Дванаест разлога зашто се не расправљам са атеистима на интернету

(Оригинални чланак на енглеском)

Неки атеисти се упорно труде да се препиру са свештеницима, али ја се са атеистима никада не расправљам.

Ево зашто:

1. Већина атеиста на интернету на које сам налетео су незналице - не мислим да су нужно глупи, или да су лоши људи. Чак не мислим да су необразовани у некој њиховој области, али већина њих су незналице по питању религије. Под овим мислим да су просто необавештени. Не кривим их што се тога тиче, и ја сам незналица што се тиче астрофизике, или како да поправим кочницу на колима, или о правилима крикета или микробиологије и гомиле других ствари. Упркос томе, религија је једна област у коју се ипак разумем, тако да је тешко препирати се са људима који мисле да све знају о религију а заправо не знају ништа.

2. Већина атеиста на интернету су ,,слепи на религију'' на начин на који неко може бити слеп на боје - препирање о религији са оваквим сојем атеиста је као да очекујете да далтониста буде критичар уметности. Надаље, већина од њих су ,,слепи на религију'' а мисле да нису. Тврд орах.

3. Верске дебате просто не функционишу - ово је исти разлог зашто се не препирем са протестантима, будистима, мормонима, адвентистима седмог дана, муновцима или члановима Цркве Давидове Лозе Последњег Печата. Да би неко схватио и коначно се повезао са религијом, он мора да крене на искрен пут самоспознаје и да истински тражи одговоре. ,,Тражи и наћи ћеш,'' и тако то. Аргументи се и не уклапају баш добро у тај модел. Ипак, ако је неко - било ко - искрени боготражитељ и жели да сазна више о религији, потрошићу све време овога света покушавајући да укажем на исправан пут.

4. Има бољих апологета - Некада неки аргумент упали за неке људе ако исркено траже одговор и желе искрену дискусију. Верјем да има доста добронамерних атеиста који стварно желе да расправљају интелигентно и отвореног ума. 

5. Нисам баш толико уверен у корист ,,аргумената'' у прилог Бога - Наравно, знам те аргументе и могу да их објасним ако треба, али цео тај Бог вере је толико веће од свих интелектуалних аргумената. За мене, то је много већа авантура и много грандиознија љубавна прича. Аргументи за постојање Бога своде целу ствар на интелектуалну игру и то сматрам незадовољавајућим. То је као да доказујете постојање музике. Радије бих слушао симфонију и позвао још некога да ми се прикључи.

6. Доказ? Какав доказ? Врло често атеисти траже ,,доказ'' за постојање Бога, али никада нисам успео да утврдим од било кога од њих шта они подразумевају под доказом. Да ли желе научни доказ какав настаје у лабораторији? Археолошки доказ? Документарни доказ? Историјски доказ? Сведочанство из прве руке? Савремени социолошки доказ? Психолошки доказ? Форензички доказ? Могу да изнесем све те различите доказе који указују на постојање Бога, али сваки пут када то учиним, атеиста такав доказ одбаци. Желиш доказ? Реци ми какав доказ желиш и покушаћу да ти га обезбедим. Ниједан до сад то није учинио. Тја. Штасеможе.

7. Позван сам да дам доказ из прве руке - Најјачи доказ за постојање Бога је дело које Он чини у животима стварних људи. Он их претвара у надљуде које ми називамо светитељима. Ја се трудим да то постигнем у свом животу и тако створим непорециви доказ Божијег постојања - доказ који ће убеђивати људе који ме сусретну и чије животе Бог дотачиње преко мене. То је тежак посао и ја се и даље пентрам уз ту планину. Ако икада достигнем ту тачку, онда ће мој живот, надам се, бити највећи аргумент за постојање Бога за оне који имају очи да то и виде.

8. Већина атеиста уопште нису атеисти - Један од разлога зашто се не препирем са атеистима је тај што доста њих нису заправо атеисти. То су просто људи који мрзе резлигију или се можда буне против глупе религије у којој су одрасли, или су из добрих разлога одбацили религију због лоших, лудих или глупих верника. Не кривим их за то. Они су често искренији, директнији и артикулисанији у својем одбацивању религије него доста њих који прихватају религију без размишљања. Али просто је - они нису атеисти. Они се можда називају атеистима, али су заправо антирелигионисти.

9. Углавном не верујем у Бога у кога они не верују- Када понекада заправо и попричам са атеистима и питам их шта мисле Ко је Бог, откријем да ни ја не верујем у тог Бога. Они одбацују великог деку на небу који својој деци даје поклончиће када су добра и кажњава их када су лоша. Или можда мисле да је Бог као Зевс или Тор или нешто томе слично и онда не верују у тог Бога. Ни ја.

10. Мораш да се копрцаш кроз много беса, вулгарности и глупости - Зашто атисти мисле да је тако паметно рећи нешто као: ,,А, верујеш у змије које говоре, зар не?'' Таква поштапалица само показује њихово непознавање древних култура, верског језика, књижевности уопште, симболизма, врсти књижевних жанрова, људске психологије итд. Засигурно ми не смета ако укажу на поједине глупости, лицемерја и идиотлука који се могу наћи у религији, али зашто се тиме не баве боље? Када се ова врста ,,аргумената'' помеша са агресијом, незнањем, обесним понашањем, вулгарношћу и невиђеним недостатком смисла за хумор, то чини дискусију поприлично непријатним и бесмисленим искуством.

11. Моја религија је мени драгоцена и ја заправо верујем у оно у шта верујем и трудим се да живим цео мој живот око тога. То је нешто што је, што сам старији, драгоцено, крхо и мени драго. То је као стара кинеска ваза коју сам наследио од својих предака. Лако се ломи, прља и уништава. Стварно је не бих износио пред људе који мисле да она није ништа више од нокшира који треба да се користи као мета.

12. Атеизам је досадан - Атеисти сами по себи могу бити узбудљиви, шармантни, забавни и живахни људи. Не приговарам атеистима колико атеизму. Кажем да је досадан зато што је, у својој суштини, негација и порицање. У њему нема ничег радосног. У њему нема ничег интригантног или тајновитог. Није плодоносан. Он је умањење, не додавање. Он је негативан, не позитиван. То је нешто испразно, не преиспуњено. Стога, он мотивише колико и кашаљ... и отприлике је толико и интересантан.

о. Двајт Лонгенекер

Натраг на главну страну