Свечано се заветујем
да никада нећу постити више него што морам,
да нећу рећи ни једну молитву више од онога што требам,
да нећу делити моју имовину сем уколико се то од мене тражи,
да ако дође до тог несрећног сплета околности не дам онолико колико да осетим,
да ћу да заборавим на причешће чим његов укус избледи из мојих уста,
да ћу починити исповеђене грехе чим паднем у искушење,
да ћу онима који су ми згрешили помпезно изјавити да им опраштам,
да ћу да роварим по Светим Оцима да бих их користио у дебатама,
да ћу мој фејсбук профил отварати барем четири пута више него што отварам Библију,
да ћу на видљивом месту носити бројаницу али да се никада нећу молити на њој,
да ћу носити велики крст о мом врату али на њега никада нећу обраћати пажњу,
да ћу побожно звати оне које мрзим братом, сестром, оцем или мати,
да ћу итекако запамтити иако моје усне кажу ,,Опрости!'',
да ћу у мојој глави за руку угристи када кажем ,,Благослови!'',
да желим да постанем светитељ не да бих био близак Христу него да ми се други моле,
да док сам са Богом моје очи гледају на распеће али чкиље на сат,
да док причам са Њим мој глас буде са Њиме а ум било где другде,
да заколутам очима када сусретнем оног смарача и ону смарачицу,
да верујем да ђаволи дрхте сваки пут када се појавим,
да је сигурно да анђели клекну сваки пут када им се приближим,
да ћу, ако устанем са Христове леве стране, само незаинтересовано уздахнути,
а када ја, наравно, устанем са десне стране, онда ћу учтиво климнути главом.
No comments:
Post a Comment