Mи ништа не знамо

Када мало погледамо све проблеме које море данашњег човека, можемо да закључимо да ми, због огромног прилива информација, заправо - ништа не знамо.

И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити.

Ми не знамо да ли Европска Унија организује протесте у Украјни и(ли) да ли Русија организује пуцњаву по демострантима.
Ми не знамо да ли има афлатоксина у млеку или цијанида у ужичкој води.
Ми не знамо да ли је наш Главни Политичар тајни агент, да нису можда сви политичари тајни агенти или можда чак нико од њих; не знамо ко је ту ради фотеље а ко ради добробита народа.
Mи не знамо шта се десило са новцем намењеним Тијани Огњеновић.
Ми не знамо да ли су климатске промене природне осцилације или изазване загађењем.
Ми не знамо заправо које вакцине ваљају, које не ваљају, иза којих се крију неки тамни интереси.
Ми не знамо да ли неко контролише урагане и земљотресе, или да ли неко посипа народ отровним супстанцама из авиона.
Ми не знамо шта једемо, шта се у тој храни налази или ко је у њу ,,то'' ставио; и ако је узгајамо сами, ми не знамо шта се налази у тој земљи, у тој води којом заливамо биљке или у том ваздуху који удишемо.

На крају крајева, ми стварно ништа не знамо, и сви наши проблеми данашњице потичу од незнања и индивидуализма. Индивидуализам се и да решити, а незнање никако.

На крају крајева, сви се само приклонимо оном ставу који нам звучи ,,логичнији'' иако махом немамо довољно непосредних информација да га поткрепимо, већ само лични дојам и нека ,,саопштења''. И колико год да смо убеђени у наш став, увек је неко подједнако убеђен у свој, сасвим супротан. И на крају, све се сведе на слагање да се не сложимо. Барем док не опали пушка.

Не знаш ти ништа, Роде Људски. Уби нас лаж и отац лажи. 

Натраг на главну страну

Чудо Светог Фрање Асишког

Један мој пријатељ ми је послао писмо на француском, у коме га жена из Алзаса моли да јој пошаље нешто о Руској Православној Цркви: неки молитвеник или нешто слично. Он јој је послао то што је тражила и све се завршило на томе.

После сам био у Алзасу у Француској и посетио сам ту жену да бисмо се упознали, али је баш тада била ван града. Срео сам њену свекрву, страију жену украшену хришћанским врлинама и чистог срца.

Она ми је испирчала следећу причу. Њихова породица је древног племићког алзашког порекла, протестантске вере. Мора се напоменути да је у алзашкој регији становништво подељено: пола су протестанти, пола су католици. У једном месту чак деле цркву, и наизменично тамо служе службе. У цркви се налази католички олтар са киповима и осталим неопходним богослужбеним предметима, али када протестанти служе, они преко олтара навуку завесу и испред ње поставе свој сто око кога се моле.

Недавно, међу алзашким протестантима је настао покрет који је благонаклоно гледао на молитву светитељима. То се десило пошто је до њих дошла књига од Сабатијеа где он описује житије католичког светитеља Фрање Асишког. Пошто је и сам био протестант, Сабатије је био под утиском житија праведника пошто је посетио Асизи. Породица мог пријатеља је такође била под утицајем књиге. Иако су остали протестанти, осећали су незадовољство. Они су желели да се моле светитељима и да учествују у сакраментима. Када их је њихов пастор подучавао, они су га замолили да не навлачи завесу код католичког олтара, тако да могу да барем виде кипове свеитх. Они су се намерачили да нађу истиниту Цркву.

И тако се зби да је једна девојка, болесна, седела у башти и читала житије Фрање Асишког. Башта је била сва у цвату, у сеоској тешини. Док је читала, пала је у лаки сан. ,,Не знам како се то десило,'' причала је после. ,,Сам Фрања ми се приближио, заједно за погрбљеним старијим човеком, некаквим светлим патријархом. Био је сав у белом. Уплашила сам се. Али Фрања ми се приближио и рекао: ,,Кћери моја! Ти трагаш за истинитом Црквом, и она је тамо где је и он. Она све држи али не тражи ни од кога да њу придржава!'' ''

,,Старац у белом је ћутао и само се смешкао, одобравајући шта Фрања прича.'' Виђење је престало. Пробудила се. Из неког разлога помисао јој је рекла: ,,Ово је некако повезано са Руском Црквом.'' Мир јој се уселио у душу.

После тога је она мом пријатељу написала писмо које помињем на почетку приче. Два месеца касније сам их посетио, и овог пута ми је она допунила причу. Они су унајмили руског радника. Желећи да зна да ли се удобно удомио, домаћица је ушла у његову собу и видела икону у ћошку, на зиду, и одмах је препознала истог оног старца кога је видела са Фрањом. Збуњена и уплашена, она је питала: ,,Ко је овај старац?'' ,,То је Свети Серафим, наш православни светац,'' одговорио је радник. И онда је тек схватила значење речи Светог Фрање да се истина налази у Православној Цркви.

Натраг на главну страну