Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако
велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да
виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?
И анђели су једном рекли Богу:
– Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!
– Хоћу – одговорио је Господ. – Само питајте да ли он то сам жели.
И анђели упиташе свеца:
– Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?
– Не – одговори светац. – Боље је да Господ сам то чини.
– А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?
– Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.
– Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?
– Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.
– Па шта желиш? – упиташе анђели.
– Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.
Али анђели су наставили да инсистирају.
– Добро – одговорио је светац. – Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.
Анђели се збунише, али онда oдлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види, исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“
Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка
је покривала зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су
пресушили, испод ње jе цветало цвеће и сушиле су се људске сузе. А
светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис,
ни сам не знајући за то.
