Отац Димитрије Гагастатис

 

(Текст је преузет из књиге Печат Истинити, збирке проповеди старца Емилијана, 2003., манастир Жича)

Нашавши се из нужде далеко, када је небо отворило своје двери да прими оног блаженог, који сада већ међу Светима почива, њега ,,као младунче орла у висине узлетелог", оца Димитрија, и не могавши да му се поклоним, том светом свештенику, ,,пророку наднебесних тајни", како би казао Свети Макарије, ,,сину, господину, за Бога везаном, заробљеном, посвећеном"; изгубивш, дакле, прилику да се и ја нађем међу пријатељима и домаћима драгог ми оца Димитрија у часу, када су иза жртвеника цркве Светих Војеначалника - Архангела сахрањивали часне мошти његове, пишем ових пар редова, заваравајући самог себе да сам и ја био тамо.

У стварности, међутим, пишући не осећам ништа друго него као да се на бројаницама молим пред овим Старцем, који сада ћути и почива, пошто је претходно упио у себе благодат Духа и одморио у себи Бога и целу Цркву Небесну; као да још једном посећујем, прво, скромну собу у његовој кући, ону са много икона и са Свима Светима, а затим и његову срећну паству, да би поновио једну од беседа или бденија које смо заједнички проживели - али, сад без њега; јер га је Небо преотело, облак покрио и Сабор првородних га у себе узео. 

Не сумњамо у то, јер смо заједно живели и упознали га. А ево како смо упознали његов живот.  

РУКОВОЂЕЊЕ БЛАГОДАЋУ

Његов живот протекао је веома природно, у простоти и незлобивости срца, али је био стални ход, напредовање ка Богу, и откривање Божије њему. Чудо је био отац Димитрије, који је живео свет чуда, који се не да протумачити другачије него као непрекидно дејство благодати. Када би ти био потребан, требало је да отрчиш до Светих Архангела да би га пронашао; чак и док је још био дете. Одрастао је у полумрачној цркви, читајући, бдијући, појући уз треперећу светлост кандила, заједно са Архангелима, Гаврилом и Михаилом, његовим пријатељима и сабеседницима. Пред њиховом старом иконом на иконостасу говорио је све, налазио је све.

Као млад, духовно је задојен од најблагочестивијег игумана Метеора, оца Јакова, који је оставио спомен врлине и светости. Дух Свети нађе оца Димитрија као погодно оруђе, да се преко њега изражава. Често се пењао на Метеоре да би сусрео о. Јакова, а касније да би налазио трагове његове. На исти начин је трчао и свугде где би чуо да постоје људи који изображавају живот Христов.

Када битребало да присупи неком делу, или да прихвати нешто, увек би питао оне којих би видео да су вођени Духом, и слободан од сваке своје воље, повијао би главу пред истином; или би питао своје Војеначалнике Архангеле, изливао би срце своје пред Пресветом Богородицом, обраћао се самом Богу, јутрењујући од ноћи. Небо никада није оћутало. ,,За све што сам хтео'', говорио је, ,,Узимао сам епитрахиљ; потом бих остављао епитрахиљ и узимао бројанице''.

Њему је узнемиреност била страна; као и неувереност, несигурност, неодлучност. Препуштао се Богу и тако је, ,,управљан благодаћу'', радујући се ходио, у умилењу жањући снопље и сусрећући чуда, и приmajући откривења и измене Неба. Ходио је њему Бог, и он је заједно са Богом ходио; наслађивао се Њиме дању и ноћу, а особито ноћу, под звездама, све док га божанска благодат, у њему благодатно настањена, није свег ојачала, осванжила и од земље узнела у ваздух ради дружења са њом.

Волео је Бога ,,у осећају срца'', у разгоревању бубрега, у прилепљивању душе. Није живео ни из ког другог разлога, него једино ,,да се Господ дошавши настани у њему''. Овим речима Светог Макарија могли бисмо да обухватимо смисао његовог живота, који је заиста био дело божанске благодати.

Благодат га није ободрила само харизмом божанске љубави. Потпуно га је украсила ,,хаљином са златним ресама''. Када Логос нађе станиште, када на куцање Његово нађе богољубив одговор, и када у лову своме ухвати вољеног, сједињује га са собом, пресаздаје га, обожује га без мешања божанства и човечанства; показује га личношћу божанственом, богом по благодати, и преиспуњеним благодатним даровима Духа Светога.

Тако је, као што смо већ видели, отац Димитрије имао дар молитве. Бројанице су се у његовој руци топиле. Говорио нам је да је ноћу три пута долазио близу нас - подразумевао је молитвом. Ма читав свет му је био близу. Раније је, где год би ишао, са собом имао и своје ,,алатке'' за молитву. Када је, на крају, био прикован за кревет и није могао да иде у свој љубљени храм, да врши одређена богослужења и прочита безбројна имена, почео је умом својим да посећује, поред свога села Платана, и Трикалу, и све остале градове и области, и да помиње имена свих које је познавао. Ноћу би, у први час полуноћнице, као у клепало, ударао руком у један мали ормарић поред себе, да би се побадија пробудила и почела да одговара са ,,Господе помилуј'' на његове прозбе и помињања.

Имао је и дар суза, који је од Бога добио. Готово увек је у својим молитвам, и на Литургији, био испуњен сузама. Када је ,,саслужујући Светима'' служио Богу, био је сасвим једноставан, сав лакокрил и многоок.

Када би говорио да је био ,,последњи од свих и недостојан'', његово смирење било је најистинитије. ,,Немојте да молите Бога за мене, говорио је, нисам достојан. Колико сам ту, наносим штету Цркви и народу. Какав плод да донесем ја, недостојни слуга? Само плачем због грехова својих и молим Бога за цели свет''.

Сви су били задивљени љубављу његовом и брижношћу за духовну му децу. И демони су дрхтали од стрпљења његовог. Дан је проводио у местима пуним миомира, који је и другима путем чуда предавао. ,,Вечерас желим чудо'', могао је да говори својим Светим Архангелима. ,,Где да идем? Помозите и ви!'' Како да не одговоре Свети? Како да се Бог оглуши? Слушао је ,,како је хтео, и како је било корисно''.

Да не говоримо шире о његовим благодатним даровима. Био је миљеник пресвете Богородице, Богоматерљубив, као и сви Светитељи. Поседовао је расуђивање, лепоту душе очишћене. Даром блажене кончине преселио се код Љубљенога, благодати уметнички обрађем Духом Светим.

БОЛ И СТРАДАЊЕ ЗА БОГА

Још док је млад био, зажелео је да буде апостол благодати, сарадник спасења, глас Божији. Сагоревао је пламеном жељом за мисионарењем, док су га страх и недостатак знања заустављали. Као да је у њему одзвањао глас Господњи: ,,Кога да пошаљем?'' Са болом је размишљао: ,,Гле, не знам ни да одговорим''. међутим, Бог га је научио ,,колико му ваља пострадати'' за име Његово. Он се уплашио, осетио је да Бог надјачава, и од тада није престао да казује своје болове и страдање за Бога. Шта год да му се дешавало, посматрао је као средство за повод за своје спасење и спасење других. Зато је хтео да све открива на чувење, било насамо са неким, било са кровова, ,,у цркви великој''. Не схватајући, следио је пут апостолски. Због тога више није било могуће да живи у миру, Не схватајући, следио је пут апостолски. Због тога више није било могуће да живи у миру, него само прогоњен, погрешно схваћен, болан, напуштен. Патио је, најпрео, јер је просвећено и осетљиво срце његово осетило да је, поробљено законом пропадљивости и смрти, бачено и прогнано далеко од Бога, за Којим би требало да чезне и да му великим гласом вапи; живео је у једном свету таштом и преварном. Бесловесна творевина ,,уздише и тугује'', а колико тек више тугује осећајуће срце, и ум просвећен Богом, човек који очишћује и украшује себе за Бога.

Био је прост и не много учен, али његова божанска чежња научила га је ,,да страда и страдајући опомиње се славе и слободе од које је отпао, и какво је ропство уместо које славе изабрао''. Сигурно никада није прочитао ове речи. Чули бисмо како говори на свој начин и својим језиком: ,,Зовем, зовем, зар ме неће чути? Зови ,Господе помилуј!'! Да ти уши чују, да ти у срцу закуца; затим долази умиљење, из очију навиру сузе... Онда долази Христос, осећаш мир и сладост у себи...''

Када се овај свети човек молио да му Бог опрости, помислио би да му се срце кида и цепа. Вапајима је тражио благодат и сав је био мокар од суза и зноја. ,,Треба да се умориш'', говорио је, ,,да добијеш плату''. Ова свакодневна борба оца Димитрија завршавала се осећајем избављења и слободе, и са славословљем Бога. У њему се потресло васцело небо, вацело небо је сада било осветљено, и његови одбљесци су и тебе додирнули. Видео би небески призор, који је сакривао његову чисту и детињу душу. Када се исповедао, мислио би како пред собом имаш највећег грешника. Међутим, обузимала би те језа, и без свог хтења би на неки начин схватио агонију Светог Претече онда када је руку своју полагао на главу Христову.

Требало је да прође кроз бол; није могло бити другачије. Мучио се ради очишћења срца свог и задобијања Бога, јер би то постао темељ за изградњу читавог духовног пута његовог. ,,Гле, мучио се и породио дух спасења".

Други разлог за бол оца Димитрија била је његова љубав према пастви његовој. Носио је своја чеда у утроби својој, и све их је узимао на себе имајући их свагда у уму. Овај сиромах је целим животом посевдочио истину Јеванђеља, сам је постао жива јеванђелска посланица, богонаучени књижевник Царства Божијег, учитељ на основу онога што је претрпео, и прави молитвеник, онај који се свакога часа одрицао себе, и премноге муке подносио, и ,,богобојажљиво, страдално и крепко" молио се за народ Божији. За тај народ је стално служио Литургију, као други Авакум стојећи на стражи својој и претварајући се у херувимску колесницу, по Језекиљу; често је служио четрдесет Литургија, и много пута у току дана сатима читао свој ,,каталог'' (имена) и узводио имена на Небесни Жртвеник, умно бацајући чеда своја ничице у скуте хаљина Божијих. Колико труда, колико суза, колико бола!

Али, наравно, није било потребно ништа мање бола да би се смирио узнемирена срца верних, разрешавао њихове спорове, штитио сиромашне, сирочад, све васпостављао на своје место. За све би трчао, себе је сматрао одговорним за све. Чули бисмо да говори: ,,Трчи, оче Димитрије, трчи, ђаво је опет опасао село.'' И видели бисмо га како узима штап свој, да се не врати иначе, него једино као победник. Како да спава? Како да се смири? Био је домаћин кући, селу, душама, био је онај који за све изгара, који је ,,кривац'' за све, јер је био ,,грешан'' - онај који беше за све одговоран.

Трчао је, и када би се задесио поред њега, схватао би да он истовремено планира нешто друго, или да грдећи себе зато што се у својој молитви није сетио свих, или зато што није знао имена свих, шапуће: ,,За начелника аутобуске станице, за оног лекара, за..., за...'', и све је погружавао у дуготрпљење Божије, носећи сам терет свих. Ово не значи да се само молио; значи непрестано смирење и праштање, и топљење и изливање себе, ,,свакодневни притисак, брига за све Цркве'', изгарање за све. Да ли као разлог мноштву страдања његових напоменемо још и разна гоњења која је претрпео? Познате су његове непрестане муке, и мржње према њему, и смрти кроз које је прошао од непријатеља вере, од знаних и незнаних прошао, као да су се силе пакла навалиле на њега, а све зато што је био верни домостројитељ и апостол Божији. Чак су се и свештеничке руке служитеља биле спремиле да му одузму живот.

Сувишно је да као разлог многог и другог бола његовог наводимо многе болести његове, и последње јововско трпљење његово, онда када више није било исцељења телу његовом, већ је сав био једна рана (о. Димитрије је боловао и преминуо од рака). Требало је да се по свему уподоби Светима, да ни у чему не окасни. Немоћ тела његовог јачала му је душу и сведочила о сили Божијој.

,,ЧУДЕСНА ТАЈНА''

По ономе што се видело, живот и учење оца Димитрија били су веома прости и једноставни. Био је приступачан, кротак, благородан, питом, нежан, осетљиве душе, пажљиве мисли, благе речи. Лако се одушевљавао, изражавао своју радост, приповедао са много хумора и много примера, стварао је пријатну и угодну атмосферу.

Старао се да све задовољи, да никога не прозове, ниди да га доведе у тежак положај, избегавао је осуђивање, оправдавао је људе за њихове поступке, или их је заклањао. Причао је много, када се није разговарало о сујетним стварима, а речи његове откривале су и осликавале лепоту душе његове. Након дружења са њиме, сви су одлазили измењени, испуњени мислима које су преоравале њихове дубине, огњем који је Бог упалио у души његовој. Био је ,,човекотворац''.

И поред свега тога, његов живот је био невидљив за очи људске, скривен у Богу кроз Исуса Христа, несхватљив за сплетове њихових мисли и судова. Да није наводио њихова осуђивања, у најмању руку би га гледали са чуђењем, осуђивали би га као егоисту, или га сматрали наивним. Био је саблазан за ,,духовне'' људе, за многе луд. Међутим, када не би био саблазан, када не би живео као по Богу јуродиви, не би био човек Божији; био би просто прихваћен од стране људи душевних.

Био је тајна жива и дејствујућа. Ходао је међу нама, али је био грађанин неба. Био је пресељеник ,,као у други свет''. Посматрао би га, и што би видео није било друго до покривало. И наравно, није било могуће да се деси нешто друго. Јер, отац Димитрије се показао неспособним да прихвати дух овога света. Размишљајући ,,умом Господњим,'' био је носилац једног другог духа, другог начина размишљања. Зато је и био несхватљив.

На пример, којим критеријумом да објасне људи слободу и лакоћу са којом је отац Димитрије причао о себи, износио похвале које су њему приписивали, откривао своја сећања, и трептаје, и узлете свога срца? Како људи да уоче пламен који је његову огњеноречну душу чунио незадрживом и ,,безумном''? Како да било ко слуша оца Димитрија са сумњом када би он говорио о сатани, када се он сам, тај који слуша, никада није рвао ,,са духовима злобе,'' када је познавалац - можда - само својих страсти и само запаљења свог живота?

Међутим, ,,смирени попа'' Димитрије видео ја завист и рику духовног лава, који га је, како је говорио, ,,искушавао искушењима Антонија Великог''. Дотицао га се, гурао га, подстицао на грех. Али, смирење тог ,,попе'' растурило је његове планове.

Још је отац Димитрије међу људима посрнулим ,,саобразним овоме веку'' био постојан, непонизан и непонизив, целовит, неизвитоперен. Када би га понекад јурили непријатељи, и они опасни по народ и по Цркву, са мало спретности би пролазио тешку кривину, и ствари би поново долазиле на своје место. ,,Пријатељи и ближњи'' су му довикивали: ,,Шта је са тобом? Довољно је што си ти изгубио своју памет, хоћеш и да село изгуби своју? Сажали се макар на самога себе''. Али, он је изабрао да се злопати и да ноћима хита у пећине и да, клечећи на влажном тлу, подигнутих руку, призива Бога за сведока и помоћника. Исти тај став и строгост држао је и поводом проблема посветовчења своје пастве, као и у свим црквеним питањима.

Треба да нагласимо. Претходно смо говорили да је отац Димитрије, као служашчи парох имао много љубави. Био је близак народу, први ближњи, човекољубив, милостив, отвореног срца, дружеван. Са ,,бонбонама у руци'' за децу и са ,,стоткама и петстоткама'' за сиромашне. Интересовао се за сале, за библиотеку, чинио посете, поклањао, слао писма. Ипак, на крају, нека нико ни не помисли да је његово присуство било само oрганизаторство и делатност, и ,,социјала''. С једне стране, учествовао је у свим стварима које су се тицале села, али са друге стране он је у ствари живео изван свега тога, у спокојству и сигурности Неба, снагом искуства мистичног живота.

Иако ожењен и многодетан (6 кћери), био је прави подвижник, који је живео са Богом својим, борац ,,који је за лепоте овог живота умро'' а ,,пребивао у срцу своме'', ,,пребивао у Богу''. Ништа на свету није поседовао, изузев врлина људи које је поштовао и врлина светитељских, које је многом молитвом у себе упио. Нигде се није одмарао већ је хитао из манастира у манастир, и из светиње у светињу, изображавајући тако своје странствовање у свету и дружење ,,са свима Светима''.

Живео је са Војеначалницима - Арханђелима, живео је са Светитељима, врло нормално и природно, ,,по осећају''. Његов брак је везан за Свете Архангеле. Једном је од Светог Николе тражио ,,благослов'' да ударцима свога штапа растури немирне масе (на Божић 1942. је растерао штапом комунисткиње које су црквеним звоном заказивале комунистички збор). Други пут је од Светог Ђорђа измолио да оживи пресахли извор, и када је ,,неуквашеним ногама'' прешао набујали поток, сасвим просто је говорио: ,,Е, ухватисмо Ђорђа, ухватисмо Добротвора!'' Није заборављао да чита и акатист Светом Нектарију. И везе његове са Мајком Божијом биле су непоколебљиве. Са Њом је свуда ишао и ,,остајао'', заједно са Њом се враћао кући својој. Сећам се лично како је говорио: ,,Са једном молитвом ,Богородице Дјево' можеш цео дан да проведеш!''

И сан тела његовог, и трезвеност душе његове, и вид очију, и реч његова, и ћутање, били су елементи и средства општења са Богом, и са Пријатељима Божијим. Живео је уклопљен у мистично тело Цркве, живео је Царство Божије, ,,сагледавајући видљиво, појимајући невидљиво''.

Побрину се и да сва места унутар и ван свог села (Платана у Тесалији) испуни знамењима и иконама тога Царства. Када би те проводио око села и показивао ти и објашњавао иконе, крстове и остало што је био поставио, мислио би да је неки пророк или други библијски лик васкрсао - ето ту, пред тобом.

Неко му је врло бојажљиво рекао: ,,Село си нам испунио црквама и крстовима! Зар ћемо да га претварамо у манастир?'' Али он је знао шта оставља иза себе: ,,Стуб Бога Јаковљевог'' (1 Мојс. 35:14).

Да ли је требало све да схвате? Да ли би тада он био тајна Царства Божијег? Да ли би био ,,не од овога света''? Да ли би био ,,као онај који је по икономији живот овдашњи примио, и који се у будући пресељавао?'' Да ли би оно што се у њему збивало, било тада парадоксално и преславно? За оца Димитрија је све имало димензије вечности.

СТИЛОГРАФИЈА (УМЕСТО ЕПИЛОГА)

Постоје Псалми Давидови, који носе назив ,,стилографија'' (15 и 55-59). Требало је да стоје, и остану, дубоко урезани на стубовима, пре свега на душама људским, да не би заборавили записано чудо Божије. Место на којем, чекајући глас трубни (свеопштег васкрсења), почива отац Димитрије, химна је Богу нашем. Зато што скрива једног светитеља.

Када су сахрањивали, или тачније, када су у литији носили часне мошти његове, чуло се да неки говоре: ,,Он је исти као Свети Нектарије''. Само као он? Не, он је исти као Сви Свети.

,,Када тамо нађем место'', говорио је док је живео, ,,тада ћу долазити и помагати вам. Ма како! Зар да заборавим своју духовну децу?''

И последњих дана, у неподношљивим боловима од рака, покушавао је да остане непомичан, сабран, предан Богу. Мислили су да спава, и по кад-кад, када би долазили посетиоци, гурали би га да се пробуди. Колико се тада жалостио. Само је неким лицима објашњавао: ,,Неке ствари, неке химне! ... Као нешто што сам некад чуо, али безгранично узвишеније. Друге су то ствари!''

Е оче Димитрије! Тада си гледао тамо преко. Сада погледај овамо. Чуј шта говори Писмо: ,,Мој је Галад и мој је Манасија'' (Пс. 59:9). Његов си ти. Учини да што пре и ми постанемо Његови. У ноћи, на Слава на Хвалите, када си се ухватио за руку свог саслужитеља? И када заповедисте појцима да, уместо Богородичиног, опоју Славу Светога који је већ био прошао? Пођи сада већ и ти сам. Славу поју Анђели, поју је и срца наша.  

***

Отац Димитрије је рођен у селу Платанос на територији Трикале у Грчкој 1. августа 1902. године.  Његови родитељи, Крерстос и Катарина Гагастатис, били су побожни људи. Био је регрутован у Малој Азији 10. априла 1921. године. Такође, служио је у неколико места у Македонији. Из војске се вратио 18. јуна 1924. године. Оженио је Елизабету Коутсимпирис из Платаноса. Исте године га је владика Поликарп Трикијски рокопроизвео у чтеца. Исти владика га је рукоположио у чин ђакона 24. марта 1931., а два дана касније у чин свештеника.

У браку је имао девет кћерки. Пет од шест, које су и данас живе, удате су, док се најмлађа посветила Богу и замонашила. Пуне 42 године служио је као парохијски свештеник у своме селу. Због здраствених разлога поднео је оставку 1. октобра 1973. године. Од тада, принуђен да буде стално у кући због болести, живео је као светитељ са непрестаном молитвом, захваљујући и славећи Бога због болести коју му је дао. Предао је мирно своју свету душу у руке живог Бога 29. јануара 1975. године.

Током свог живота био је побожан, праведан, једноставан, понизан, милостив, вредан, пун вере и љубави према Богу и ближњему, молио се непрекидно за цео свет. Био је добар пастир свом стаду и постао је учитељ свима. Поучавао је својим речима, писмима, а изнад свега својим светим животом.

Блаженопочивши отац Димитрије радио је за Цркву Христову свом својом снагом. Верујемо да га је добри Бог, коме је пожртвовано служио и кога је несебично волео и од кога је свемилост увек молио, већ увео у радост рајског насеља, да се вечно радује у блаженству Његовог Царства, молитвама Пресвете Богородице, Царице свих Светих Анђела, његовог Заштитника, и свих Светих.

TEKСТОВИ КОЈЕ ЈЕ ПИСАО ОТАЦ ДИМИТРИЈЕ

О молитви

Ја нисам образован, али од онога што ме је живот научио могу вам из искуства рећи да ноћу молитва иде боље када је стомак празан.

Нисмо ставили Христа у нас и зато не знамо шта је љубав, мир, слога итд.

Ја не умем да проповедам. Зато ми бар дозволите да плачем, да ридам над својим греховима и због оних који су залутали.

Молитва је телефон, бежични, уз помоћ кога ми комуницирамо директно са Богом.

Укуцате број на молитвеном телефону да разговарате са Богом и Он се јави. Чујете га веома јасно и осећате га близу.

Молитва прво долази у уста, онда иде у мозак, па у срце. И онда почињемо да видимо позориште пред очима. Од тог тренутка, више се ништа не може казати.

Тачно је да ћете у почетку имати тешкоћа. Покушаћете да се молите, али нећете моћи. Понекад ћете имати расејане мисли и искушења, а понекад нећете моћи да останете будни увече на молитви. Али морате бити упорни.  Господ ће видети вашу намеру и укрепиће вас и избавити од искушења. Не треба да изгубимо целе вече спавајући, јер Сатана тада ради са нама шта хоће.

Ноћна молитва је веома корисна. Људи спавају, а Бог слуша.

Где год да одем, ја се држим свог програма, који се зове “По реду Мелхиседекову“ и који је потписан од стране многих духовних отаца.

Вечерње службе, молебани, проповеди, Акатисти Пресветој Богородици, заиста најблагословенији посао.

Видео сам многе ствари у свом животу, неке од њих као што су молитва, молебани и Свете Литургије утицале су на многе да се врате Цркви.

Молим се Богу и Светима да просвете залутале људе, да се врате у Цркву, која увек раширених руку чека на њих. Ово је све што ја знам да кежем и да на овај начин досађујем Богу, Пресветој Богородици, Арханђелима и свима Светима. Ако им се не свиђа нека ми опросте, јер сам неук и не знам шта да тражим.

Не смемо превише слободно да се обраћамо Богу и Пресветој Богородици. Ми смо сви грешници, а Бог не чује глас грешника.

Иако сам грешник, не престајем упорно да тражим на основу речи из Јеванђеља: ”Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се (Матеј 7:7)”. Једно сам схватио, у животу, што је немогуће људима могуће је Богу (Лука 18:27).

Пост

Пост је одлична ствар. Адам је био истеран из Раја, јер није одржао пост. Морамо волети пост јер се кроз пост страсти  истребљују, срце и тело бивају очишћени, и када смо тако ослобођени, можемо се лакше молити. Наш пост мора бити уз послушност и понизност. Морамо урадити шта год Бог хоће. Морамо бити много понизни. Ми смо ништа у мору Божје љубави и доброте. Шта Бог говори? “На кога ћу погледати, до на понизног и кротког, и на онога који се боји моје речи“.

Понизност и послушност

Понизност, послушност, и љубав су велике врлине.

Када нема послушности и љубави према локалном владици онда је све уништено. Нико не може да носи две лубенице испод једне руке. То јест, не може се бити понизан и тражити унапређење.

Не можемо имати слободу пред Богом када нисмо понизни и послушни. Наше срце мора бити једноставно, да би примило реч Божју, а не тврдо и себично. Једноставност срца нас чини сличнима Богу и светима.  Све је једноставно. Једноставан човек није зао и нити може да мисли о злу. Он је неуморан. Он је као дете. Његова молтва се увек прима. Он се моли за друге и за опроштај својих грехова.

Како да не плачеш када видиш колико си растужио Бога, Анђеле и Свете, који те чекају на Небу и који ти помажу док си на земљи.

Љубав

Љубав не може бити ограничена само на једну особу као што се плодови човековог рада се не могу ограничини само на једну околину. Светиљка која је стављена на сто даје светлост целој кући и свима у њој (Матеј 5:15).

Не могу да се смирим. Хоћу да помогнем свакоме, ко ме пита за помоћ, целом свету.

Када свим својим срцем волиш Бога и све људе, онда се налазиш у Божјем закону. Биће нам суђено зато што не волимо.

Не молим се за себе. Волим људе толико много да се само молим за друге.

Како да се не молим за страдалнике, болесне, и сиромашне?

Не бој се за човека који воли. У њему обитава Бог.

Питаш ме да те помињем на Литургији, да би ти Бог помогао да положиш испит у школи. Ја служим четрдесет Литургија за тебе, а ти ме питаш за једну.

Имајте љубав међу собом, понизност и послушност. Бог и Анђели се томе радују… Волите Пресвету Богородицу, Њу, која толико много помаже грешном људском роду.

Сврха свих молитви и служби јесте да се приближимо Богу и да га волимо све више.

Демони

Сатана не зна наше мисли. Он зна само оно што нам убаци у наш ум, и оно што схвати по нашим покретима, и шта год чује од нас… Сатана се бори са сваким Хришћанином који се се искрено труди. Ипак, нико не сме да се боји демона. Они су дим, прашина и смрад. Они немају моћ над човеком. Бог дозвољава искушења да би проверио човекову веру. Демони могу да уђу и у Цркву, чак и за време Свете Литургије. Они убацују лоше помисли у људске умове да би им одвукли пажњу од молитве и Свете Тајне. Али, за време Херувимске песме и Великог входа, они одлазе. Само Луцифер, њихов вођа, може да удје код олтара, ни један други. Једном сам ноћу служио Свету Литургију, а демони су дошли у Цркву и почели да преврћу столице. Њихов архидемон  је дошао до олтара, затворио прозор, зграбио ме за врат и почео да ме дави. Тражио сам помоћ од Арханђела, а демони су отишли када је петао почео да кукуриче ујутро. “Овај род се изгони само молитвом и постом" (Марко 9:29). Ако сатана нађе кукавице, онда са њима ради шта хоће. Сатана се плаши од чисте и искрене исповести, од понизности и од љубави. Где ове врлине постоје он не може да дела.

О календару

Зашто старокалендарци говоре да наше Свете Тајне нису исправне? Док сам 1947. године вршио освећење водице и појао “Велики је Господ и велика су дела Његова”, вода се загрејала до испаравања. Чак и код неких побожних Хришћана се исто догодило у њиховим чашама. Зашто ми онда говоре да наше Тајне нису валидне?

Какао то да се чуда дешавају новокалендарцима, ако календар није исправан? Како се чудо Светог Бесариона догодило у селу Дусико? Ово је довољно да нам покаже да су права вера, љубав и испуњавање заповести веома битне за освећење човека. Ово је за мене битно. О овоме сам писао оцу Филотеју Зерваку (ученику Светог Нектарија) и он ми је правилно одговорио, ушта сам ја, неук, убеђен кроз моје животно искуство – разлика од тринаест дана неће нас спречити да уђемо у Царство Божије. О овоме сам такође питао Арханђеле  и они су ми одговорили: "Остани ту где јеси."

Данашњи свет

За нас је немогуће у да чинимо богоугодна дела у овом животу и времену зато што немамо два крила - љубав и понизност.

Бог нас је спасио од комунизма, али нас је Сатана предао материјализму.

Сада је време да ридамо и да се молимо за стање данашњег света. Морамо се молити, да их Бог просвети да види пут Божји, пут истине и правде.

Данас су и свештеници и мирјани изгубили духовност. Они стално говоре само о материјалним стварима и политици.

Кроз Њену плачућу икону, Богородица показује да је тужна, зато што пати због безбожника атеиста и зато што многи хуле на Њу.

Жива вера

Наша вера је жива, али смо је напустили због себичности и материјализма.

Заиста је наша вера жива, али не желимо да је пратимо, јер је тешка и захтева учешће са наше стране. Људи желе слободу и лагодан живот да се не би уморили и ознојили, али не знају да ова низбрдица води лошем свршетку.  Душепогубан пут у почетку изгледа добар, радостан, и лак. Нуди лажна уживања, али све то брзо нестаје. Морамо се молити непрестано за њих. Можда се нека душа  спасе.  Специфично, ми свештеници, имамо огромну одговорност пред Богом и људима.

Чуда се дешавају сваког момента, али их ми не уочавамо јер смо каменог срца. Добро срце и једноставност је оно што је потребно.

Црквене службе

Добар појац и свештеник су веома битни за добре црквене слушбе.

Када појеш, мораш разумети и осетити шта говориш. Немој се погордити зато што мислиш да појеш лепо. Мораш на делу да покажеш оно шта говориш. Једном сам појао химну Апостолу Петру која је била о његовом одрицању Господа. Када сам рекао "…и о он горко заплака, " видео сам сузе на његовој икони. Мора да је Светац био задовољан тиме што сам појао…

Свештеничка одежда је битнија од панталона. Она има дуплу благодат…

Плата

Бог ће нам дефинитивно дати оно што нам дугује; платиће нам по нашим делима. То не треба да нас чуди…

У мом новчанику носим Христову икону. Он брине о свакој људској потреби. Мој новчаник је увек отворен, а ипак је увек пун. Шта год да дамо, Бог нам даје дупло. Са једне стране човек даје, а са друге Бог враћа.

Болест и страдања

Ми чувамо наше тело. Али важније је да увек чувамо нашу душу, да буде здрава. Као што трчимо у бање и код доктора  и трошимо пуно пара за тело, тако треба да се обратимо Духовном Оцу за душу, што је, штавише, бесплатно…

Треба да се радујемо искушењима и да добро пазимо да не ропћемо у последњим минутима и тако будемо кажњени и одемо у пакао. Наш живот је ручак. А да ли је ручак добро спремљен зависи од нас. Али чак и да је ручак добро спремљен, не смемо га пробати, да не га не би случајно претурили у последњој минути. “Пробај и види” да је Христос Господ вечног живота.

Монаштво

Монаштво је Христова армија и непријатељ Сатани. Манастири су тврђаве Цркве. Без тврђава непријатељ ће нас заробити. Молитва у манастирима стиже до Бога као метак. Као што се страна армија плаши авиона и бежи, тако се исто и Сатана плаши од молитви монаха и бежи.

Јереси

Када су достојници страних цркава дошли у Трикалу, отишао сам да их видим, али сам касније помислио: "Оче Димитрије, бежи одавде што брже и не окрећи се..." Не смемо их прихватити. Овај принцип пратим већ много година. Мало је то грубо са моје стране. Али је боље бити добар са Богом него са људима…

Окружени смо слободним масонима и многи се боре против наше Цркве, али верујем да покушавају узалудно, јер је генерал наше Цркве сам Христос, и Црква неће нестати.

Морамо се сви молити, и млади и стари, да Бог и Пресвета Богородица просвете великодостојнике наше Цркве, да воле један другог и да раде за добробит Цркву, која је под нападом јереси.

Истина

Мало сам био тужан тада, али истина је горка и мора се открити за њихово добро и за њихово спасење.

Млади

Млади су кренули низбрдицом, не виде и не чују, а нико не иде за њима да их заустави. Али и ко би, када су старији гори од њих.

Свакодневни проблеми

Никада се нисам превише бринуо. Бринуо сам о својој деци, али без превише нервоза и брига. Бог, који их ми је дао, побрино се о свему. 

Мишљење о себи

Ничега се не сећам из овог живота, само великог бремена сопствених грехова.

Ако сазнате да сам напустио овај свет, немојте бити тужни, већ будите радосни, јер се Црква ослободила неуког и најгрешнијег свештеника.

МОЛИТВЕ КОЈЕ ЈЕ САСТАВИО ОТАЦ ДИМИТРИЈЕ

Молитва свештеника

Исусе, Пастиру добри, захваљујем Ти, јер си дао мени, малом и нејаком, исту заповест који си дао Твојим апостолима, рекавши им: „Паси јагањце моје, паси овце моје“ (Јован 21:17).

Никада се не бих усудио, о Господе, да прихватим тако одговорну службу, да нисам веровао  да ће милост Твоја  излечити слабости моје и надоместити оно што недостаје.

Дакле, у овом тренутку, у којем тако јако осећам сопствене недостатке, ја, Твој свештеник,  слуга Твој, мали пастир стада Твог, молим ти се:

Подржи ме, Господе, и учини срце моје чистим, потпуно,  приљубљено заповестима Твојим.

Узми од мене, слуге Твога себичност, хвалисање и световности.

Држи далеко од мене гнев, злобу, завист и љубомору.

Учини ме човеком молитве, тако да могу не само уснама, већ и срцем својим хвалити и славити име Твоје свето.

Помози ми да не заборавим света осећања моје прве Литургије, и да њима отерам клицу навике, које толико често долази у мене.

Помози мени,  свештенику Твоме, Господе, да увек будем анђео утехе потлаченима, извор духовног окрепљења деморализованима, водич ка Твоме миру и извор радости рањенима.

Помози ми, Спаситељу мој,да у свом животу и раду комбинујем нежност са чврстином, тактичност са снагом, осетљивост са строгошћу.

Умањи грешке моје, тако да нико не падне због моје слабости.

Научи ме, Господе, како да упутим децу, инспиришем младе, саветујем одрасле, да грешника повратим на прави пут, охрабрим оне који су на самрти.

Научи ме, Господе, који знаш срце човеково, како да правилно вршим Свете Тајне Цркве Твоје, а посебно Свету Тајну исповести. У том моменту,учини ме да будем савршен психолог и нежан отац.

Подржи у мојој парохији жељу за чињењем  добих дела и буди вођа  богопријатним настојањима, тако да сви бити придобијен,  да се боре за срећу своји и да славе Твоје свето име. Амин.

Дневна молитва

Боже наш, Спаситељу, надо свих крајева земаљских и оних који су далеко у морима, Добри Пастиру, који си дао Твоју душу у откуп за Твоје разумно стадо, који не желиш смрти грешника, већ да се он поврати на прави пут  и живи, кротки, свемилостиви, свесаосећајни, који си нам дао покајање за опроштење грехова, који су пун милости и љубави за људски род, опрости све наше грехе које учинисмо од нашег детињства: речју, делом, мишљу, свесно и несвесно. Такође, опрости свим грешницима и богохулницима и даруј нама, њима, и свим људима, истинско покајање, чисто и искрено. Просвети нас, води, научи, ојачај и утврди на непоколебљивом темељу вере, стени Твојих светих заповести, тако да са себе скинемо греховног, старог и обучемо новог човека у Христу, да би преостало време живота нашег могли  да  живимо у целомудрености, светости, правди, побожности,  и да се удостојимо Небеског Царства Твог; нека би  сви ми постигли то кроз молитву Пречисте Матере Твоје и свих светих Твојих. Амин.

Превод с енглеског Владимир Србљак

9. фебруар 2011. године

Натраг на главну страну