Kaтахизис и Верострофа: Шта није у реду са српском веронауком

А анђелу Цркве у Србији напиши: не знам где да почнем...

 

• Ствари које ћете овде прочитати нећете чути од епископа, јер све што епископ уради је Савршено. Али више о томе ниже.
• Такође, нећете ове ствари ни чути од било кога ко је на вишем хијерархијском ступњу од слепог црева (тј. вероучитеља). То је зато што су или довољно обезбеђени неким другим послом, или су искрено посвећени тиме да ураде најбоље шта могу од онога мало са чиме може да се ради, или их просто боли уво.
• Ништа од овога нећете чути јавно од вероучитеља јер је у питању класични мобинг – ако проговорим, губим посао. Ово се врло лако може претворити и у духовни мобинг – ако проговорим, одлучиће ме од Причешћа.
• Од главе риба смрди, тако да ћу почети од епископа. Проблем у нашој Цркви је титовска побожност према епископу. Ево да дам леп пример. Лепо видимо на сајту СПЦ: „Вероучитељи дошли са децом на Литургију коју је служио епископ XY.'' Како то лепо звучи – али позадина је помало другачија.
• Прво, вероучитељима је наређено да буду на тој Литургији. Сви ми понекад не желимо да одемо на Литургију (спава нам се, баничили смо, то нам је једини дан када можемо мало да одморимо итд.) – ако се ипак наканимо, осећамо известан понос јер смо победили себе и урадили исправну ствар. Ово је друго – не дођете на Литургију, добијете неоправдани и после испаштате.
• Митарства можда не постоје после смрти, али засигурно постоје за живота, и то у Цркви.
• Ништа није толико страшно као присиљавати људе да долазе на службе где царује Христос, Бог и Ослободитељ.
• Надаље, деца. Није реално од деце очекивати да ће да трче на Литургије. Сва деца воле да спавају ујутро и логично је да ће долазак на службу која почиње у 9 сматрати као обавезу. Ако и дођу, можете гарантовати да долазе да им вољени учитељ не награбуси зато што је довео ,,мало деце.''
• Када смо већ код броја деце, занимљиво је да се вероучитељи рангирају по броју деце, и то из два главна разлога. Први, квалитет је бољи од квантитета, али наша Црква се ипак определила да су два мала ђавоимана јеретика боља од једног мироточивог стигматичара. Друго – нема правила за шта ће деца да се определе од изборних предмета. Просто ће да оду на грађанско зато што хоће да чују нешто ново, зато што је тамо неко ко им се свиђа, или најбољи друг или зато што је боља учионица.
• Да се поново сврнем на епископа. Епископу није толико битно што се деца и вероучитељи моле да преживе седамдесето извођење херувимке. Реално, њему је лепо – он се игра са просфором, има шта да ради (једини у цркви).
• Када се урнебесно дугачка служба заврши (а која би могла да буде краћа само да се то хоће), владика седа, прилази му дете које му уручује штафету цвеће, владика се смеши, дете се смеши, апарати шкљоцају као луди и ето нам лепе репортаже како Црква Воли Децу.
• То нараво није истина, на страну безосећајност бескајне Литургије. Ако вероучитељ треба да доведе децу у цркву на Литургију (а да то није нека директива, тј. у локалну парохијску цркву), ствари постају горе, ако је то могуће. Сасвим је вероватно да се деца неће причестити јер нису постила 10 дана на дестилованој води и едемском ваздуху, али ће зато вероучитељ добити лепу vis-à-vis грдњу о томе што је водио децу на масовно крштење јер је тиме свештенику избио 2000е из џепа (стварни цитат).
• Нећу да посебно причам о ПиПу и уџбеницима, сви знамо колико су лоши и досадни. Што је најгоре, њих је написала једина особа која је мислила да је то битно. Тешко је мењати ПиП јер то није само ствар Цркве него и државе - поента је да то није рађено када је требало. Црква просто није озбиљно схватала веронауку као што је и сада не схвата.
• Сва срећа па ствари нису толико црне. Стварно има дивних свештеника који светитељски дочекују децу на своје службе. Има деце коју вера заиста заинтересује преко веронауке. Као што рекох на почетку текста, има људи који се заиста, искрено и потпуно предано труде да учине најбоље шта могу на основу онога мало што им је дато (били вероучитељи или неко вишег ранга). Црква треба озбиљно да се позабави веронауком, она није просто ставка између водица и свештања колача, она треба да представља главни приоритет наше хришћанске заједнице.

Аутор текста Бојан Теодосијевић ће на његов захтев остати анониман

Натраг на главну страну