Шаптаји Бесмртника

У области душевног здравља, постоји пар стања која указују на процес распрчавања на крајње екстремне начине. Шизофренија, поремећај подељене личности (данас назван „дисоцијативан поремећај идентитета“), гранични поремећај личности су све примери стања у којима су појединци очито и озбиљно осакаћени чињеницом да су интерно распарчани. Прецизније, њима проблеме не ствара унутарња распарчаност као таква, већ пре начин на који са њом излазе на крај.

Ипак, нормални људи такође имају показатеље да то распарчавање постоји; то није просто проблем душевних болесника. Иако је махом доста суптилан, овај феномен постаје најочитији када се неко разбесни, што се свима нама деси са времена на време. У стању беса, људи често осете промену како се одиграва у њима самима, и није ништа необично да се таква особа осети сасвим другачије, да се осети сасвим „другим“ у односу на своје уобичајено „ја“. Разговор са таквом особом у том тренутку често не уроди плодом, јер она није „присутна“ да би разговарала; ипак, ако се питање потегне касније, многи ће признати да су се осетили много млађим, чак и као дете, током времена када су били бесни. Особа која изгуби своју самоконтролу заправо доживљава свет и догађаје у њему доста другачије са сасвим друге тачке гледишта од оне на коју се навикла. Ово може бити због тога што су, некада у прошлоси, такви људи научили да уласком у „детиње стање“ пре добијају оно што желе. У крајњу руку, може се претпоставити да је љутња добро функционисала када су били деца. Пошто су научила да се понашају на онај начин који им омогућава да добију шта желе, ово стање је скоро немогуће изменити у каснијем добу, чак иако је потпуно недолично да се одрастао човек понаша као дете.

Погледајмо, можда мање драстичан, пример. Жена која говори својој мајци није баш иста особа као и жена која говори своме детету. Свако ко је био присутан на великом породичном окупљању ће видети појединце како са великом лакоћом од детета постају родитељи и обрнуто. То није велики психолошки напор. Сећам се телевизијског програма о садашњој краљици Велике Британије током кога је она приказана као посећује коњске трке. У једном тренутку се она окренула својој мајци, која је, највероватније, упутила изван досега камере неку родитељску опаску. Краљица је одреаговала као што би и свако мало дете („А мама!“), тоном доста удаљеним од краљевског достојанства и понашања које често показује. Ако је таквој врсти понашања подложна краљица, онда смо јој вероватно и ми остали подложни.

Трећи пример овог процеса се може видети код људи који седе у цркви, судници или лекарској чекаоници. Већина би се сложила да да тада нисмо баш исти људи као и онда када смо на радном месту, радњи или ресторану. Заправо, овај феномен је најуочљивији када неко не прође кроз очекивану трансформацију која је пригодна на таквом месу – особа која се у цркви понаша исто како би се понашала и у омиљеном ресторану штрчи међу присутнима, често изазивајући велику срамоту онима око ње.

На неки начин, можемо рећи да западна психотерапија циља на лечење распарчаности ума. Она ово постиже сакупљањем чињеница, а онда применом метода, система а некад чак и здраве памети постиже промену у особи која иде на терапију.

За разлику од уобичајене психотерапије, духовна стаза Православља се не зауставља на томе, јер њу не интересује само делање ума већ и срца. На крају, исцељење са православне тачке гледишта мора неизоставно укључивати поновно сједињење (или да се послужимо појмом из компјутерске технологије, „дефрагментацију“) људске личлности, у шта спада поновно враћање ума у срце (где и припада). И заиста, овај процес се често описује у подвижничкој литератури Православне Цркве као крајња сврха молитвеног труда (или подвига).

Овај процес распарчавања, који смо наследили од наших прародитеља, се састоји у томе што су наше мисли одвојене од „ума-у-срцу“, где и припадају, и стављене у неко стање полу-независности у мозгу – оне тамо неприкосновено владају, где хране его (који опет заузврат храни њих). Кроз примену духовних принципа, ово стање се може прекинути, али до тога се не може доћи просто одлуком нашег ума. Снага воље је овде сама по себи бескорисна. Претпостављам да је аксиом да не можемо користити нешто што је покварено да би оно само себе поправило. Осим тога, било какво решење решење до ког дође нађ ум на крају заврши као нека врста унутрашње игре престола осуђене на пропаст. Излечење је могуће, али се оно може постићи само благодаћу Божијом.

<< Ум и срце

Чему служи ум? >>

Садржај

Thursday, November 2, 2017

Ум и срце

● УМ И СРЦЕ ●

Најуопштеније, можемо рећи да западном цивилизацијом доминира људски ум, и да „знање“ често има предност над „битисањем“. Насупрот томе, на Истоку, искуство се ценило више од мисли. Уместо ума, управо се човечији nous – који Св. Макарије назива „оком срца“ а Св. Дијадох поистовећује са „најдубљом страном срца“ – сматра најбитнијим елементом којим се улази у однос са Богом. Овај суштински елемент, центар телокупне духовне интелигенције, је потпуно запостављен у западним списима. Западни филозофи користе реч „nous“, али када то чине она није ништа више од синонима за „ум“.

Nous – који смо овде превели као „срце“ – је теоретски део тела са врло одређеним и посебним задатком. Његова важност и функција, по православном отачком опиту, су у срцу тематике ове књиге.

Западна психотерапија се често бави не само са лечењем ума, већ такође и са помагањем пацијентима да дођу у додир са својим осећањима и емоцијама. Штавише, барем у свакодневном говору, претпоставља се да је извор ових осећања срце.

На Истоку се увиђа друђачији приступ. Тамо се једина ствар која се може рећи о уму је да је он одвојен од срца. У овом палом стању, оно производи сталну навалу logismoi-a, целу струју „помисли“ које прате наше свакодневне животе. На мање видљив начин (јер Оци скоро и да не причају о емоцијама) ум је такође извор емоција и осећаја. Оне потичу из ума као logismoi, а потом се реактивно осете у телу у облику осећања. Емоције у палом човеку су подједнако крхе и несигурне као и мисли које их рађају.

Неопходно је да се начини јасно разликовање између мисли које имамо када се трудимо да мислимо; мисли које имају нас, које исходе саме по себи; и мисли које потичу из сасвим друге свесности које можемо назвати расуђивањем или интуицијом. Описивање ове три врсте помисли (а може их бити и више) није само питање теоретисања о оваквим стварима. Ово разликовање има врло важног практичног утицаја на наш духовни развој.

Остављајући трећу врсту стручњацима (сећајући се да светитељи немају обичај да трубе о самима себи), већина људи може да направи разлику између коришћења мисли и када сама помисао користи човека. Способност логичког размишљања игра важну улогу у нашој главној улози као Божији сатворитељи. Ипак, на реку аутоматских мисли коју свако од нас препознаје у себи треба гледати са извесном дозом подозривости, јер, по искуству Цркве, она извире из ума који је сломљен и одвојен од срца. Управо се ове људске помисли (logismoi) претварају у страсти – она понашања која нас одсецају од Бога. Оне су у супротности са бестрашћу, које Оци описују као стање на путу ка духовном исцељењу. Бестрашће (на грчком apatheia) не значи недостатак љубави или бриге, како то вероватно звучи западњачким ушима, већ пре стање у којем страсти које смо описали горе немају утицаја.

Класични отачки приказ односа између мисли и страсти и њиховог међусобног утицаја је овакав: прво, мисао настаје у људском уму, захтевајући пажњу те особе. Затим следи фаза односа, током које се особа бави могућностима које помисао нуди. Трећи ниво је сагласност, када се даје пристанак мисли – када се он да, већ је доста тешко одустати од зе замисли. Четврта фаза је заробљеништво, у којој се та личност све више и више удаљава од праведности ка духовном уништењу као последица помисли. Пети ниво, што је и циљ помисли, се означава као страст; овде је човек већ уплетен и грешни чин је неизбежан.

Често нам се чини као да писци подвижници говоре о помислима као да оне долазе једна по једна. Али ми често осетимо измешану навалу помисли које следе горенаведени приказ, понекад брже, понекад спорије, а често се помисли противе једна другој, или су потпуно противречне. Могуће је да се ово стање осећа тек у савременом добу.

Још један симптом модерног живота је превласт овисничког понашања у скоро свакој области људког делања. Оци говоре о потреби за борбом против страсти, и заиста се духовни живот често поистовећује са подвигом против страсти – нуспроизводом људске мисли. Можда је потребно да одвојимо „страсти“ у отачком смислу од „овисности“ данашњег доба. Могуће је да су овисности, каквим их сада видимо, настале тек недавно и тиме ван домета класичних аутора подвижничке књижевности. Ово је битно нагласити, јер тренутно знање о опоравку од алкохолизма, на пример, зависи од процеса који можемо назвати „духовном предајом“, а не (као што се то може схватити из читања Отаца) покушаја да се овисност сломи снагом воље.[2] Борба са овисношћу само погоршава овисност, што су многи научили по цену њихових живота. Ово је мали али битан осврт, јер су животи људи у питању.

Отачка схема помисли и страсти која је оцртана изнад, заједно са њиховим развојним путем, је логична и одговара као модел за добар део људског понашања, без обзира да ли га примењујемо на друге људе, целе групе људи или на нас саме. Ипак, она има мало сличног са методама које се користе у савременој психотерапији, где је грех мање битан од осећања кривице, ниског самопоуздања или депресије, чак и ако су они последица греха.

Када се ова два система преклопе, они нам дају објашњавају следеће: страсти, расположења и емотивна стања која најчешће овладавају људском личношћу потичу из мисли, то јест, из ума.

Већини света би се чинило логичним да је ум доминантна снага у људском бићу, до те мере да се он поистовећује са целом особом. Ипак, учитељи Православља указују на то да ствари овако уопште не стоје, то јест барем не у целости. Kao последица Пада, крајња и одредива подела се одиграла између тела и „личности“ (како год да се она опитује), и огромна провалија дели срце и ум. За православне писце, иако су далеко од тога да су способни да дају одговор на све проблеме, човечији ум је место одакле потичу већина наших невоља, а пут ка светости подразумева обнављање осећаја воље не у глави већ у срцу. Тамо, у жижи живота појединца, је тачка он или она сусреће Бога и са њим заједничари. У овом палом стању, срце је слабо и беспомоћно, али упркос томе, ооно остаје најмоћнији духовни елемент од свих делова људске личности.

Кроз молитву и учествовање у Тајнама Цркве, људска личност добија прилику да започне исцељење, тако да се опасна подела између главе и срца умањује. По Божијој вољи, ово лечење напредује то тачке где су срце и ум поново сједињени, и њихово првобитно непало стање је обновљено – сада не само у почетној светлости Едена, него у преображеној светлости Царства Небеског. Ово ја православно схватање спасења.

<< Нешто очигледно није у реду

Како изгледа распарчавање? >>

Садржај

Нешто очигледно није у реду

● НЕШТО ОЧИГЛЕДНО НИЈЕ У РЕДУ ●

Као и скоро свако други, велики учитељи Православља су видели да свет није савршен. Бог је савршен Сам по Себи, али Његова творевина, свет око нас, има очите недостатке. Оци су приписивали ово стање причи са првих пар страна Библије која нам казује о нашим прародитељима, „човеку“ и „жени“, Адаму и Еви. Злоупотребом слободе коју им је Бог дао, Адам и Ева су избачени из раја. Ми, њихови потомци, наслеђујемо и опитујемо ово стање избеглиштва са њима до оног тренутка када нас наше учествовање у животу Христовом унутар Цркве, и исцељење које оно доноси, врати тамо где и припадамо.

Начин на који православни учитељи гледају на причу Адама и Еве је сасвим другачији од начина на који је она свхаћена на Западу. На Западу, тумачења обично наглашавају мотиве непослушности, кривице, греха и кајања, често са јаком назнаком да је грех наших прародитеља некако био сексуалне природе – овај став ће имати огромног утицаја на развитак западне психологије много стотина година после.

Насупрот томе, на Истоку, прича о Адаму и Еви је, у својој сржи, прича о раслојавању, распарчавању и странствовању. Човек и жена – и свет у ком су живели – се удаљују једно од другог њиховим понашањем, и настају велики процепи између Бога и човека, неба и земље, једне особе и друге, између полова, и на крају унутар саме човечије личности. Сви људи су изнутра распарчани а споља изоловани од околног света, све до крајњих дубина њихових бића. Распарчавање унутар људске личности се суштински посматра као подела између ума и nous-a или срца.

<< Ум, срце и тајна
Ум и срце >>

Садржај

Thursday, October 12, 2017

Подељена надлежност: тајна је ово велика, а ја причам о Христу и Сатани

Натраг на главну страну

Monday, September 18, 2017

Ум, срце и тајна

● ПОГЛАВЉЕ 1 ●

Ум, срце и тајна

Реч „тајна“ може бити крајње смућујућа. Као и све речи, она је показатељ, али у овом конкретном случају, она указује на нешто што се не може описати, нешто што лежи изван домена у коме ум може да свему да смисао.

Oпет, реч „тајна“ – заједно са многим слојевима њеног значења и њеним дубоким значајем – лежи у срцу источно-православног искуства Бога. Они који приступе Православљу из неке друге хришћанске традиције или потковани западњачким образовањем треба добро да се упознају са овом речју пре него што приступе огромном благу вере и праксе које Православље нуди.

У свакодневном енглеском језику, реч „тајна“ или”mystery“ означава мозгалицу коју треба решити, заврзламу коју треба докучити. Ако се о проблему мисли довољно дуго, наћи ће се неко решење. На Истоку, са друге стране, тајна је област где људски ум не може ићи, где једино срце једино има смисао – и то не знањем, него бивствовањем. Грчка реч mysterion вас уводи у „незнање“ и „неразумевање“ и ту вас оставља. Пошто пристигнете, једино штa можете да чините је да гледате и да се дивите; не постоји ништа за решавање.

Једна од најупечатљивијих карактеристика источног хришћанства је да управо ова реч, „тајна“, описује оно делање Божије које има одређен, одлучан и вечан значај у животима оних који у њему саучествују. Свакодневи производи – уље, вода, хлеб, вино -, заједно са простим радњама – узношење, благосиљање, прање, помазивање -, постају начини преко којих Бог утиче на наше животе. Ове интервенције, у којима Бог обавља сав посао док се наш једини допринос огледа у томе да будемо припремљени и пристуни, боје и обликују наш живот на начин који не би био могућ у било каквом људском сусрету. Шта више, за разлику од већине људских сусрета, оне нас не воде из места незнања у место знања. Насупрот, Тајне нас уводе дубље и дубље у Тајну која је присуство Самога Бога.

Онима са енглеског говорног подручја може деловати као необична случајност да се реч „mystery“ користи у Православној Цркви за означавање онога што већина хришћана на Западу означава као „сакраменте“. Једно од највећих преображаја кроз које људска личност може да прође се одиграва када када тражитељ схвати да је реч „тајна“ управо оно што особа која приступи и учествује у животу Божијем у Цркви опитује. „Свете Тајне“ су управо оно шта кажу да јесу.

<< Исказ захвалности

Нешто очигледно није у реду >>

Садржај

Sunday, September 3, 2017

Исказ захвалности

Исказ захвалности

Једини прави одговор животу – било да се он односи на лоше или добре делове – је захвалност.

Доста сам захвалан свима онима који су били моји учитељи током мог живота, што свесно, што несвесно.

Нарочито, желео бих да захвалим заједници парохије Пророка Илије у Санта Крузу у Калифорнији, а посебно Кристини Коливас, Др Ноколасу Итсинесу и проф. Рику Отеу. Такође исказујем своју срдачну захвалност о. Јони Пафхаузену и монасима манастира Св. Јована Санфранциског у Мантону у Калифорнији. Такође, желео бих да искажем свој дуг свештенству и народу парохије Св. Николе Мириликијског у Амстердаму због њиховог гостољубља и велике љубави.

На крају, желео бих да се захвалим свима из штампарије Conciliar Press који су ми помогли да завршим ову књигу.

У књизи која следи ја сам покушао да повежем један делић онога што сам научио током више од 30 година које сам провео као свештеник Православне Цркве са оним што сам научио као психотерапеут.

Шта год да је корисно или од помоћи мојим читатељима ове књижице, посвећујем мудрости многих мојих учитеља. Шта год да није, ја радосно прихватам као део мог сопственог палог, људског стања.

Архимандрит Мелетије Вебер

Ум, срце и тајна >>

Садржај