Житејни бисери: златна одежда милосрђа

Свети преподобни Маркијан, слави се 10. јануара по старом календару

Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону, поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. 

И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном својим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. 

И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе.

Волт, Волт и Хари

Познајем једног православног свештеника из Тексаса коме је један младић стално доносио имена за помињање на проскомидији. То су увек била три иста имена: Волт, Волт и Хари. Једном га свештеник упита ко су та тројица.

,,Па просто. Први Волт је Волт Дизни, зато што је усрећио толико људи. Други је чувени цртач стрипова, Волт Кели, из истог разлога.''

,,А Хари?''

,,Хари Труман. Да му Бог орпости што је бацио атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки.''

Натраг на главну страну

Завет млаког хришћанина

Свечано се заветујем
да никада нећу постити више него што морам,
да нећу рећи ни једну молитву више од онога што требам,
да нећу делити моју имовину сем уколико се то од мене тражи,
да ако дође до тог несрећног сплета околности не дам онолико колико да осетим,
да ћу да заборавим на причешће чим његов укус избледи из мојих уста,
да ћу починити исповеђене грехе чим паднем у искушење,
да ћу онима који су ми згрешили помпезно изјавити да им опраштам,
да ћу да роварим по Светим Оцима да бих их користио у дебатама,
да ћу мој фејсбук профил отварати барем четири пута више него што отварам Библију,
да ћу на видљивом месту носити бројаницу али да се никада нећу молити на њој,
да ћу носити велики крст о мом врату али на њега никада нећу обраћати пажњу,
да ћу побожно звати оне које мрзим братом, сестром, оцем или мати,
да ћу итекако запамтити иако моје усне кажу ,,Опрости!'',
да ћу у мојој глави за руку угристи када кажем ,,Благослови!'',
да желим да постанем светитељ не да бих био близак Христу него да ми се други моле,
да док сам са Богом моје очи гледају на распеће али чкиље на сат,
да док причам са Њим мој глас буде са Њиме а ум било где другде,
да заколутам очима када сусретнем оног смарача и ону смарачицу,
да верујем да ђаволи дрхте сваки пут када се појавим,
да је сигурно да анђели клекну сваки пут када им се приближим,
да ћу, ако устанем са Христове леве стране, само незаинтересовано уздахнути,
а када ја, наравно, устанем са десне стране, онда ћу учтиво климнути главом.

Натраг на главну страну

Цела победитељна Црква је била ту...

Једном је био један свештеник који није желео да служи Литургију током хладног зимског јутра. Температура је била 10 степни испод нуле и свештеник је знао да ће појац вероватно бити једина особа која ће бити прусутна током службе. Свештеник није знао за црквено учење о присуству небесне Цркве и како Божанска Литургија доноси корист и живима и преминулима. Са тешкоћом се натерао да оде у цркву. На путу до цркве је желео да појац није дошао тако да не би морао да служи и да би могао да оде кући. Али појац је дошао.

Свештеник је одслужио проскомидију (службу током које се спремају свети дарови) на брзину и почео је Свету Литургију. Убрзо после тога, неки епископи, свештеници, монаси и монахиње и неки лаици су ушли у цркву. Већина њих је стала код певнице и почела да пева тако лепо да је свештеник заборавио како је малопре био усамљен и смрзнут. Његово цело тело је било топло а цело биће као пламен. Када је вршио мали вход видео је да је цела црква пуна људи - већина њих му се чинила познатим - али није на то обратио посебну пажњу него је наставио да служи Свету Литургију.

Када је дошао тренутак освећења светих дарова, он је видео три епископа, велелепно одевених и сјајних, како улазе у свети олтар. Они су клекнули заједно са њим и молили се. Онда је свештеник устао врло пажљиво, узео кадионицу и рекао гласно: ,,Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију!" Свештеникова душа је била запањена и исупњена божанском радошћу. Мир и божанска тишина, исихаја, је преовладала у његовој унутрашњости. Када је дошло време да се подигне и разломи Агнец, целу цркву су испуниле најслађе мелодије. Цело мноштво народа које је било присутно заједно са монасима, свештеницима и епископима је певало не једанпут него много пута: ,,Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.'' Онда су певали причастан: ,,Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја.''

Свештеник се питао шта да ради? Да ли први да се причести или да пусти прво три епископа који су били ту? Баш када је мислио о томе, један од тројице епископа му је климнуо главом и тако му ставио до знања да се причести, а онда да сједини остале честице и остатак Агнеца у путир заједно са честицама у част Свете Богородице и Светитеља. Пошто је ово завршио, свештеник је отворио царске двери - и у цркви није било никог. Окренуо се назад ка светом олтару, гледао надесно, налево, владике су нестале, и он је стајао без гласа, запањен. Он је полако отворио своја уста и отпевао следећи одељак: ,,Са страхом Божијим и љубављу, приступите'', и појац је полако пришао да се причести. Свештеник је био запањен, и даље се премишљајући! Ту је била присутна цела победитељна Црква. Сви који су били прустуни су били људи које је познавао, то су били људи који су се упокојили и које је он са времена на време помињао на Литургији. Помислио је: ,,Зато су били присутни, зато су ми се чинили толико познатим.'' Што се тиче епископа у олтару, то су била Света Три Јерарха: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов.

После толико година учења на факултету, толико изучавања и толико много бесаних ноћи које је провео учећи - сав тај труд није могао да му да ниједну кап сладости и божанског знања као што му је пружила ова једна Света Литургија.

Оригинални чланак

Натраг на главну страну

Непознати светитељи: цео Запад (први део)

Свети Адалберт Пруски

Овом компилацијом покушавам да преведем на српски најосновније биографске податке западних светитеља чије је поштовање у Православној Цркви углавном замрло због Великог раскола. Светитељи су изложени по редоследу као у оригиналној листи и биће распоређени по азбучном реду када цела листа буде готова. Тада ћу додати и шире биографске податке, упечатљиве догађаје из житија, иконе/кипове као и тропаре и молитве упућене светитељима. Са обзиром да су сва имена преведена са енглеског, сасвим је могуће да је дошло до грешке у преводу/транскрипцији неких од имена.

Арон, 22. јун

+ с 552. Вероватно је био рођен у Велсу, отишао је за Британију где је живео каo пустињак у месту које се данас назива Сент Мало. После су му се придружили ученици, међу њима и Св. Мало, и он је постао њихов игуман.

Абан, 16. март

5. век. Нећак Св. Ибара, основао је Кил-Абански манастир у Лајнстеру у Ирској.

Абан, 27. октобар

6. век. Нећак Св. Кевина, основао је многе манастире, углавном у јужној Ирској. Име му се повезује са Адамстауном у Вексфорду.  

Або, 13. новембар

Око 945.-1004. Рођен у близини Орлеана у Француској, замонашио се у Флерију (St. Benoît-sur-Loire). Пошто га је позвао Св. Освалд Вочестерски да буде игуман у манастиру Рамзију у Енглеској, он је остао тамо две године (985-7.) где је написао Житије Светог Едмунда. Онда је постао игуман Флерија 988. Mученички је пострадао у Ла Реолу у Гаскоњи. 

Або, 3. децембар

+ око 860. Монах и игуман манастира Св. Германа у Осеру у Француској. Постао је епископ осерски 857.

Абдон и Сенен, 30. јул

3. или 4. век. Персијски племићи који су доведени у Рим као заробљеници, а онда су се посветили бризи према заробљеним хришћанима и сахрањивању моштију мученика.

Aвељ, 5. август

+ око 751. Вероватно је рођен у Ирској, постао је архиепископ ремски у Француској. Пошто је у његовој саборној цркви епископовао уљез, он је проживео остатак свог живота у манастиру Лоб у Белгији.

Абра, 12. децембар

Око 342-360. Ћерка Св. Иларија из Поатјеа у Француској. Слушајући његов савет посветила се Богу као монахиња, али се упокојла са само осамнаест година.

Аврам, 15. јун

+ око 480. Рођен је на обалама Еуфрата. Путовао је у Египат где су га заробили разбојници који су га држали у заточеништву током пет година. Успео је да побегне и отпутовао је у Француску. Тамо се настанио близу Клермона у Оверњи као пустињак. Касније је постао игуман манастира Св. Киријака. Призива се у молитвама против грознице.

Aбундије, 2. април

+469. Грчког порекла, постао је епископ Кома на северу Италије. Богослов, био је послат цару Теодосију Млађем где се залагао за сазивање халкидонског Сабора 451. 

Абундије, 14. април

+ око 564. Чувар одежди и светих сасуда у цркви Св. Петра у Риму.

Абундије, 11. јул

+854. Парохијски свештеник у Ананелу, селу близу Кордобе у Шпанији. Храбро је исповедио Христа пред судом калифа кордобског. Обезглављен је и његово тело је бачено псима.

Aбундије, Абундантије, Маркијан и Јован, 16. септембар

+ око 303. Прва двојица су мученички пострадала на Фламинијевом путу током цара Диоклецијана који је заповедио да буду обезглављени заједно са Маркијаном, сенатором, и Јованом, његовим сином, кога је Абундије васкрсао из мртвих.

Aка, 20. октобар

Око 660-742. Ученик Св. Босе из Јорка у Енглеској и Св. Вилфреда, као и њихов сапутник у њиховим путовањима. Постао је игуман манастира Св. Андреја у Хексхаму, а у 709. је наследио Вилфреда као тамошњи епископ. Беде га је описао као ,,великим пред Богом и људима''.

Aкест, 2. јул

1. век. По предању, он је био један од тројице војника који су водили Св. Павла на погубљење у Рим. Одрубљена им је глава пошто их је обратио у хришћанство. 

Aкарије, 27. новембар

+ 640. Монах у Луксоју у Француској током Св. Евстатија. 621. изабран је за епсикопа Нојон-Турнаја у Белгији, где је подржавао рад Св. Амандија Мастрихтшког.

Ахерик и Вилијам, 3. новембар

+ око 860. Отшелници при манастиру у Вогезију у Француској.

Акисклије и Викторија, 17. новембар

+ 304. Брат и сестра, рођени у Кордоби у Шпаниј где су и мученички страдали, вероватно под Диоклецијаном. Њихов дом је претворен у цркву. Они су главни светитељи-заштитници Кордобе и прослављају се широм Шпаније и на југу Француске.

Aкије и Акеолије, 1. мај

+ око 303. Први је био ђакон, други ипођакон, мученички су страдали у близини Амијена у Француској током Диоклецијана.

Aктинеја и Граецијана, 16. јун

4. век. Обе су мученице, прва је страдала у Волтери у Италији током Диоклецијана.

Ада, 4. децембар

Крај 7. века. Нећакиња Енгеберта, епископа Ле Манса у Француској, замонашила се у Соисуну и постала игуманија Ле Манса.

Адалар, 5. јун

+755. Сапутник Св. Бонифација са којим је мученички настрадао у Докуму у Холандији.

Адалард, 15. јул

+ око 824. Познат као ,,Адалард Млађи'', био је монах у Корбији у Француској.

Адалбалд, 2. фебруар

+ 652. Рођен је у Фландрији у Белгији, био је син или унук Св. Гетрурде Хамашке. Oженио је госпу по имену Риктруда, која се такође слави као светица заједно са њихово четворо деце, Мавронтијем, Клосиндијем, Јевсевијом и Адалсиндом. Адалбалда су убили рођици његове жене јер су се противили браку, те су га поштовали као мученика.

Адалберо, 28. април

+ 909. Ујак (или стриц) Св. Улрика, постао је монах 850. а потом и игуман Елвагена у Немачкој. Обновио је манастир Лорш а потом постао архиепископ Аугсбурга.

Адалберо, 15. децембар

+ 1005. Монах у манастиру Горзеа у Француској, а онда епископ Вердуна, касније је премештен у Мец.

Aдалберт (Војтех), 23. април

956-997. Рођен је у Чехији, и постао је епископ Прага (983). Разочаран, отишао је за Рим где се замонашио. Два пута се враћао на своје раније задужење и два пута је морао да га напусти. Сваког пута је проповедао у Пољској, Прусији и Мађарској. Мученички је убијен од стране Пруса близу Данцига. 

Адалберт, 20. јун

+981. Монах манастира Св. Максимина у Триру у Немачкој, ишао је да проповеда незнабошцима. 961. су они побили све његове сапутнике, а он је једва успео да побегне. Потом је постао игуман Вајсенбурга, а 968. је постао архиепископ магдебуршки, са епархијом која је обухватала западне Словене или Сорбе. 

Адалберт, 25. јун

+ око 740. Рођен је у Нортумбрији у Енглеској, замонашио се у Ратмелгисију у Ирској и пратио је Св. Вилиброрда као ђакон у Фрисију. Деловао је у околини Егмонта у Холандији, и данас је светац заштитник те области.

Aдалберт, 23. новембар

+ око 1045. Монах у Касорији у Абруцију у Италији. Живео је као пустињак на планини Караманико близу Кјета, где је основао манастир Св. Николе.  

Аделхис, 2. јун

+ око 686. Рођен у Ирској, био је ученик Св. Фурсе и проповедао је у области Араса и Лаона на северу Француске. Основао је мали манастир у шуми у Пикардији, и око кога је настало село Сен Алжис.

Адeлхис, 7. октобар

Рођен око 850. Епископ Новаре у Италији између 830. и 850. Сахрањен је у цркви Светог Гауденција.

 Aдалгот, 26. октобар

+ 1031. Монах у Ајнзенделну, а од 1012. опат Дисентиса. Оба манастира су у Швајцарској.

Адалсинда, 3. мај

Око 680. Сестра Св. Валдалена, оснивача манастира Безе у Француској. Постала је игуманија самостана близу Безеа.

Адалсинда, 25. децембар

Око 715. Једна од ћерки Св. Адалбалда и Риктруде, замонашила се у Амеј-ле-Маршијену близу Араса у Француској, где је игуманија била њена сестра, Св. Јевсивија.

Адаман, 31. јануар

+ око 680. Рођен у Ирској, постао је монах у Колдингхаму који је данас у Шкотској. 

 

Адамнан (Адам, Евнан), 23. септембар

Око 625-704. Рођен је у Ирској, постао је игуман Јоне у Шкотској 679. Написао је житије Св. Колумбе.

Аделгрин (Адалгрин, Алдегрин), 4. јун

+ 939. Племић који је постао монах близи Клинија у Француској.

Адела, 24. децембар

+ око 730. Ћерка Дагоберта II, франачког крања. У свом удовиштву је основала манастир Пфалцел близу Трира у Немачкој, где је била и игуманија.

Аделаида, 5. фербруар

+ око 1015. Игуманија Вилича близу Бона у Немачкој и Наше Госпе од Капитола у Келну. Оба манастира је основао њен отац.

Аделаида, 16. децембар

Око 930-999. Ћерка краља Бургундије у Француској, удала зе за Лотara II Италијанског. Њу је од његове суровости после његове смрти спасао Ото Велики оженивши је. Пошто је поново постала удовица, њу су злостављали њен син и снајка. Под старо доба постала је регент царства. Крајем живота се замонашила.

Аделинда, 28. август

+ око 930. Као удовица је основала манастир Бухау на Федерзију у Вуртембургу у Немачкој. Тамо се замонашила и вероватно постала игуманија. 

Аделога (Хаделога), 2. фебруар

+ око 745. Принцеза која је постала прва игуманија Кицингена у Немачкој. 

Аделф, 29. август

5. век. Рани епископа Меца у Француској.

Натраг на главну страну

Фултон Шин

Фултон Шин (1895.-1979.) је био амерички надбискуп који је је држао духовну емисију Живот је вредан живљења (А Life Is Worth Living). Њом је освојио срца милиона хришћана и нехришћана. Епизоде те емисије се и дан данас емитију. Виспрени и оштроумни коментари надбискупа Шина су и дан данас актуелни као и пре 50 година.

• Слушање исповести монахиња је као да вас каменују кокицама.
• Сваким новим дететом Бог шапуће једну нову тајну свету; даје нову димензију бесмртности творевине. 
• Истину је лако наћи. Теже је суочити се са њом, а најтеже следити је. 
• Највећа разлика међу људима није оно што им се дешава већ какав одговор дају на оно што им се дешава. Слепило је неке људе начинило огорченим; друге је, као Хелен Келер, начинило апостолима надахнућа. 
• Неки људи се према Богу односе на исти начин на који се односе према својој држави. Утајавају порез, избегавају јавне дажбине, али чим им неко угрози својину, најсрчаније се позивају на државу. 
• Поносит човек броји своје исечке из новина који говоре о њему; смирени човек броји своје благослове. 
• Ниједан човек није презрео Бога а да прво није презрео себе самог. 
• Марија је покровиште свих грешника. Она зна шта је грех, не кроз опитне падове, нити кушањем горких кајања, већ гледајући шта је он урадио њеном божанском Сину. 
• Одложена радост купљена жртвом је увек најслађа. 
• Веровати у братство свих људи а не веровати у очинство Божије чини од људи дружбу копилади. 
• Ако не живиш оним што верујеш, ти ћеш веровати у оно чиме живиш. 
• Наш Господ нам није рекао да се лишимо земаљских блага, већ да их заменимо за нешто боље. 
• Једини начин да се побегне од свакодневне монотоније је живети за друге. 
• Само две категорије људи су чули песму те вечери: пастири и мудраци. Пастири: они који знају да не знају ништа. Мудраци: они који знају да не знају све. 
• Као што само мудрац може другима пренети мудрост, тако само светитељ може да пренесе светост. Човек може да подели са другима само она блага која је већ уготовио у свом срцу. 
• Девственост није нешто негативно; она није само неотворени пупољак; није нешто хладно; није незнање живота. Да ли је правда просто одсуство неправде? Да ли је милост просто одсуство окрутности? Да ли је вера просто одсуство сумње? Девстевност није само одсуство телесности; она је самозаборав која се рађа од љубави, а сама је највиша љубав од свих. 
• Маркетинг стимулише наше чулне жеље, претварајући луксузна добра у нешто неупходно, што само појачава човекову унутрашњу јед. Пословни свет ствара глад коју његова роба никада не може да задовољи, и све то доприноси гневу и сломљеним умовима нашег доба. 
• Крст поставља питање: зашто је Бог дозволио да зло и грех прикују Правду о дрво? Васкрсење одговара: грех се исцрпео пошто је задао свој најгори ударац. Грех се слама под љубављу, јер је она јача и од греха и од смрти. 
• Ако неко призна да је светац он је ближе томе да је ђаво. Жан Русо је сматрао да је он најсавршенији од свих људи али је имао толико пукотина у својој души да је напустио сопствену децу пошто су се родила. Што смо светији мање смо свесни тога да смо свети. Дете је слатко докле год не зна да је слатко. Али чим тога постане свесно, претвара се у дериште. 
• Не знам како ће Бог судити мој живот, али верујем да ће ме погледати са милошћу и љубављу. Једино сам сигуран да ће у Царству небеском бити три изненађења. Прво, да ћу тамо видети неке људе које уопште нисам очекивао да ћу тамо видети. Друго, да ће тамо бити неки које уопште нисам очекивао да ћу тамо срести. И највеће изненађење од свега - да сам и сам тамо!
• Будите спремни за настанак новог кривично дело у свету: кривично дело хришћанства, за злочин веровања у Бога. 
• Покажи ми твоје руке. Да ли имају жуљеве од давања? Покажи ми твоја стопала. Да ли су рањена у служби? Покажи ми твоје срце. Је ли у њему остало места за љубав божанску? 
• Љубомора је дажбина коју медиокритет плаћа генију. 
• Желео бих у овој емисији да се захвалим мојим главним сценаристима: Матеју, Марку, Луки и Јовану.
• Совјетски Савез је као крст без Христа, а цела америчка култура је као Христос без крста.
• Пост те одваја од овог света, а молитва те присаједињује са следећим.
• Црква је као Нојева барка, пуна чистих и нечистих животиња. Мора да је грдно баздила, а опет је одвела осморо људи у спасење. 
• У свету постоји 200 милиона сиромашних који би се радо заветовали на сиромаштво ако би могли да једу, да се облаче и да имају дом као што ја имам.
• Не треба нам пуно времена да постанемо светитељи, само много љубави!
• Многим људима кажу да су добри, док су у ствари само немотивисани.

Натраг на главну страну

Свети Анастасије Антиохијски - Који нас греси не одвајају од божанског Причешћа

Али човек нека испитује себе, 
и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије 

(1. Кор. 11:28)

Много је оних који, причешћујући се ретко, падају у сагрешења; а други, причешћујући се чешће, често чувају себе од многих зала, јер се боје осуде Евхаристије.

Tako, пошто смо људи, и ако грешимо неким малим и опростивим гресима - на пример, занесемо се језиком, слухом или очима; или, преварени, западнемо у таштину, тугу или гнев, или слично -, да укоримо себе и да признамо своју грешност пред Богом, и тако заједничаримо, верујући да је Свето Причешће на отпуштење грехова и наше очишћење.

Ако, са друге стране, ми чинимо тешке грехе који су зли, блудни и нечисти, ако мрзимо на свог брата, да се не усудимо да приступамо Божанским Тајнама док се нисмо покајали за те грехе.

Зато, из разлога што смо блудни и слаби људи, заражени многим гресима, Бог нам је дао многе жртве за отпуштење наших грехова које нас, ако му их приносимо, чисте и чине достојним причешћивања.

Из тог разлога, давање милостиње је жртва која чисти човека од греха. Постоји још једна спасоносна жртва за отпуштење грехова о којој пророк Давид каже: ,,Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити''. Ако принесемо те жртве Богу, иако имамо мале погрешке као људи, бићемо способни да приступимо Светом Причешћу са страхом, трептањем, смирењем и исповедањем наше грешности, како што је жена за течењем крви приступила Христу јецајући и плачући.

Јер постоје греси на смрт, а постоје и греси који воде у покајање. Али искрено покајање може све да их исцели.

Jeр једно је опроштај који се стиче када неко приступа Тајнама са страхом и побожношћу, исповедајући сопствену грешност и причешћује се са кајањем; а друго је на осуду када се неко причешћује са презиром и без страха. Oнима који се причешћују недостојно и презриво, не само да се не даје опроштај сагрешења, већ их и ђаво напада све јаче.

Сви они који се причешћују са страхом се не само освећују и примају отпуштење грехова, већ се и ђаво изгони из њих.

(преузето са: http://tokandylaki.blogspot.ca/2013/10/st-anastasios-of-antioch-on-which-sins_12.html)

Натраг на главну страну