Једна поука драге пријатељице мени драге пријатељице:
Сцена дневна соба њеног оца, један сасвим обичан дан, актери њена пријатељица и њени родитељи.
- Је ли душо, оћете ли нешто да попијете?
Она гледа шанк са пићима, "украсним", поклонима који ту стоје годинама и никад се не отварају, служе за украс и за показивање.
- Да, тата, да знаш да бих могла, ето дај ми мало овог Хенесија.
- Овај, па како? (Видно збуњен, чак и потресен изјавом своје ћерке мезимице) Овај, па то се не пије...
- Ајде бре тата, лепо си ме питао шта желим да попијем, хоћу мало овог Хенесија.
- Да, али то смо добили на поклон!
- Да, добили смо га на поклон пре много година и ти га и даље чуваш неотвореног.
- Па да, знаш, чувам га за неку прилику, свечану, неки повод.
- Тата, да те питам ја нешто, претпостављам да ће тако вредан виски вредети прилике попут моје свадбе или рођења детета?
- Да, па на то сам мислио.
- А да те питам тата, да ли ћеш ти у тим приликама бити срећан?
- Па како нећу сине, бићу најсрећнији на свету!
- Па управо о томе ти причам, саме прилике ће бити толико срећне, да теби
неће требати никакав виски, никакав Хенеси или скупа цигара да би био
срећан.
- Па добро, да, неће...
- Е па видиш тата, мени данас није дан и ја баш хоћу сада да попијем мало
тог коњака, да се мало опустим, да мало угодим себи, уживам, да учиним
себи овај дан лепшим. Кад будеш био срећан, теби неће бити потребно
ништа друго, сада, кад немаш неког повода или неке прилике, лепо угоди
себи и осећаћеш се боље тим ситним уживањем. И дај више тај коњак кад си
ме већ питао.
- Ју сине, чујеш ли ти шта ми ћерка каже?
- Ма немој ти мени шта ти ћерка каже, него сипај и мени мало тог коњака, хоћу и ја да уживам.
....
Ако ми не научимо да угађамо себи, тим, небитним, глупавим, ситним
стварима и не научимо како да себи ,,поправимо" дан, како мислимо да ће
то други учинити?
No comments:
Post a Comment