Teжина једне Литургије

Jeдног дана, пре много година, један шумар је разговарао са месаром када је у месару ушла старија госпођа. Месар је прекинуо разговор да би питао старију жену шта јој треба. Она је дошла да испроси мало меса јер није имала новца.

Шумара је забавила ова жена па је питао месара: ,,Само мало меса, али колико ћеш јој дати?''

,,Жао ми јер јер немам новца, али поменућу те на Литургији,'' рекла је жена месару. И месар и шумар су били равнодушни према вери па су одмах почели да се подсмевају женином предлогу.

,,Добро,'' рече месар, ,,ти иди и помени ме на литургији, и када ми се вратиш, даћу ти онолико меса колико вреди једна литургија.''

Жена је отишла из продавнице и вратила се касније. Пришла је пулту и месар је рекао: ,,Добро, 'ајде да видимо.''

Жена је извукла папирић на коме је писало: ,,Помени Господе слугу свога тог-и-тог.'' Месар је ставио папирић на један тас ваге док је на други ставио кошчицу. Вага је претегнула на страну папира. Онда је ставио месо наместо кости, али је папирић и даље био тежи.

Оба мушкарца су се постидела своје хуле, али су наставила са својом игром. Ставили су велики комад меса на вагу, али тас је и даље претезао на страну папирића. Месар се толико запрепастио да се одмах обратио и обећао да ће жени дати све месо са другог таса. 

Шумар се убрзо замонашио у манастиру где се Литургија свакодневно служи.

Натраг на главну страну

Црква и хомосексуализам

Meсто дешавања: велики састанак вероучитеља свих вероисповести. Присутан је и постарији епископ. Прва тачка дискусије: бежање са часова. Током дискусије, епископ заспи. 
Наставља се дебата о оценама, о односу државе према веронауци и коначно тема се окрене на хомосекуализам. Владика се прене:
,,Ја мислим да то није толико страшно. Па и у моје време се то радило. Сви смо то радили. А ко каже да то није радио, тај лаже. И ја сам то радио...
...
...бежао са часова.''

Натраг на главну страну

Богојављенска вода

„И дај јој благодат искупљења, благослов Јордана; учини је извором нетрулежности, даром освећења, отпуштањем грехова, исцељењем недуга, погибијом демона, неприступачном непријатељским силама, испуњеном анђелском моћи: да свима који је користе и испијају од ње она буде на очишћење душе и тела, исцељење страсти, освећење домова, и за сваку намеру која је целисходна...“

Натраг на главну страну

Како је вампир престао да се боји крста

  

Вампир.

За вампира се комотно може рећи да је најпопуларније митолошко биће садашњице. Иако данас мало ко верује у виле и змајеве, и данас постоје села где је веровање у ове ускрсле мртваце итекако... живо (страх од њих је у већим местима замењен много конкретнијим страхом од сексуалних манијака и разбојника). 

Вампир је конгломерат хула на хришћанство. Његово постојање исмева васкрсење, његов радни дан је супротност животу а њеогово храњење антитеза светој тајни причешћа (до најстинијих детаља). Као онај који је одевен у силу смрти, потпуно је природно да се вампир боји и страши врховног барјака победе над смрћу - Крста Господњег.

Ово сујеверје је ипак исказивало неку народну мудрост. Вампир, као конкретна експозитура смрти, је Зло. Крст, као нешто што доноси спасње, је Добро. Вампир се можда и сасвим магијски потчињава крсту, али ту је нешто дубље. Сасвим је природно да Зло пада под Добрим.

Али данас, вампир је постао нешто друго. Некада је то био наново васкрсли мртвац (који упркос моторици и инелигенцији остаје мртав); у све присутнијој поп-култури, он је сада ,,заражен вирусом.'' Раније га је сунце уништавало; сада му ,,смета ултраљубичасто зрачење.'' Раније се хранио крвљу; сада ,,тело не може да му ствара црвена крвна зрнца.'' А крст комотно може да носи око врата.

Вампир је од натприродног ужаса постепено еволуирао у врло занимљив (и драстичније мање страшан) медицински случај; са друге стране, вера је деволуирала, што неумитно води ка сцени када се вампир само смеје особи која се од њега штити распећем. 

Али то је сасвим у реду. И да постоје, данашње одумирање вере би и натерало вампире да се смеју - да се смеју нашој туњавој вери (ако и такве има) и нашим драматичним играријама са светињама. Вампири из трансилванијских двораца и Салемова су данас изумрла врста, која је полако одумрла заједно са озбиљношћу којом су људи узимали веру. 

Али сатана, кога је вампир смешна икона, и даље бежи и хита од свог старог Распетог Противника. Као ђаво од крста.

Ecce Crucem Domini

Fugite, partes adversae!

Vicit Leo de tribu Iuda,

Radix David! Alleluia!

Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, 

и нека беже од Лица Његова они који га мрзе. 

Нека ишчезну као што ишчезава дим, 

као што се топи восак на домаку огња; 

тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога 

и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре: 

Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, 

који прогониш ђаволе силом распетог на теби 

Господа нашег Исуса Христа, 

који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, 

и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, 

за прогањање сваког противника.

О пречасни и животворни Крсте Господњи, 

помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, 

и са свима Светима занавек. Амин.

Натраг на главну страну

Житејни бисери: златна одежда милосрђа

Свети преподобни Маркијан, слави се 10. јануара по старом календару

Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону, поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. 

И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном својим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. 

И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе.

Волт, Волт и Хари

Познајем једног православног свештеника из Тексаса коме је један младић стално доносио имена за помињање на проскомидији. То су увек била три иста имена: Волт, Волт и Хари. Једном га свештеник упита ко су та тројица.

,,Па просто. Први Волт је Волт Дизни, зато што је усрећио толико људи. Други је чувени цртач стрипова, Волт Кели, из истог разлога.''

,,А Хари?''

,,Хари Труман. Да му Бог орпости што је бацио атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки.''

Натраг на главну страну

Завет млаког хришћанина

Свечано се заветујем
да никада нећу постити више него што морам,
да нећу рећи ни једну молитву више од онога што требам,
да нећу делити моју имовину сем уколико се то од мене тражи,
да ако дође до тог несрећног сплета околности не дам онолико колико да осетим,
да ћу да заборавим на причешће чим његов укус избледи из мојих уста,
да ћу починити исповеђене грехе чим паднем у искушење,
да ћу онима који су ми згрешили помпезно изјавити да им опраштам,
да ћу да роварим по Светим Оцима да бих их користио у дебатама,
да ћу мој фејсбук профил отварати барем четири пута више него што отварам Библију,
да ћу на видљивом месту носити бројаницу али да се никада нећу молити на њој,
да ћу носити велики крст о мом врату али на њега никада нећу обраћати пажњу,
да ћу побожно звати оне које мрзим братом, сестром, оцем или мати,
да ћу итекако запамтити иако моје усне кажу ,,Опрости!'',
да ћу у мојој глави за руку угристи када кажем ,,Благослови!'',
да желим да постанем светитељ не да бих био близак Христу него да ми се други моле,
да док сам са Богом моје очи гледају на распеће али чкиље на сат,
да док причам са Њим мој глас буде са Њиме а ум било где другде,
да заколутам очима када сусретнем оног смарача и ону смарачицу,
да верујем да ђаволи дрхте сваки пут када се појавим,
да је сигурно да анђели клекну сваки пут када им се приближим,
да ћу, ако устанем са Христове леве стране, само незаинтересовано уздахнути,
а када ја, наравно, устанем са десне стране, онда ћу учтиво климнути главом.

Натраг на главну страну

Цела победитељна Црква је била ту...

Једном је био један свештеник који није желео да служи Литургију током хладног зимског јутра. Температура је била 10 степни испод нуле и свештеник је знао да ће појац вероватно бити једина особа која ће бити прусутна током службе. Свештеник није знао за црквено учење о присуству небесне Цркве и како Божанска Литургија доноси корист и живима и преминулима. Са тешкоћом се натерао да оде у цркву. На путу до цркве је желео да појац није дошао тако да не би морао да служи и да би могао да оде кући. Али појац је дошао.

Свештеник је одслужио проскомидију (службу током које се спремају свети дарови) на брзину и почео је Свету Литургију. Убрзо после тога, неки епископи, свештеници, монаси и монахиње и неки лаици су ушли у цркву. Већина њих је стала код певнице и почела да пева тако лепо да је свештеник заборавио како је малопре био усамљен и смрзнут. Његово цело тело је било топло а цело биће као пламен. Када је вршио мали вход видео је да је цела црква пуна људи - већина њих му се чинила познатим - али није на то обратио посебну пажњу него је наставио да служи Свету Литургију.

Када је дошао тренутак освећења светих дарова, он је видео три епископа, велелепно одевених и сјајних, како улазе у свети олтар. Они су клекнули заједно са њим и молили се. Онда је свештеник устао врло пажљиво, узео кадионицу и рекао гласно: ,,Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију!" Свештеникова душа је била запањена и исупњена божанском радошћу. Мир и божанска тишина, исихаја, је преовладала у његовој унутрашњости. Када је дошло време да се подигне и разломи Агнец, целу цркву су испуниле најслађе мелодије. Цело мноштво народа које је било присутно заједно са монасима, свештеницима и епископима је певало не једанпут него много пута: ,,Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.'' Онда су певали причастан: ,,Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја.''

Свештеник се питао шта да ради? Да ли први да се причести или да пусти прво три епископа који су били ту? Баш када је мислио о томе, један од тројице епископа му је климнуо главом и тако му ставио до знања да се причести, а онда да сједини остале честице и остатак Агнеца у путир заједно са честицама у част Свете Богородице и Светитеља. Пошто је ово завршио, свештеник је отворио царске двери - и у цркви није било никог. Окренуо се назад ка светом олтару, гледао надесно, налево, владике су нестале, и он је стајао без гласа, запањен. Он је полако отворио своја уста и отпевао следећи одељак: ,,Са страхом Божијим и љубављу, приступите'', и појац је полако пришао да се причести. Свештеник је био запањен, и даље се премишљајући! Ту је била присутна цела победитељна Црква. Сви који су били прустуни су били људи које је познавао, то су били људи који су се упокојили и које је он са времена на време помињао на Литургији. Помислио је: ,,Зато су били присутни, зато су ми се чинили толико познатим.'' Што се тиче епископа у олтару, то су била Света Три Јерарха: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов.

После толико година учења на факултету, толико изучавања и толико много бесаних ноћи које је провео учећи - сав тај труд није могао да му да ниједну кап сладости и божанског знања као што му је пружила ова једна Света Литургија.

Оригинални чланак

Натраг на главну страну