

Отказ
Сугихара је надаље служио као вицеконзул у Прагу у Чехословачкој, у Кунингсбергу у Источној Прусији и као правник у Букурешту у Румунији, од 1941. до 1944. Када су својетске трупе ушле у Румунију, заробили су Сугихару и његову породицу и одвезли их у ратни логор. Тамо су остали неких 18 месеци и пуштени су тек када је Јукико чувару дала свој скупоцени комоно. Вратили су се у Јапан где је Ћиуне одмах отпуштен због реформе министарства - барем по његовим речима. По многим другим сведочанствима, ово је била својеврсна освета због непослушности.

Касније доба
Ћиуне је, да би издржавао своју породицу, узимао низ слабо плаћених послова, у једном тренутку чак продавајући сијалице од врата до врата. 1947. породица је доживела трагедију када је његов најмлађи син умро са само 7 година, раслабљен после тешких ратних путовања. Радио је и у Совјетском савезу. Један његов пријатељ се сећа: „Позвао ме је на вечеру. Ја сам се наравно понадао да ћемо лепо јести. Он је рекао да ће он да кува, те смо отишли у продавницу, где је он купио кромпир и кобасице. Кромпир је кући ољуштио и скувао у кувалу које му је стајало у клозету. Он је то сматрао гозбом.“

1968., Јешуа Нишри, приправник у израелској амбасади у Токију и један од Јевреја који је спашен захваљујући Сугихари док је још био дете, коначно је успео да га нађе. Следеће године је Ћиуне отишао у Израел где га је дочекала израелска влада. 1985., коначно, Ћиуне Сигухара је проглашен „Праведником међу народима.“ Пошто је био сувише болестан да би путовао, жена и син су отишли да би у његово име преузели награду.

Смирење Ћиуна Сугихаре
45 година после инвазије Литваније, питали су га зашто је издао визе Јеврејима. Ћиуне је рекао да су избеглице људска бића и да им је просто требала помоћ:

„Желиш да знаш шта ме је покренуло, зар не? Па... То је просто онај осећај који би свако имао да се заправо сусретне са избеглицама лице у лице, како моле са сузама у очима. Човек просто не може да се суздржи а да не састрадава са њима. Међу њима је било старих људи и жена. Били су толико очајни да су ишли толико далеко и да ми љубе ципеле. Да, то сам видео сопственим очима. У то време сам осећао да јапанска влада У Токију није имала јединствено станивиште. Неке јапанске вође су просто биле уплашене због притиска од стране Нациста; други званичници су просто били незаинтересовани.

Људи у Токију нису били јединствени. Било би смешно да се бавим њима. Тако сам се одлучио да више не чекам одобрење. Знао сам да ће око тога да се жале у будућности. Али, ја сам знао да би то било исправно. Нема ништа лоше у томе да се спашавају животи. Са духом смирења, човекољубља и пријатељства према ближњима, са тим духом, кренуо сам да учиним шта сам учинио, суочен са најтежом ситуацијом – и из тог разлога, кренуо сам напред са удвострученом храброшћу.“

Новинар је записао: „Питао сам га зашто је спасао толике људе. Он се збунио. Толико је сматрао да је то нешто најприродније да у тренутку није знао шта да одговори.“

Ћиуне Сугихара је умро 31. јула 1986. године.
Ћиуне никада самоиницијативно није говорио о своме подвигу. У својој земљи се упокојио потпуно непознат, упркос бројним признањима које су му давале остале државе: Праведник међу народима, Медаља заслуга републике Пољске и Животворни Крст Литваније.
Волео је да говори:
„Можда сам и могао да послушам своју владу, али онда не бих слушао Бога.“

Tропар (незванични), глас 8.
Са истока нам велика светлост засија, јер ти праведни Ћиуне ревнова као некад апостол Павле за спасење старог Израиља. Због тога се сада дух твој радује у Господу Који рече: ,,Заповест нову дајем вам, да љубите једни друге као што ја заволех вас''.

Господ, животиње и њихово спасење





Моја мачка је данас болесна и некако се у породици спремамо за најгоре. Тифани имам пуних 11 година, и природно је да ће човек да се веже за малу живљуку. Неки ,,најстандарднији'' одговор на то да ли ће се животиње спасити итд. међу православнима је - неће, јер немају душу. Ипак, како читам Свето Писмо, не могу а да се не отргнем утиску да то ипак није тачно.
Пођимо редом. Сам Псалтир то говори више него најдиректније: 
Људе и животиње спасићеш Господе.
Ово је из 35. псалма, који у свом натпису садржи За крај, то јест, то је есхатолошки псалам који се тиче последњих времена. 
Господ, када је стварао животиње, прогласио их је ,,добрим.'' Мачка (или било која животиња) није прости случајни састав молекула, она је уметничко дело Божије љубави и премудрости. 
Хтео бих да се осврнем на чињеницу да се животиње не спасавају ,,јер немају душу.'' Овај аргумент ми се увек чинио доста плитким, још док сам био млађи; данас ми делује просто сасвим погрешан.
Да објасним мало. Овај аргумент се практично заснива на дуализму и гностицизму - да је материја нешто лоше, пролазно, нешто што није подложно спасењу. Ипак, у светлу Христовог Оваплоћења, та лажна подела на ,,духовно'' и ,,материјално.'' Само зато што нешто ,,нема душу'' не значи да се неће и спасити. 
Да мало објасним на смешном примеру. У Апокалипси Св. Јована Богослова се наводе 24 старешине које носе одежде на себи. Ту се поставља питање: јесу ли те одежде које старешине носе стварно праве, неживе одежде, или нека врста одеждоликог ангелског чина који постоји чисто да покрива голотињу? Ово друго тумачење је врло натегнуто, али једино оно објашњава појаву неживе материје у Царству будућем. Нису у питању само одежде - нова земља, ново небо, Нови Јерусалим, дванаест капија, све су то ствари без душе, али спашене ствари без душе.
Животиње се ретко ако и икад приказују као лоше у Светом Писму - скоро без изузетка оне се у Библији приказују као извршиоци воље Божије. Валаамова магарица, Авраамов ован запетљан у трње, утихнули лавови Данилови, Јелисејеви медведи, стока у пећини Христовог рођења, магаре на којем Христос улази у Јерусалим, рибе које на Исусову заповест пуне рибарске мреже - животиње су увек приказане као послушне Богу, за разлику од носилаца оног узвишеног дара, слободне воље (а у случају људи, оног најузвишенијег дара, а то је бити створен по лику Божијем).
Занимљиво је да су серафими, огњенолики анђели који окружују Господњи престо, управо приказани као људи са три пара крила (илити - животињских делова). Херувими, други анђелски чин, иде и даље од тога. У визији коју је имао свети пророк Језекиљ, ова бића су била виђена како имају четири главе, лављу, биковску, орловску и људску. Од те четири главе, глава бика је била ,,главна'' глава, врло необично за искључивост која се даје људима по питању спасења. 
Ја немам проблем да неко каже да се животиње неће спасити. У крајњем случају, питање о томе зависи да ли је неко имао љубимца и колико се за њега везао. Уколико се није везивао, сматраће да се животиње неће спасити. Онај који се јесте везао ће веровати супротно. Али остаје питање доследности. Ако се животиње не спасавају, онда се не спашава ни нежива твар, те многе наше светиње, творевина преко које су многи нашли утеху и спасење (рецимо, путиру који су држали Тело и Крв Христову, икона Богородице Тројеручице) не представља ништа друго до најобичнијих алатки, које не садрже никакву лепоту по томе што су оно што јесу (тј. изображење Мајке Божије, свети сасуд у коме се налази многоцени бисер). А у крајњем случају, неће се спасти нити ће бити одеће у Царству, нешто што нам свете иконе итекако поричу.
На крају, просто што рече један свештеник:
,,Бог воли све животиње, а шта ће са њима да ради после свеопштег Васкрсења је на Њему да одлучи.''

Thursday, September 8, 2011

Стварање жене и Црква



Ако се стихови стварања жене у Књизи Постања погеладју подробно, може се уочити како стварање човечице заправо прасликује Свету тајну Причешћа.

Адам: Господ пушта тврд сан на Адама.
Христос: Христос вољно умире на Крсту.

Адам: Господ узима једно ребро Адаму.
Христос: Из Христових ребара теку крв и вода, Прчешће и Крштење.

Ева: Створена је од Адамовог ребра.
Црква: Настаје и одржава се Крштењем и Причешћем.

Адам: Устаје после сна.
Христос: Васкрсава из мртвих.

Адам и Ева: Адам говори да је Ева кост његове кости и тело његовог тела.
Христос и Црква: Христос говори да ће причасници обитавати у Христу и Христос у њима.

Множење: Господ даје заповест Адаму и Еви да се множе и напуне земљу.
Педесетница: Црква се шири и пуни земљу даром Светога Духа изливеном на Педестеници.

Monday, September 5, 2011

Божији инбокс

Welcome Бог!
Inbox (1)
Spam (2093095019054902930293029320)
Drafts (5496049604)
Sent
Contacts
Chat (Appear Offline)

Saturday, September 3, 2011

Гром и пакао: Kaко написати теолошки текст и начинити га паклом за превођење?

by B. Teodosijevitzch

Ово дело посевећујем Сари Коукли, јер ме је научила како да мрзим...

Људи данас много воле теолошке текстове. Тиме се афирмишу у научној заједници, и изнова нам показују како је топла вода која капље кроз рупу на саксији вечито нова и забавна тема. Овде ћу вам дати као преводилац са мало искуства али доста истањених живаца како да 1) напишете теолошки текст 2) изазовете суицидалне и/ли хомицидалне помисли код преводиоца вашег чланка.

ИМЕ АУТОРА
Битно је да је ваше име неразумљиво, неизговориво или просто чудно широј публици, а посебно преводиоцу. Тим боље ако ваше име припада једној језикој групи а презиме другој (типа, Joshua Tројицки). Тако ћете преводиоца оставити у вечитом збуну како да транскрибује ваше име, а читатеље оставити у тајанственој загонетци вашег порекла.

НАСЛОВ
Наслов је врло битан за ваш теолошки текст. Он служи да привуче пажњу читаоца и да му каже о чему се ради о вашем само-вама-вољеном раду. Систем бирања наслов је тројичан и своди се на следећу формулу
Наслов = Бомбастична синтагма из Св. Писма + двотачка + кратки опис дела.
У нашој једначини: бомбастична синтагма је креативни део који служи да привуче пажњу вашег читатеља, двотачка је везник а кратки опис дела је правна предострожност да ваши читатељи не могу да врате књигу када установе да је крајње досадна (принцип ,,па пише вам, шта сте очекивали?''). Доле ћу навести четири примера примењене формуле:
  • Логос постаде телом: Антопомолофолошка анализа логоијиа у првој половини 19. столећа
  • Нека ми буде по речи твојој: Лексиолошка процена литерарног стила Св. Максима Исповедника по Св. Максиму Исповеднику
  • Из славе у славу: Симонија као status quo међу плебсом касног римског друштва
  • Извор воде живе: Утицај растуће хришћанске Цркве на архитектуру аквадукта у западном римском царству

СТИЛ ПИСАЊА
Врло је битно да ваш стил буде што што неразумљивији. Ово постижете лошом граматиком, недореченим мислима, легионом садржјаних слојева у реченици и стављањем тачке када тачки време није. Преводилац тако никада неће знати да ли је добро превео, а читатељима ћете деловати интелигентно зато што не могу да разумеју шта сте ви хтели да кажете. Али то је у реду. Ни  ви не знате шта сте хтели да кажете.

ШТАМПА
Морате заштити ваш драгоцени рад од злих неовлашћених преводиоца. То можете учинити на два начина. Штампану књигу ћете заштитити таквим преломом да се ваша књига затвара сама од себе, тако да ће несуђени преводилац-пират морати на њој да држи барем два тега како се ваше чедо не би затварало. Ако је којим случајем дошао до pdf фајла, закључајте га тако да не може да се копира. Иако ћете тиме на себе изазвати бујцу проклетства које не може да вам донесе ни црна миса, ваш мили рад ће тиме постати толико недостижнији.

ФУСНОТЕ
Фусноте су практичан алат који вам омогућава да у вашем раду не кажете ништа ново. Благодети фуснота су небројене, и издвајам следеће: ваш чланак или ваша књига делује дужа него што заправо јесте, преводиоци луде због њих, вашим обожаватељима и противницима делујете начитани. Најбољи начин да ваше фусноте буду што теже за преписку/превођење а импресивније за гледање (не читање: нико их не чита) представљају следећа правила:
  • Користите их много! Што више то боље! До десет по страни, нећете погрешити.
  • Слободно измислите понеку, ако сте у шкрипцу са ауторима или делима.
  • Насумично убацујте фусноте у италик, као и мењајте language, јер ћете by doing so terati nesrećnog преводioca da malo šizне.
  • Када смо већ код ленгуџа, обавезно користите симболе за језике за које можете сигурни да их преводилац не зна. Популарни избори су немачки и француски карактери (ä, Ä, Ö, dsch, é, ù и сл.). Посебан бонус добијате ако користите исландски (Þ, Æ) или нпр. следеће симболе, шта год значили: §, ╬.
  • Учините фонт фуснота што ситнијим. Није ваша диоптрија у питању.
  • Остављајте стране писце у оригиналном језику, за њихове падежне облике ће бринути неко други.
  • Користите латинске изразе типа ibid, infra, supra и сл. Тако опет делујете начитано, иако користите потпуно бесмислене узречице научног светог предања.

Да бисмо вам илустровали како све то треба да изгледа, ево примера три фусноте:
Бог(1) је(2) добар(3).


1 - O Богу, види Bible (збирка есеја различитих аутора, многа издања, page 1, chapter 1, фуснота 1.
2 - О презенту глаглола to be, види Мilka Dschanich, Ædùlm ùt MÖRT, eds, prg, rng, lala.
3 - Види Διονύσιος ο Αρεοπαγίτης, συνέχεαν με μεταγενέστερους Χριστιανούς με το ίδιο όνομα, όπως ο πρώτος επίσκοπος. Oвде сам користио Αθήνα, ο οποίος као личну именицу. О томе, више видите §2 supra

Kaтахизис и Верострофа: Шта није у реду са српском веронауком

А анђелу Цркве у Србији напиши: не знам где да почнем...
 
  • Ствари које ћете овде прочитати нећете чути од епископа, јер све што епископ уради је Савршено. Али више о томе ниже.
  • Такође, нећете ове ствари ни чути од било кога ко је на вишем хијерархијском ступњу од слепог црева (тј. вероучитеља). То је зато што су или довољно обезбеђени неким другим послом, или су искрено посвећени тиме да ураде најбоље шта могу од онога мало са чиме може да се ради, или их просто боли уво.
  • Ништа од овога нећете чути јавно од вероучитеља јер је у питању класични мобинг – ако проговорим, губим посао. Ово се врло лако може претворити и у духовни мобинг – ако проговорим, одлучиће ме од Причешћа.
  • Од главе риба смрди, тако да ћу почети од епископа. Проблем у нашој Цркви је титовска побожност према епископу. Ево да дам леп пример. Лепо видимо на сајту СПЦ: „Вероучитељи дошли са децом на Литургију коју је служио епископ XY.'' Како то лепо звучи – али позадина је помало другачија.
  • Прво, вероучитељима је наређено да буду на тој Литургији. Сви ми понекад не желимо да одемо на Литургију (спава нам се, баничили смо, то нам је једини дан када можемо мало да одморимо итд.) – ако се ипак наканимо, осећамо известан понос јер смо победили себе и урадили исправну ствар. Ово је друго – не дођете на Литургију, добијете неоправдани и после испаштате.
  • Митарства можда не постоје после смрти, али засигурно постоје за живота, и то у Цркви.
  • Ништа није толико страшно као присиљавати људе да долазе на службе где царује Христос, Бог и Ослободитељ.
  • Надаље, деца. Није реално од деце очекивати да ће да трче на Литургије. Сва деца воле да спавају ујутро и логично је да ће долазак на службу која почиње у 9 сматрати као обавезу. Ако и дођу, можете гарантовати да долазе да им вољени учитељ не награбуси зато што је довео ,,мало деце.''
  • Када смо већ код броја деце, занимљиво је да се вероучитељи рангирају по броју деце, и то из два главна разлога. Први, квалитет је бољи од квантитета, али наша Црква се ипак определила да су два мала ђавоимана јеретика боља од једног мироточивог стигматичара. Друго – нема правила за шта ће деца да се определе од изборних предмета. Просто ће да оду на грађанско зато што хоће да чују нешто ново, зато што је тамо неко ко им се свиђа, или најбољи друг или зато што је боља учионица.
  • Да се поново сврнем на епископа. Епископу није толико битно што се деца и вероучитељи моле да преживе седамдесето извођење херувимке. Реално, њему је лепо – он се игра са просфором, има шта да ради (једини у цркви).
  • Када се урнебесно дугачка служба заврши (а која би могла да буде краћа само да се то хоће), владика седа, прилази му дете које му уручује штафету цвеће, владика се смеши, дете се смеши, апарати шкљоцају као луди и ето нам лепе репортаже како Црква Воли Децу.
  • То нараво није истина, на страну безосећајност бескајне Литургије. Ако вероучитељ треба да доведе децу у цркву на Литургију (а да то није нека директива, тј. у локалну парохијску цркву), ствари постају горе, ако је то могуће. Сасвим је вероватно да се деца неће причестити јер нису постила 10 дана на дестилованој води и едемском ваздуху, али ће зато вероучитељ добити лепу vis-à-vis грдњу о томе што је водио децу на масовно крштење јер је тиме свештенику избио 2000е из џепа (стварни цитат).
  • Нећу да посебно причам о ПиПу и уџбеницима, сви знамо колико су лоши и досадни. Што је најгоре, њих је написала једина особа која је мислила да је то битно. Тешко је мењати ПиП јер то није само ствар Цркве него и државе - поента је да то није рађено када је требало. Црква просто није озбиљно схватала веронауку као што је и сада не схвата.
  • Сва срећа па ствари нису толико црне. Стварно има дивних свештеника који светитељски дочекују децу на своје службе. Има деце коју вера заиста заинтересује преко веронауке. Као што рекох на почетку текста, има људи који се заиста, искрено и потпуно предано труде да учине најбоље шта могу на основу онога мало што им је дато (били вероучитељи или неко вишег ранга). Црква треба озбиљно да се позабави веронауком, она није просто ставка између водица и свештања колача, она треба да представља главни приоритет наше хришћанске заједнице.

Аутор текста Бојан Теодосијевић ће на његов захтев остати анониман