„Јуродивост Христа ради“ се увек ценила као једно од најдирљивијих поглавља гломазних томова житија светих наше Православне Цркве. Још један делић овим поглављима додаје опис једног кротког јеванђеоског свештеника који живи близу благословених планина Аграфе у северној Грчкој.
Његова прича се тиче једног савременог „јуродивца“, који је живео у једном од многих безличних, неприступачних и удаљених општина Атине.
Луди Јован – који је главни лик ове приче – је живео у малом, скромном стану који је наследио од своје мајке; један од 20 станова који су сачињавали ту стамбену зграду. Он је радио у оближњој пекари и започињао је свој посао у зору. У тој пекари где је радио би увек напунио две вреће векнама хлеба и ролнама од теста, а потом би похитао да их подели међу старијим људима, женама и ученицима у његовом комшилуку.
„Ево вам – мислио сам да вам дам овог свеже печеног хлеба, дар од господина Апостолија пекара, тако да бисте га помињали у својим молитвама“, говорио би он.
Истина је била да је луди Јован користио велики део своје плате да би набављао хлеб сиромашним комшијама. Он би рекао господину Апостолију да је само помагао неким својим болесним пријатељима, и да га стога плаћају због труда...
Али како је знао које су комшије биле сиромашне?
Па, имао је обичај да слободно звони на врата, не само у својој стамбеној згради, већ и у оближњим. Представио би себе свима и питао их да ли има нешто са чиме може да их помогне:
„Како сте устали овог јутра? Имате ли неки проблем са којим могу да вам помогнем? Како су ваша деца?“
Испрва, неки су га терали. Остали су му затварали врата у лице, одбијајући да говоре са њим – очито их је нервирало његово неочекивано присуство. Али било је других који су заправо чекали да Луди Јован дође, да би чули коју лепу реч од њега. Временом их је све упознао; знао је њихове особености, али такође и карактерне црте.
Вечерима, Луди Јован би одлазио у свој скромни дом и тамо се молио. Волео је да чита Псалтир, рекавши некоме када га је питао зашто: „То је да отера мале штеточине (демоне) из комшилука...“
Имао је обичај да чита тако гласно, да је једном новоусељени станар који га није познавао позвао полицију, жалећи се како га овај узнемирава! Такође, свакодневно, јуродивац би кадио све станове, почевши од последњег спрата па наниже. Чак би ишао и у задње двориште и тамо кадио. Када је неко био болестан, он би их обилазио и – пошто их је окадио и закрстио – читао над њима усрдно, са оно мало образовања што је имао, речи Јаковљеве посланице:
„Молите се Богу један за другога, да оздравите“, он би им рекао. Он би им говорио да иду на исповест, „да их излечи највећи од свих лекара, наш Христос...“
Врло често, пошто би дошао из пекаре, он би узео метлу и чистио целу зграду, да би је „очистио oд штеточина“ како би он то рекао.
Он је уживао да се са осмехом испречи између оних који су се јавно свађали око политичких странака, у кафићима:
„Дајте људи, зашто рачунате на и полажете своје наде на конзерве и кимвале? Уместо да се свађате, треба да се молите Богу да нам пошаље Давида за краља. Он би нам решио проблеме, јер је он раскрварио колена због клечања и молитве. А шта ви паметњаковићи радите? Oни клече само зарад добити, и постају једно само ради корупције. Сматрају вас за будале и смеју вам се“, обично им је говорио.
„Губи се, Луди Јоване“, одговорили би и, да би га се потпуно решили, послали би га на неки послић. Али он би увек говорио: „Не уздајте се у владаре. Полажите наду само у Бога“.
Једног дана, Луди Јован није дошао на посао. Господин Апостолиј, пекар, се забринуо. Он никада није изостао са посла. Тако је послао некога до његовог стана. Пре него што је стигао до стана, пекар је видео јуродивог како држи лопату, и чисти одводе на улици, празнећи их од прљавштине који су их зачепили.
„Еј ти! Јеси сишао са ума?“, викнуо је он. „Господин Апостолиј те чека у пекари а ти чистиш сливнике? Да ли си стварно мислио да ће те општина тако запослити?“
Он је само одговорио:
„Покушавам да нађем два новчића која сам изгубио овог јутра. Али не могу да се сетим у који од ових пет сливника су упали, тако да сам отворио свих пет. И пошто сам их већ отворио, мислио сам да сам да их очистим, када сам већ ту“, рекао је јуродивац смејући се. „Иди натраг господину Апостолију и реци му да ћу сутра радити додатно да надокнадим за сате које сам данас пропустио. Еј, па овде је било цела два новчића, није то за бацање!“, додао је.
Може се само замислити пекаров израз лица. Чим је чуо о лудиној замисли, намислио је да га отпусти. Пет сати касније, Луди Јован је завршио свој задатак, врло задовољан.
„Па, да ли си нашао своје новчиће?“, питао га је пиљар, ниподаштавајући га. „Треба да идеш градоначелнику и питаш га за њих, пошто си већ очистио одводе“, рекао је, смејући му се.
Али касније тог поподнева, небо је почело да се мрачи. Црни облаци су се брзо скупили, и убрзо је почела грмљавина са великим пљуском. Улице су се убрзо претвориле у реке, чистећи све пред собом – укључујући и кола на улици. Многе незгоде су забележене у највећој општини: куће, продавнице и складишта су били поплављени. Имања су била разорена. Ватрогасци нису могли да се снађу од свих позива упомоћ...
Градоначелник је посетио страдале области следећег дана, да лично процени штету. Сви грађани су га корили због запушених одвода. Ускоро је дошао у комшилук Лудог Јована. Тамо није било штете од поплаве. Пиљар је уочио градоначелника, дошао до њега и рекао:
„Господине градоначелниче, треба да идете и захвалите Лудом Јовану који је чистио ове одводе од јутра. Његово лудило нас је спасло, захваљујући његовој манији да нађе два изгубљена новчића!“
Пекар је исто рекао градоначелнику:
„Срећа је господине градоначелниче да је онај лудак очистио сливнике, јер би се иначе сви подавили по оном пљуску. Његово лудило нас је поштедело горе судбине!“
„Изгледа да и лудаци могу бити неопходни“, рекао је градоначелник са осмехом.
Јован, јуродив Христа ради, је обично носио врло оштећену одећу. Многи би га сажаљевали, видећи га у том стању, и давали би му новац. „Ево, узми ово, лудаку, и купи себи панталоне и нормалну мајцу да носиш“. Он би им захвалио, и узео новац. Онда би ставио новац у коверту, додао ту нешто од своје плате, и онда би гурао коверту испод врата оних за које је знао да им је потребна.
Кад год би ишао у продавницу, он био куповао врло необичне ствари. Он би чак стављао и разне производе за жене у колица, због чега би касирке кренуле да се церекају. Власник продавнице га је сажаљевао, и рекао је запосленима да Јовану наплате само половину онога што купи.
Једног дана, некога је савладала радозналост, тако да је одлучио да види шта јуродиви ради са својом куповином, те га је пратио. Луди Јован је отишао у засењени угао једног малог трга тако да га не посматрају пролазници, и ту би почео да разврстава производе. Онда би почео да звони на врата (као што је увек и чинио) и тамо на праговима остављао кесе са пазаром.
Производе за жене би носио једној сиромашној студенткињи, Катарини, која је била из породице са много деце; њој су они највише требали.
На дан његове смрти пре осам година, свако у комшилуку је имао неку причу о лудиним „пошалицама“: Анастасије, домар зграде где је јуродиви живео, почео је да прича о љубави коју је он имао према Цркви.
Ишао је у цркву скоро сваки дан. Недељом је тамо долазио и пре свештеника. Он би упалио свећу, поклонио се пред свим светим иконама, стајао на улазу у цркву, правећи се да је просјак. Сав новац који је скупио – као што ми је свештеник открио – он би тајно оставио у кутију где су се скупљали прилози за сиромашне и старе.
Једног дана, чистачица га је видела код кутије за прилоге и мислила је да ће да украде новац. Она је отрчала до свештеника. „Оче, Луди Јован хоће да зграби прилоге!“, викнула је. Свештеник је онда тихо пришао и из прикрајка посматрао шта је Јован радио. Он је видео јуродивца како вади новац из џепова и ставља га у касу.
„Шта то радиш овде лудаку?“ викнуо је свештеник. А Луди Јован је одговорио: „Па оче, видите да имам рупу на џепу, тако да ми новац не би испадао из џепа и да га не бих губио, стављам га у кутију да би га Пресвета чувала, и дала онима који су сиромашнији од мене!“
Спасао је жену од смртног греха прељубе
Николета је узела велики гутљај кафе и онда је почела да прича своју причу о Лудом Јовану...
„Једне вечери“, рекла је, „можда пре десет или више година, видела сам младог човека како бесциљно лута у нашем комшилуку. Намерно сам га посматрала, зато што сам мислила да је провалник. Одједном, приметила сам Лудог Јована како излази из своје зграде у журби како брзо иде у правцу једине једноспратне куће у комшилуку, где је живела четворочлана породица.
Лудак је сео одмах на степениште испред предњег дворишта, и ту је почео да пева песме Пресветој наглас. Посебно је волео да пева Дјево чиста.
Прошла су два сата, и јуродиви је наставио да поје песме. Изашла сам напоље и рекла му да престане. Онда сам приметила како је онај младић брзо отишао. Јуродиви је устао и отишао у кућу. Пратила сам га из радозналости, да видим шта се дешава. Морам да признам да ми је свашта лоше падало напамет. Позвонила сам и млада жена ми је отворила врата.
Луди Јован је седео за кухињским столом, једући нешто чиме га је девојка послужила. Поред њега је стајао њен петогодишњи син. Окрећући се ка дечаку, јуродивац је почео да му говори да је једна од десет Божијих заповести Не почини прељубу.
,Знаш, Ђорђе, прељуба није нешто што се Богу свиђа. Прељуба отвара врата сатани, који онда улази у дом и прави хаос. Онда се растурају порудице, и кроз прозор улазе болест и и бол и мржња, и тера се Божији благослов који је дат у светој тајни брака. Мушкарац и жена – као твој тата и твоја мама – постају једно тело у браку, Ђорђе, једно тело. Прељуба, то је као да сечеш руку!'
На то сам побеснела. 'Шта то за име Божије говориш том јадном детету, ти безбожни створе?', дрекнула сам. Девојка је бризнула у плач и рекла између јецаја, 'Он то говори о мени; пустите га, не грдите га.'
Али Луди Јован је брзо устао и отишао. Девојка је онда признала да је планирала да превари свог мужа са младићем кога је срела у кафићу у коме је била са својом пријатељицом да попију кафу. Рекла ми је да је требала да се сретне са младићем у њеној кући, и да тако искористи мужевљево одсуство, пошто је био на службеном путу, али ју је Бог заштитио и младић није дошао.
'Замало да доживим праву катастрофу, драга Николета. Уништила бих моју породицу и мој брак. Када је Луди Јован закуцао на врата, мислила сам да је то тај младић, и нисам имала срца да га отерам. На срећу, Бог ме је спасао да не починим ужасни грех...'
,Лудак те је спасао', рекла сам јој, ,зато што је тај момак стварно дошао довде, али је јуродивац седео на твом прагу сатима, певајући без престанка, док је тај дечко чекао испред. Зар га ниси чула?'“
„Чуо сам“, умешао се пекар, „да је Јован желео да постане свештеник, чак и када је био дете. Али онда је дошла немачка окупација, све са грађанским ратом, тако да никада није стигао да заврши школовање. Он је једино успео да научи да мало чита и пише. Тако, када је још био баш млад, послали су га епископу да га рукоположи у свештеника, али га је епископ одбио, и препоручио му да је боље да прво оде у школу.
Али сада, са свиме овим што чујем о Јовану, и са свиме што лично знам о њему, могу са сигурношћу да тврдим да га Бог можда није начинио свештеником, али га је засигурно помазао као епископа нашег комшилука.“ Ове последње речи је господин Апостолиј једна изговорио због јецаја и суза...
Тајни живот Лудог Јована
Сви који су били присутни су почели да лију сузе. Сви су желели да поделе своје сведочанство. Две девојке су посматрале све одвојене од осталих, изгледајући помало збуњено. Лако сте могли да видите дивљење помешано са осећањем туге на њиховим лицима. Нико од присутних није знао ко су девојке, и били су љубопитиви да то открију...
Господин Анастасије је мислио да је то неки род преминулог Јована, те, пошто је био домар зграде, преузео је иницијативу и питао их је да ли су у родбинској вези са недавно упокојеним у Господу, братом Јованом...
Набијена девојка је онда почела да говори, бришући своје сузе:
„Име ми је Арета, и моја пријатељица, Калиопа, ради самном у Дечијој болници. Пре неколико година, ми смо упознале господина Јована Кловна. Тако смо га познавали, тога што ви зовете Луди Јован. Он би долазио скоро сваког недељног послеподнева, увек препун играчака. Он би их поделио деци и играо се са њима. Све их је волео, али је обраћао посебну пажњу новорођеним бебама које су одгајане саме у болници јер су их њихови родитељи напустили. Он би им доносио одећу и играчке и увек би оставио нешто новца дежурним сестрама, за случај да је деци нешто потребно а да он није ту. Ми нисмо мислили да је луд, као ви. Нама, он је био најбољи кловн, који је забљављао децу као нико други...“
„Посебно је волео мало дете кога су родитељи оставили зато што је рођено са Дауновим синдромом“, додала је Калиопа.
„,Али реци ми, мала Калиопа, како су они могли да оставе овог мајушног анђела?', питао се он. ,Да су само они знали да је овај анђелак њима улазница за рај и вечност, они га никада не би оставили. Како побогу можеш окренути леђа таквом благу? Наш Господ, драга моја Калиопа, каже да је Он љубав. А ти знаш да љубав подразумева жртву. Љубав без жртве је празна конзерва – и то неизгланцана, како би говорила моја драга мајка. Христос, драга мала Калиопа, каже да свако ко нема жртвену љубав представља нулу. Да ми само драга девојко знамо каква блага Бог стално шаље човеку да би га спасао, ми бисмо скакали од радости. Ево, погледај на овог анђела овде – то је једно од тих блага... Заправо, рећићу ти једну тајну. Ако бисмо нашли добру породицу која би га усвојла, не само да би они примили безбројне небесне благослове, већ би, жртвом своје љубави, и крилећи овог анђелка са рањеним телом, њега и излечили. Зато што је наш Троједини Бог милостив и брижан...'
Све би то господин Јован говорио док је гледао на болесно и напуштено детенце док је спавало у малој болничкој колевци.
,Није ли чудно мала Калиопа како људи данас брину више о малим животињама, а не обраћају пажњу на ову малу децу? Не говорим да не треба да волимо птице и животиње. И о њима треба да бринемо, али колико више би требали да бринемо о страдајућем човечанству, које је начињено по лику Божијем? Ми морамо да постанемо савремени добри Самарјани, и да за то положимо живот ако је неопходно, да бисмо утешили нашег ближњег. Не заборави то – посебно ви сестре, чији је посао повезан са људском патњом...'“
Свете душе живе међу живим људима...
„Била сам под утиском да је господин Јован теолог-професор. Закључила сам то из његових теолошко дубоких а опет поприлично једноставних анализа. Он је знао цело Свето Писмо напамет, и говорио ми је да са вером прочитам једну или две странице дневно, и то из Библије коју ми је он даровао. Чак ме је саветовао да клечим пред иконом Пресвете Мајке сваког дана и да јој описујем детаљно свакодневне радости, туге и проблеме.
Говорио ми је, ,Драга мала Калиопа, питај нашу Свету Мајку да ти постане најбољи пријатељ и видећеш како се све мења око тебе. Наша драга Мајка је најблажа мајка од свих, и најблажа сестра, и најблажа пријатељица. Причај са Њом – Она слуша...'
Прошле ноћи, када сам звала господина Јована, и када ми је онај човек који је подигао слушалицу рекао да је господан Јован умро и обавестио ме о сахрани, осетила сам се као да сам управо изгубила оца...“
Господин Анастасије је одмах устао и питао:
„Када си звала?“
„Прошле ноћи, око 8 увече. Хтела сам да га питам да ли ће доћи ове недеље када је моја смена, зато што морам да признам да сам веровала господину Јовану више него било коме другом, чак и више него мојим родитељима...“
„Али стан је био закључан од прекључе, а ја сам једини који има кључеве“, одговорио је господин Анастасије, потпуно збуњен.
Она се окренула ка осталима у соби и питала их да ли је неко други имао кључеве. Сви су одговорили одрично.
„Али глас на слушалици је звучао тако слично Јовановом. Просто сам претпоставила да се ради о његовом рођаку. Али сада када сте то споменули, сетила сам се да ме је назвао ,мала Калиопа' преко телефона – а једино ме је он тако звао! Просто, у то време сам била толико узнемирена о вестима о његовој смрти, да нисам обратила пажњу, али он је такође рекао:
,А сада мала Калиопа, мораш се сама старати о деци, зато што је твој господин Јован преминуо, и не може више да те обилази ка кловн...' То ми је рекао преко слушалице!
Претпоставила сам да су неки његови ближњи били свесни овог његовог подухвата, тако да нисам обратила посебну пажњу на ове речи... Тек сада сазнајем да он нема породицу, и не знам шта да кажем...“
Онда је отац Димитрије који је све ово слушао у тишини и који је седео за оближњим столом, устао и ускликнуо:
„Овај човек је Светитељ!“
„Светитељ, Светитељ!“, сви су инстинктивно поновили.
„Све време сам слушао ове описе подухвата нашег преминулог брата Јована. Све што сте рекли о Лудом Јовану – како га зовете – су чудотворни догађаји који карактеришу светитеље наше Цркве. Ја сам под утиском да ово није обични посмртни скуп; ово пре лични на слављеничко сабрање.
Калиопина спознаја да је управо говорио са њом – иако је преминуо – преко телефона, ме је потресла до костију, и то ме је потсетило на сличан догађај који се тиче житија светог старца Максима Паликолибе...“
„Оче, млади Димитрије хоће нешто да каже исто“, рекао је господин Апостолиј. „Хајде, реци, тако да сви могу да чују шта си ми раније рекао о Лудом Јовану“.
Мали Димитрије је био момче у својим раним тинејџерским годинама. Имао је 14 година и био је у другом разреду гимназије. Живео је са својим братом Павлом који је био три године млађи од њега, и његовим родитељима, само две зграде даље где је живео Луди Јован. Прошле године, за разлику од деце његових година, он се окренуо Богу.
Његови другари нису никако могли да објасне овако велики преокрет. Сви су се они питали шта се то десило да живахни Димитрије батали своје пошалице и враголије и окрене се учењу и вредном раду. Чак и његови родитељи нису имали благу представу шта је разлог за ово обраћење. Испрва су мислили да му је мозак испрала нека јеретичка организација. Али су касније открили да се ништа слично не крије иза промене њихвог сина. Такође су открили да откако се њихов син окренуо Богу, проблеми у породици су кренули да се смањују. Препирке су престале. Учитељске похвале су замениле жалбе о његовом неваспитању...
Димитријева промена је преусмерила целу породицу. Његови родитељи су се још више изненадили када су видели како њихов син иде у цркву сваке недеље и како чита Свету Библију коју му је Луди Јован дао као поклон. Јадни Панајотис – Димитријев отац, који је из обичаја ишао у цркву сваког Божића и Ускрса – је постао врло узнемирен. Расправљао је о томе са својом женом, Поликсенијом.
„Реци, жено, да ли мислиш да је Димитрије у неком проблему? Како се тако променио? Да ли постоји шанса да се љубавно разочарао зато што га је оставила нека цура? Бојим се да ће попови да га униште. Да не помињемо то што ће га другови исмевати и вређати. Шта ти мислиш? Да ли треба да попричамо са њим?“, говорио би он.
Јадна Поликсенија је слушала њеног мужа врло пажљиво. Није одговорила. Када је дошло време, проговорила је и рекла:
„Не знам шта да кажем, мој Панајоти. Можда си у праву. Не могу да сакријем чињеницу да су и мени те мисли пале напамет. Али једно сам сигурна: откако је Димитрије променио своје понашање, наша породица се смирила. Његове оцене у школи су се драстично побољшале. Његови наставници имају само најлепше да кажу о њему. Чак и они су одушевљени Димитријем – чак су ме питали да ли узима приватне часове. Чак је и мали Павле постао мотивисан близу Димитрија...
Јеси ли заборавио, мој драги Панајоти, колико смо бринули да ли ће Димитрије доћи кући после поноћи? Јеси ли заборавио онај пут када смо нашли цигарете испод његовог кревета и онај часопис са непристојним сликама? Јеси ли заборавио када смо позвани у полицијску станицу да покупимо нашег сина кога су тамо држали зато што је причинио штету после школске журке? Јеси ли заборавио наше комшије који су се стално жалили да Димитрије и његови пријатељи хоће да истуку Лудог Јована и да му се смеју?
Слушај, драги Панајоти: оно што видим после Димитријеве промене је то да сам много мирнија, и цео наш дом. Наши проблеми су се умањили. Чак су и наше брачне препирке на минимуму. Откако је Димитрије довео Бога овде, вратили су нам се осмеси и срећа. Тако се питам – да нисмо ми можда погрешили? Нисмо ли ми одговорни за пут који су одабрала наша деца?
Панајоти, уместо да бринемо о Димитрију, предлажем да му дозволимо да иде путем који је одабрао; да ми почнемо као породица да идемо у цркву; да урадимо оно што нам је Луди Јован рекао да радимо онда када си га позвао да једе са нама...
Другим речима, да нађемо доброг духовника и одемо на исповест. То је оно што је јуродиви мислио када је рекао да је исповест бензин који гура човека ка рају. Сећаш се када нас је питао да ли бисмо да отпутујемо у рај а ми смо му се смејали и сматрали његове речи за глупост?“
„Слушај жено, разумем шта хоћеш да кажеш, али ми пада напамет да ће нам се наши пријатељи смејати ако урадимо нешто тако“, одговорио је Панајотис.
„И ја сам мислила о томе, али онда сам се сетила нечег другог. Сећаш се оног времена Панајоти када нисмо имали довољно новца да платимо рату за наш стамбени кредит, и када си питао све наше пријатеље да нам помогну, и када су нас сви позаборављали? Сви су нестали, и чак су престали да зову. Када су ти пријатељи били уз нас? Они долазе овде само када их позовемо да једу са нама, или када иду са нама у кафану.
Ниси ли ми ти рекао да трачаре о нама, и да си открио да се они дубоко у себи радују када чују да имамо проблема са децом? Изгубили бисмо кућу да нисмо нашли онај коверат са 100.000 драхми код врата – за који, иначе, никада нисмо открили ко га је послао, иако мислим да онај јуродивац стоји иза тога“, одговорила је Поликсенија.
„Не, не, питао сам лудака, али он је одмах порекнуо да је икада урадио нешто тако. Осим тога, одакле би луда знао за наше финансијске проблеме?“
„Он све зна, пошто обилази цео комшилук. Можда нас је видео како бринемо и питао Димитрија или Павла. Не искључуј ништа, зато што су и друге породице тако добиле коверте.“
У недељу после те расправе, родитељи су рекли Димитрију да ће сви ићи са њим у цркву. Чак су пробудили и Павла, који је волео да спава недељом. „Имамо само један дан за спавање“, рекао је он. Димитрије је испрва био изненађен, и вероватно је мислио да желе да прате шта ради. Али када је видео да се рутина понавља и да су нашли духовника и да читају духовне књиге, онда је схватио да је у питању чудо.
Тако, уз навале господина Апостолија, млади Димитрије је почео да износи своје сопствено сведочанство. Сви су сада упрли погледе ка њему. У међувремену, други људи су се скупили, са суседних столова.
„Једног дана“, рекао је мали Димитрије, „моја мајка ме је послала у пекару господина Апостолија да купим хлеб. Како сам куповао хлеб, учинио сам нешто лоше – нешто што сам често радио са друштвом. Украо сам чоколадицу. Господин Апостолиј није приметио, и био сам сигуран да нико није приметио шта сам урадио.
Али од следећег дана, како сам ишао од куће до школе, налазио бих две сличне чоколадице испред наших врата, као оне што сам украо. Ово се наставило наредних 20 дана. Питао сам маму ко оставља тамо чоколадице, и она ми је рекла да сваког јутра Луди Јован звони на сва звона у згради.
,Тај човек ради такве лудорије', рекла је моја мајка. Онда сам схватио да ме је јуродивац вероватно приметио када сам зграбио чоколаду, и на овај начин ми се светио. ,Показаћу ја том лудаку, покушава да ме натера да се осећам лоше због једне једине чоколадице' - тако сам мислио све време.
Следећег дана сам опет нашао чоколадице – једну за мене и једну за Павла, овај пут са поруком на којој су биле исписане Десет заповести, са тим да је ,Не укради' била заокружена. Одмах сам отишао до лудине куће. Отворио је врата и рекао са осмехом:
,Жао ми је, мој Димитрије. Знам да си дошао да ме пар пута удариш због чоколадица. Ја сам будала, заслужујем те ударце. Ајде, удари ме колико јако можеш. Искали свој бес.'
Ту сам се погубио и окренуо сам се да одем. Уплашио сам се. Како је тај лудак знао да сам дошао да га истучем, са обзиром да никоме нисам рекао? Чим ми је ово пало напамет, он је рекао:
,Мој драги дечаче, мора да се питаш ко ми је рекао да долазиш овде да ме истучеш, зар не?'
Ја сам само климнуо главом.
,Е па видиш, мало пре него што си дошао, овде је био Свети Димитрије – твој чувар – и Света Мајка такође, и они су ми рекли. Знаш, они те много много воле и често причају о теби. На пример, јуче, са твојом другарицом из школе, Јеленом – када си је ударио зато што се није сложила са тобом – врло си их растужио и они су овде плакали, заједно самном. Мој драги Димитрије, рећићу ти једну велику тајну, под условом да је не кажеш ником докле год сам жив. Може?'
,Да', одговорио сам, док сам гледао како Луди Јован сија од радости.
,Наш Господ Исус драги Димитрије жели да дође до твог дома, али сваки пут када Он дође да те обиђе, Он чује свађу, па и одлази, врло тужан. Тако ми је Он рекао да ти дам Његове заповести да их прочиташ, добро научош и да их све поштујеш, и само онда ће се Он вратити да живи са тобом стално. Да ли знаш шта значи живети у истој кући, заједно са Њим, Који је створио цео свет? Сада иди, иди кући, зато што твоја мајка почиње да се брине.'
Кренуо сам да идем, и док ме је испраћао, Луди Јован је рекао са осмехом:
,Чекај мали Димитрије, где идеш? Заборавио си да ме излемаш!'
Отишао сам кући као да летим крилима. Чим ме је мајка видела, питала ме је зашто касном, и рекао сам: ,Био сам у лудиној кући, да му кажем да ми више не оставља чоколадице на прагу, зато што ћу се угојити. Мама, дај ми 30 драхми да дам господону Апостолију пекару, зато што сам купио нешто али нисам имао довољно новца да му вратим.'
Дала ми је новац, и отрчао сам до пекаре и дао га господину Апостолију. Он је био изненађен када сам му рекао да сам узео чоколадицу заједно са хлебом, али да сам заборавио да је платим.“
„Е па, заиста сам био изненађен, зато што знам да си ти несносно дериште, драги Димитрије. Али чим си наравио тај корак, рекао сам себи да не смем никога да осуђујем, зато што никада не можете да знате какво се срце налази у сваком човеку. Од тог тренутка, постао си ми врло драг,“ објаснио је пекар.
Лудино последње писмо
Он је онда повукао малог Димитрија ка себи и пољубио га, тапшући га по глави. Његова мајка Поликсенија и њен муж Панајотис који су присуствовали овој сцени су били очито под емотивним набојем. Госпођа Поликсенија је одлучила да исприча своју причу.
„Нама је Луди Јован омогућио да одржимо породицу. Он је био тај који је допринео да се окренемо ка Христу. Наш живот се променио, и он нас је учинио заједничарима чуда спасења. Он нам је донео благослове у наш дом...
Мени, Панајотису и мојој деци, он је био пријатељ и брат. Одлучили смо раније да вам предложимо да ћемо све сви скупити следеће суботе у нашој парохији да извршимо тродневни помен, а онда ћемо сви јести код нас да бисмо прославили његову успомену.“
Предлог госпође Поликсеније су сви прихватили. Господин Анастасије је опет проговорио, и додао да би било добро да се ова расправа настави, тако да сви после службе на гробљу запишу сопствена искуства са Лудим Јованом док је био жив.
Отац Димитрије, који је био међу ожалошћенима, обратио се госпођи Поликсенији и рекао:
„Никада нисам имао прилику да упознам преминулог брата Јована, тог јуродивог Христа ради. Али ипак бих волео све да вас замолим и ако немате приговора, да дођете у нашу кућу и послушате изглагање чудотворних догађаја.“
„Било би нам задовољство оче, заправо била би нам част ако бисте дошли“, одговорио је Панајотис.
Тако су сви ишчекивали следећу суботу. Господин Апостолији је направио кољиво и све остале потрепштине за помен. Он је чак обавестио свештенике светих храмова да ће после Свете Литургије бити трисвето за упокојеног Лудог Јована. Више од свих других је господин Апостолиј чекао на тај дан.
Поред тога, он је имао сваки разлог да чека тај скуп, зато што је дан после упокојења Лудог Јована он примио препоручено писмо. Био је врло изненађен када је видео да је пошаљилац сам Луди Јован, и који се постарао да писмо пошаље на навечерје његове смрти.
Стално љубопитиви пиљар, господин Панделис, је узалуд молио Анастасија да му исприча шта је садржај тог писма. Он је чувао садржај писма као најбољу тајну и ништа дозволио да ишта процури.
„Ха! Анастасије, знам зашто нећеш да ми кажеш шта пише у писму. Јадни умрли лудак је тамо вероватно написао гомилу чудних ствари па те је сувише срамота да се прочита“, рекао је лукаво, надајући се да ће га натерати да проговори.
Ко је на крају био луд? Он, или ми?
„Панделисе, рећићу ти једно: пошто сам прочитао писмо, питао сам се ко је луд – он, или сви ми? Причаћемо о овоме када дође време, не брини“, рекао је господин Анастасије. Али новости о писму су се шириле брзо кроз цео комшилук. И као што је било очекивано, то је заголицало свачују радозналост.
Тако, суботњег јутра је свети храм парохије био испуњен са толико верника да је свештеник био збуњен. „Ово је први пут да видим толико људи на помену“, он је прошаптао црквењаку. Али он је одговорио:
„Та луда – Луди Јован – их је све скупио, оче.“
„Али у гомили видим и странце. Мора да су му били род“, говорио је он себи док је ишао ка Светој Трпези.
Отац Василије је служио у тој парохији 28 година и познавао је већину својих парохијана врло добро. Млади Димитрије који је прислуживао у олтару заједно са својим братом Павлом је рекао оцу Василију да је господин Анастасије питао за дозволу да каже пар речи после трисветог.
„Наравно, нарадно, мали Димитрије. Нека господин Анастасије говори“, рекао је и климнуо главу, гледајући ка господину Анастасију. Као што је касније признао господину Анастасију, њега је превише интересовало да сазна зашто је црква била крцата као да је недеља.
И тако, при крају, пре него што је очитао завршне молитве, отац Василије је извршио трисвето. Цела црква је плакала док је он појао речи: „Господе, упокој душу слуге Твога Јована...“ Онда је он климнуо главу ка господину Анастасију и да каже шта жели.
Он је стао близу ђаконских двери и рекао:
„Пречасни оче Василије, вероватно се питате шта је разлог за овај благословени скуп. Вероватно се питате зашто је цео комшилук – али такође и остали хришћани, који нису одавце – дошао да прослави успомену на нашег брата Јована, кога смо сви ми познавали као ,Лудог Јована'. Чак су и власници трговина затворили своје радње да би дошли у цркву изјутра рано, да би учествовали у светој служби, а не само да би дошли на опело – као што су се многи погрешно навикли да чине...
Данас, оче Василије, скупили смо се овде да прославимо светитеља, кротког човека која је Господ изобилно благословио. Човек као ми, који је под плаштом лудила скрио све врлине које му је Христос понудио. Јован је био ,јуродив Христа ради', који је бринуо о својим ближњима даноноћно и до самозаборава. Он је приступао свакој особи са љубављу. Он је надгледао комшилук као епископ и као чувар нашег православља и враћао би душе – са својим наводним лудилом – данас скоро потпуно заборављеном Господу Исусу Христу.
Има много нас који имамо среће, зато што смо били довољно благословени – иако недостојни – да сусретнемо и упознамо светитеља Божијег у нашим свакодневним животима. Моје речи су сувише јадне да прикладно опишем живот нашег брата Јована. Заправо, сматрам себе недостојним, пошто сам прочитао писмо које сам добио дан после његове смрти, и које је послао покојник.
Као што је споменуо у свом писму, Јована је недељу дана пред смрт посетио Свети Крститељ и рекао му да се спреми за одлазак из овога света. Колико ја знам, он није патио ни од какве болести, нити је ико ишта сумњао на основу његовог понашања. Насупрот, у својим последњим данима он је уредио да остави поприличну задужбину за наш комшилук. Збринуо се за све нас.
У свом писму, Јован даје савете и молбе свакоме овде поименце, лично, да морамо да се присајединимо са нашим Христом и да се учимо у правди пред Богом. Сада ћу вам до тачнина прочитати писмо“, рекао је господин Анастасије, извадивши писмо из џепа свог капута. Ипак, њега су савладале сузе и он није могао да настави. Сузе су надошле у свачије очи.
Отац Василије се умешао, рекавши:
„Драги хришћани. Познавао сам покојника више од четрдесет година. Али, можда због своје грешности нисам успео да увидим Јованову светост. Слушајући господина Анастасија раније, присетио сам се одређених догађаја у којима је Луди Јован био главни лик. Тек сада постајем свестан чињенице да су ти догађаји били чуда.
Сећам се када сам једног суботњег јутра у зору, када сам откључавао храм, видео Лудог Јована како клечи пред Христовом иконом.
,Како си ушао, лудаку?', питао сам га.
,Па драги оче, јуче увече током вечерња потуно сам изгубио појам о времену и црквењак ме је закључао.'
,А који си монолог приповедао пред Христовом иконом?', питам ја њега.
,Само сам певао песмицу, оче, да ми брже прође време', каже он.
,Само се ти више пази, јер ћу следећи пут позвати полицију'. Морам да признам да сам га врло строго укорио... Драги Боже, опрости ми...“, мрмљао је отац Василије. „Тек сада схватам зашто је његово лице сијало као сунце.. И он је устао и отишао до свог уобичајеног места код главног улаза у цркву као што је увек и радио, где је седео и просио.“
Тражио је милостињу да би је давао другима
Има сиромашних и незапослених који траже помоћ сваки дан, али нико не може да знам каквих драгуља и светих душа има у просјацима које сусрећемо.
Онда је наставио да описује догађај са новцем који је скупио од просјачења, и који је остављао у кутију за прилоге, и који смо описали раније.
„Има доста тога да вам кажем, драги хришћани, зато што верујем да је загонетка коначно решена, и за то морам да захвалим господину Анастасију. Испричаћу вам само један догађај, а онда ћу пустити господина Анастасија да говори.
Једног дана, Луди Јован је стајао пред иконом Свете Мајке. Ја сам био у канцеларији. Чуо сам га како прича и могао сам да чујем – без да видим – како говори са женом, и нисам обратио пажњу. Када сам изашао из канцеларије, видео сам само Лудог Јована, и није било никог другог у цркви. Црквењак је био негде напољу по неком послу. Луди Јован ми је пришао, и пошто ми се наклонио као што је увек то чинио, рекао је:
,Оче, треба да идете госпођи Стамати после вечерња. Она вас чека да јој дате Свето Причешће зато што су јој дани одбројани и она можда неће дочекати јутро.'
,А како то знаш?', питао сам га.
,Рекла ми је једна жена, малопре', одговори ми Луди Јован.
,А зашто забога она није дошла и рекла мени то?'
,Па, вероватно је мислила да сам ја црквењак', рекао је и одмах отишао.
Из моје канцеларије могу јасно да видим улаз у цркву из моје канцеларије, и нисам видео ниједну жену како улази. Упркос томе, нисам томе посветио много пажње.
После вечерња, отишао сам у Стаматину кућу. Њена ћерка је била запрепашћена што ме види, јер је планирала да дође до мене и да ме обавести следећег дана да бих причестио њену мајку, јер није хтела да ме деранжира ноћу. Ушао сам у Стаматину собу и дао јој Свето Причешће. Она ми се захвалила, и држала ми је накратко руку, и рекла ми је, дишући тешко:
,Оче, молим вас, пазите на моју ћерку и унучад.'
Њена ћерка је била разведена и сама је васпитала двоје деце. Док сам одлазио, она ме је питала ко ме је обавестио. Рекао сам да је то урадила жена коју је она послала у цркву, и која је рекла Лудом Јовану. Она је напросто била збуњена.
Те ноћи, два сата пошто се причестила, мало пре десет увече, Стамата се упокојла у Господу. Поред ње у том треутку су били њена ћерка, њено двоје унучади и Луди Јован који је читао Псалтир. То ми је после рекла Стаматина ћерка, која је овде и која то може да потврди“.
Онда је Марија, ћерка покојне Стамате, изненада устала и рекла:
„Реци им оче Василије и за коверту са новцем такође, за коју сам ја мислила да сте је ви оставили и за коју сам вам захвалила“.
„Да“, рекао је отац Василије, „Марија је заиста нашла коверту на столици у којој је било 100.000 драхми. Она је мислила да сам је ја заборавио те ми ју је и вратила. Али ја сам рекао да коверат није мој“.
„Али оче, ви и Луди Јован сте били једини који сте дошли нашој кући, а када сам питала Лудог Јована, он је рекао да је Света Мати послала новац за трошкове сахране, зато што смо сиромашни“.
,Света Мајка воли тако да ради', волео је да каже.
Нисам га схватила озбиљно и била сам убеђена да сте га ви послали да би сакрили истину“, рекла је Марија.
No comments:
Post a Comment