Непознати светитељи: Матушка Олга

Дођи, саборе свих православних,

и са љубављу прославимо свете жене, мужеве и децу,

оне нама знане и знане само Богу, и ускликнимо им:

Радујте се, сви свети Северне Америке, и молите се Богу за нас!  

 (Сабор свих светих Северне Америке)

Светитељи Северне Америке, знани и незнани. Иако су сви канонизовани свеци Северне Америке до сада били мушкарци, претходних година је једна православка, урођеник Северне Америкe, полако постала позната већем кругу људи, посебно православним женама.

Матушка Олга Мајкл, супруга упокојеног протојереја Николаја О. Мајкла из села Кветлук на Кускокњим реци у Аљасци, како је описује књига о. Мајкла Олекса Православна Аљаска, није била „физички импресивна или упечатљива фигура.“ Она је одгајла осморо деце, од којих је неколико њих родила без бабице. Док је њен муж био одсутан старајући се о многим другим парохијама, она се бавила одгојем своје породице и чинећи доста другог за друге људе. Она је просто подсећала на Тавиту из књиге Дела апостола (9:36) када се види да је „поред тога што је шила одежде оца Николаја, правила и прелепе анораке, чизме и рукавице за своју децу. Она је стално шила или плела чарапе или вунену одећу за друге. Једва да је било неког матушкиног пријатеља или комшије који није имао нешто што је она направила. Парохије удаљене на хиљаде киломтара су добијале неочекиване поклоне, традиционалне ескимске зимске чизме (муклуке) да их продају за свој грађевински фонд. Све свештенство епархије је носило рукавице или вунене чарапе која је она направила“.  Док је испуњавала многе друге обавезе (као што су прављење евхаристијског хлеба) које обично преузимају остале попадије, она је такође знала песме многих празника, нпр. Цвети, Светле недеље или Пасхе, напамет на јупику (њеном ескимском језику). Пошто је чудом преживела борбу са раком, иако се чинило да ништа не може да је спасе, она је на крају подлегла поновном повратку болести, спремајући се за смрт која је по њу коначно стигла 8. новембра 1979., и коју је сусрела са великом храброшћу и веорм.

Чинило се да ће снег и лед на реци који су уобичајени у то време године спречити доста људи да присуствују њеној сахрани. Али, време се изнебуха променило, јужни ветар топио лед и снег, чиме је помогао паронијанима из суседних села да отпутују до Кветлука. „Стотине пријатеља је испунило новоосвештану цркву на тај неуобичајено пролћни дан сахране. По изласку из цркве, литији се прикључило јато птица, иако су у то доба године све птице увелико одлетеле на југ . Птице си надлетале изнад, и пратиле су ковчег до хумке. Тло које је иначе било замрзнуто се сада лако копало због неочекиване топлоте. Те ноћи, после ноћног оброка, ветар је поново почео да дува, и земља се поново следила, лед је прекрио реку, вратила се зима. Деловало је као да се сама земља отворила да прими ову жену. Сам козмос сарађује и учествује у богослужењу које Стварни Људи (тј. име којим се зову урођеници) узносе Богу.“

Ипак, није само њена прича та која је била толико посебна и преображавајућа за друге, већ и прави сусрет са њеним присуством који се одиграо на упечатљиве начине. Једна жена, пореклом из Кветхлука а која сада живи у Аризони, је имала сан у коме се појавила матушка Олга, убеђујући је да ће њена мама бити добро пошто ће јој се придружити у светлом и радосном месту. Ова жена није тада знала да јој је мајка болесна, да су је одвели у Енкореџ, и да ће ускоро умрети. Али следећег дана је примила вести о хитној хоспитализацији њене мајке, те је пожурила из Аризоне у Аљаску, тешећи своју мајку вестима које је донела матушка Олга у вези њеног вечног битија. Жена је умрла у миру и са својом ћерком, без шока и туге које би сигурно искусила да је сан није умирио.

Друга жена, пошто је видела слику матушке Олга, осетила је „милосрдно, брижно, благо и врло стварно, пристпачно присуство.“

Најдетаљнији опис долази од православке која је патила многих година као последица тешког сексуалног злостављања које је искусила као дете. Ово је њено сведочанство о сусрету са матушком Олгом.

Једног дана сам била будна, дубоко погружена у молитву. Сетила сам се једног догађаја који је био поприлично страшан. Моја молитва је почела тако што сам замолила Пресвету Богородицу за помоћ и милост. Одједном сам постала свесна да стојим у шуми и да сам уплашена. Онда сам осетила благи лахор брижности како пирка кроз шуму, и после кога је следио баштенски мирис. Видела сам Дјеву Марију, обучену као на икони, али је изгледала некако природније и светлије. Ходала је ка мени. Како се она приближила видела сам да је неко иза ње. Богородица је стала у страну и показала ка ниској жени мудрог изгледа. Питала сам је, „Ко си ти?“ Дјева Марија је одговорила: „Света Олга.“

Света Олга ми је показала да је пратим. Дуго смо шетале док није било толико пуно дрвећа. Дошле смо до брдашца које је имало врата урезана у једну страну. Она ми је показала да седнем и ушла је унутра. После неког времена дим је почео да се пробија са врха брда. Св. Олга је изашла са неким биљним чајем. Обе смо седеле у тишини, испијајући свој чај и осећајући сунчеву топлоту на нашим лицима. Почела сам да осећам бол у мом стомаку и она ме је увела унутра. Врата су била толико ниска да сам морала да се сагнем као да се клањам током молитве.

Унутар брда је било суво, топло и врло тихо. Светло је било доста слабо, и долазило је из плитке посуде као и кроз отвор на врху брда. Све око мене је било некако благо, посебно мајка Олга. Брдска кућица је мирисала на дивљи тимијан и бели бор на сунцу, помешаним са ружама и љубичицама. Мајка Олга ми је помогла да се попнем на неки кревет који је изгледао као поморски дрвени сандук пун маховине и трава. Био је мек и мирисао је на земљу и море. Била сам поприлично исцрпљена те сам легла. Св. Олга је отишла код лампе и загрејала нешто чиме је намазала мој стомак. Изгледала сам као да сам у петом месецу трудноће (у то време нисам стварно била трудна). Почео је порођај. Била сам помало уплашена. Мајка Олга је стала поред мене, нежно ме држећи за руку, претварајући се као да се и она сама порађа, показујући ми шта да радим и како да дишем. И даље ништа није рекла. Помогла ми је да изгурам нешто што је личило на плаценту, што је маховина на кревету упила. Била сам врло уморна и плакала сам од олакшања зато што је све било готово. 

До овог тренутка није говорила, али њене очи су зрачиле са великом нежношћу и разумевањем. Обе смо устале и попиле нешто чаја. Док смо га пиле, света мати Олга је постепено постајала светлост у просторији. Њено лице је изгледало као да јака лампа или сунце сија испод њене коже. Цела она је сијала. Просто сам била толико прикована на њен поглед испуњен љубављу да нисам обраћала много пажње на ишта друго. То је била она врста погледа који мајка упути детету и којим дочекује бебу на овај свет. Изгледала је као да излива нежност у мене кроз њене очи. Ово ме није страшило иако тада нисам знала за људе који буквално сијају љубављу Божијом (ово је имало више смисла пошто сам прочитала о Св. Серафиму). Сада знам да су се тада лечиле неке много дубоке ране. Она ми је дала мој сопствени живот који ми је био одузет, живот који сада одређују лепота и љубав Божија према мени, обновљеном делу руку Његових.

После неког времена осетила сам као да сам испуњена здрављем, и осећај мира је ушао у моју душу. Изгледало је као да је моја душа плакала као напуштено дете које је коначно било утешено. Чак и сада док пишем, чудо смираја, и такође жеља са животом коју је донело здравље, наводи ме да плачем од радости и чуђења.

Тек је после овог света мати Олга проговорила. Говорила је о Богу и људима који одаберу да чине зло. Она ми је рекла да су људи који су ме повредили веровали да могу да ме натерају да носим њихово зло у себи силовањем. Она је била врло строга када је рекла: „То је лаж. Само Бог може да однесе зло. Једину ствар коју су они могли да ставе у тебе је семе живота које је творевина Божија и која никога не може да оскрнави“. Никада нисам била оскрнављена. Само сам се тако осећала због злих намера људи близу мене. Оно што сам држала у себи су били бол, ужас, срам и беспомоћност које сам осећала. Трудиле смо се заједно и све то је изашло из мене. Она је запалила неко биље над малим пламеном и дим је отишао право ка Богу који је и судија и праштатељ. Овим „тамјаном“ сам схватила да мој посао није да носим грехе који су људи починили против мене. То је било на Богу. После овог исцељења изашле смо заједно.  У овој визији није било мрачно. Било је толико звезда које су се протезале у вечност. Небо све сијало са покретним покровом светла (виђала сам слике северних светала али нисам знала да се покрећу). Или је то рекла матушка Олга или смо то обе чуле у нашим срцима – не могу да се сетим које од то двоје – да је тај покретни застор светлости  за нас обећање да Бог може да створи велику лепоту из потпуног уништења и ништавила. За мене је он био као доказ исцељења – велика лепота тамо где је пре било ничега сем очаја прикрвеног срамом и великим трудом.

Шта можемо да закуљичимо из ових сведочанстава? Ако ништа друго, за сада, може се признати посебно место које је матушка Олга заузимала у животима одређених урођеника и све већег броја савремених жена. Али то је спор и све убрзанији процес спознаје који се креће од локалног пошотвања ка шриој свести да Бог открива како Он може бити „диван у светима својим“. Матушка Олга је сама била бабица и можда је и сама из личног искуства знала за трауме злостављања раније из свог живота. Можда је ова улога посреднице за оне који су били злостављани, посебно сексуално, начин на који ће Бог наставити да користи матушку Олгу у цртању „правих црта кривим линијама“, у „стварању лепоте из потпуног уништења и ништавила“.

Ако је таква воља Божија, нека и ми једног дана ускликнемо: „Блажена мајко Олга, моли се Богу за нас!“

Натраг на главну страну