Једном је био један свештеник који није желео да служи Литургију током хладног зимског јутра. Температура је била 10 степни испод нуле и свештеник је знао да ће појац вероватно бити једина особа која ће бити прусутна током службе. Свештеник није знао за црквено учење о присуству небесне Цркве и како Божанска Литургија доноси корист и живима и преминулима. Са тешкоћом се натерао да оде у цркву. На путу до цркве је желео да појац није дошао тако да не би морао да служи и да би могао да оде кући. Али појац је дошао.
Свештеник је одслужио проскомидију (службу током које се спремају свети дарови) на брзину и почео је Свету Литургију. Убрзо после тога, неки епископи, свештеници, монаси и монахиње и неки лаици су ушли у цркву. Већина њих је стала код певнице и почела да пева тако лепо да је свештеник заборавио како је малопре био усамљен и смрзнут. Његово цело тело је било топло а цело биће као пламен. Када је вршио мали вход видео је да је цела црква пуна људи - већина њих му се чинила познатим - али није на то обратио посебну пажњу него је наставио да служи Свету Литургију.
Када је дошао тренутак освећења светих дарова, он је видео три епископа, велелепно одевених и сјајних, како улазе у свети олтар. Они су клекнули заједно са њим и молили се. Онда је свештеник устао врло пажљиво, узео кадионицу и рекао гласно: ,,Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију!" Свештеникова душа је била запањена и исупњена божанском радошћу. Мир и божанска тишина, исихаја, је преовладала у његовој унутрашњости. Када је дошло време да се подигне и разломи Агнец, целу цркву су испуниле најслађе мелодије. Цело мноштво народа које је било присутно заједно са монасима, свештеницима и епископима је певало не једанпут него много пута: ,,Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.'' Онда су певали причастан: ,,Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја.''
Свештеник се питао шта да ради? Да ли први да се причести или да пусти прво три епископа који су били ту? Баш када је мислио о томе, један од тројице епископа му је климнуо главом и тако му ставио до знања да се причести, а онда да сједини остале честице и остатак Агнеца у путир заједно са честицама у част Свете Богородице и Светитеља. Пошто је ово завршио, свештеник је отворио царске двери - и у цркви није било никог. Окренуо се назад ка светом олтару, гледао надесно, налево, владике су нестале, и он је стајао без гласа, запањен. Он је полако отворио своја уста и отпевао следећи одељак: ,,Са страхом Божијим и љубављу, приступите'', и појац је полако пришао да се причести. Свештеник је био запањен, и даље се премишљајући! Ту је била присутна цела победитељна Црква. Сви који су били прустуни су били људи које је познавао, то су били људи који су се упокојили и које је он са времена на време помињао на Литургији. Помислио је: ,,Зато су били присутни, зато су ми се чинили толико познатим.'' Што се тиче епископа у олтару, то су била Света Три Јерарха: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов.
После толико година учења на факултету, толико изучавања и толико много бесаних ноћи које је провео учећи - сав тај труд није могао да му да ниједну кап сладости и божанског знања као што му је пружила ова једна Света Литургија.
Оригинални чланак 
No comments:
Post a Comment