Непознати светитељи: Луди Јован

„Јуродивост Христа ради“ се увек ценила као једно од најдирљивијих поглавља гломазних томова житија светих наше Православне Цркве. Још један делић овим поглављима додаје опис једног кротког јеванђеоског свештеника који живи близу благословених планина Аграфе у северној Грчкој.

Његова прича се тиче једног савременог „јуродивца“, који је живео у једном од многих безличних, неприступачних и удаљених општина Атине.

Луди Јован – који је главни лик ове приче – је живео у малом, скромном стану који је наследио од своје мајке; један од 20 станова који су сачињавали ту стамбену зграду. Он је радио у оближњој пекари и започињао је свој посао у зору. У тој пекари где је радио би увек напунио две вреће векнама хлеба и ролнама од теста, а потом би похитао да их подели међу старијим људима, женама и ученицима у његовом комшилуку.

„Ево вам – мислио сам да вам дам овог свеже печеног хлеба, дар од господина Апостолија пекара, тако да бисте га помињали у својим молитвама“, говорио би он.

Истина је била да је луди Јован користио велики део своје плате да би набављао хлеб сиромашним комшијама. Он би рекао господину Апостолију да је само помагао неким својим болесним пријатељима, и да га стога плаћају због труда...

Али како је знао које су комшије биле сиромашне?

Па, имао је обичај да слободно звони на врата, не само у својој стамбеној згради, већ и у оближњим. Представио би себе свима и питао их да ли има нешто са чиме може да их помогне:

„Како сте устали овог јутра? Имате ли неки проблем са којим могу да вам помогнем? Како су ваша деца?“

Испрва, неки су га терали. Остали су му затварали врата у лице, одбијајући да говоре са њим – очито их је нервирало његово неочекивано присуство. Али било је других који су заправо чекали да Луди Јован дође, да би чули коју лепу реч од њега. Временом их је све упознао; знао је њихове особености, али такође и карактерне црте.

Вечерима, Луди Јован би одлазио у свој скромни дом и тамо се молио. Волео је да чита Псалтир, рекавши некоме када га је питао зашто: „То је да отера мале штеточине (демоне) из комшилука...“

Имао је обичај да чита тако гласно, да је једном новоусељени станар који га није познавао позвао полицију, жалећи се како га овај узнемирава! Такође, свакодневно, јуродивац би кадио све станове, почевши од последњег спрата па наниже. Чак би ишао и у задње двориште и тамо кадио. Када је неко био болестан, он би их обилазио и – пошто их је окадио и закрстио – читао над њима усрдно, са оно мало образовања што је имао, речи Јаковљеве посланице:

„Молите се Богу један за другога, да оздравите“, он би им рекао. Он би им говорио да иду на исповест, „да их излечи највећи од свих лекара, наш Христос...“

Врло често, пошто би дошао из пекаре, он би узео метлу и чистио целу зграду, да би је „очистио oд штеточина“ како би он то рекао.

Он је уживао да се са осмехом испречи између оних који су се јавно свађали око политичких странака, у кафићима:

„Дајте људи, зашто рачунате на и полажете своје наде на конзерве и кимвале? Уместо да се свађате, треба да се молите Богу да нам пошаље Давида за краља. Он би нам решио проблеме, јер је он раскрварио колена због клечања и молитве. А шта ви паметњаковићи радите? Oни клече само зарад добити, и постају једно само ради корупције. Сматрају вас за будале и смеју вам се“, обично им је говорио.

„Губи се, Луди Јоване“, одговорили би и, да би га се потпуно решили, послали би га на неки послић. Али он би увек говорио: „Не уздајте се у владаре. Полажите наду само у Бога“.

Једног дана, Луди Јован није дошао на посао. Господин Апостолиј, пекар, се забринуо. Он никада није изостао са посла. Тако је послао некога до његовог стана. Пре него што је стигао до стана, пекар је видео јуродивог како држи лопату, и чисти одводе на улици, празнећи их од прљавштине који су их зачепили.

„Еј ти! Јеси сишао са ума?“, викнуо је он. „Господин Апостолиј те чека у пекари а ти чистиш сливнике? Да ли си стварно мислио да ће те општина тако запослити?“

Он је само одговорио:

„Покушавам да нађем два новчића која сам изгубио овог јутра. Али не могу да се сетим у који од ових пет сливника су упали, тако да сам отворио свих пет. И пошто сам их већ отворио, мислио сам да сам да их очистим, када сам већ ту“, рекао је јуродивац смејући се. „Иди натраг господину Апостолију и реци му да ћу сутра радити додатно да надокнадим за сате које сам данас пропустио. Еј, па овде је било цела два новчића, није то за бацање!“, додао је.

Може се само замислити пекаров израз лица. Чим је чуо о лудиној замисли, намислио је да га отпусти. Пет сати касније, Луди Јован је завршио свој задатак, врло задовољан.

„Па, да ли си нашао своје новчиће?“, питао га је пиљар, ниподаштавајући га. „Треба да идеш градоначелнику и питаш га за њих, пошто си већ очистио одводе“, рекао је, смејући му се.

Али касније тог поподнева, небо је почело да се мрачи. Црни облаци су се брзо скупили, и убрзо је почела грмљавина са великим пљуском. Улице су се убрзо претвориле у реке, чистећи све пред собом – укључујући и кола на улици. Многе незгоде су забележене у највећој општини: куће, продавнице и складишта су били поплављени. Имања су била разорена. Ватрогасци нису могли да се снађу од свих позива упомоћ...

Градоначелник је посетио страдале области следећег дана, да лично процени штету. Сви грађани су га корили због запушених одвода. Ускоро је дошао у комшилук Лудог Јована. Тамо није било штете од поплаве. Пиљар је уочио градоначелника, дошао до њега и рекао:

„Господине градоначелниче, треба да идете и захвалите Лудом Јовану који је чистио ове одводе од јутра. Његово лудило нас је спасло, захваљујући његовој манији да нађе два изгубљена новчића!“

Пекар је исто рекао градоначелнику:

„Срећа је господине градоначелниче да је онај лудак очистио сливнике, јер би се иначе сви подавили по оном пљуску. Његово лудило нас је поштедело горе судбине!“

„Изгледа да и лудаци могу бити неопходни“, рекао је градоначелник са осмехом.

Јован, јуродив Христа ради, је обично носио врло оштећену одећу. Многи би га сажаљевали, видећи га у том стању, и давали би му новац. „Ево, узми ово, лудаку, и купи себи панталоне и нормалну мајцу да носиш“. Он би им захвалио, и узео новац. Онда би ставио новац у коверту, додао ту нешто од своје плате, и онда би гурао коверту испод врата оних за које је знао да им је потребна.

Кад год би ишао у продавницу, он био куповао врло необичне ствари. Он би чак стављао и разне производе за жене у колица, због чега би касирке кренуле да се церекају. Власник продавнице га је сажаљевао, и рекао је запосленима да Јовану наплате само половину онога што купи.

Једног дана, некога је савладала радозналост, тако да је одлучио да види шта јуродиви ради са својом куповином, те га је пратио. Луди Јован је отишао у засењени угао једног малог трга тако да га не посматрају пролазници, и ту би почео да разврстава производе. Онда би почео да звони на врата (као што је увек и чинио) и тамо на праговима остављао кесе са пазаром.

Производе за жене би носио једној сиромашној студенткињи, Катарини, која је била из породице са много деце; њој су они највише требали.

На дан његове смрти пре осам година, свако у комшилуку је имао неку причу о лудиним „пошалицама“: Анастасије, домар зграде где је јуродиви живео, почео је да прича о љубави коју је он имао према Цркви.

Ишао је у цркву скоро сваки дан. Недељом је тамо долазио и пре свештеника. Он би упалио свећу, поклонио се пред свим светим иконама,  стајао на улазу у цркву, правећи се да је просјак. Сав новац који је скупио – као што ми је свештеник открио – он би тајно оставио у кутију где су се скупљали прилози за сиромашне и старе.

Једног дана, чистачица га је видела код кутије за прилоге и мислила је да ће да украде новац. Она је отрчала до свештеника. „Оче, Луди Јован хоће да зграби прилоге!“, викнула је. Свештеник је онда тихо пришао и из прикрајка посматрао шта је Јован радио. Он је видео јуродивца како вади новац из џепова и ставља га у касу.

„Шта то радиш овде лудаку?“ викнуо је свештеник. А Луди Јован је одговорио: „Па оче, видите да имам рупу на џепу, тако да ми новац не би испадао из џепа и да га не бих губио, стављам га у кутију да би га Пресвета чувала, и дала онима који су сиромашнији од мене!“

Спасао је жену од смртног греха прељубе

Николета је узела велики гутљај кафе и онда је почела да прича своју причу о Лудом Јовану...

„Једне вечери“, рекла је, „можда пре десет или више година, видела сам младог човека како бесциљно лута у нашем комшилуку. Намерно сам га посматрала, зато што сам мислила да је провалник. Одједном, приметила сам Лудог Јована како излази из своје зграде у журби како брзо иде у правцу једине једноспратне куће у комшилуку, где је живела четворочлана породица.

Лудак је сео одмах на степениште испред предњег дворишта, и ту је почео да пева песме Пресветој наглас. Посебно је волео да пева Дјево чиста.

Прошла су два сата, и јуродиви је наставио да поје песме. Изашла сам напоље и рекла му да престане. Онда сам приметила како је онај младић брзо отишао. Јуродиви је устао и отишао у кућу. Пратила сам га из радозналости, да видим шта се дешава. Морам да признам да ми је свашта лоше падало напамет. Позвонила сам и млада жена ми је отворила врата.

Луди Јован је седео за кухињским столом, једући нешто чиме га је девојка послужила. Поред њега је стајао њен петогодишњи син. Окрећући се ка дечаку, јуродивац је почео да му говори да је једна од десет Божијих заповести Не почини прељубу.

,Знаш, Ђорђе, прељуба није нешто што се Богу свиђа. Прељуба отвара врата сатани, који онда улази у дом и прави хаос. Онда се растурају порудице, и кроз прозор улазе болест и и бол и мржња, и тера се Божији благослов који је дат у светој тајни брака. Мушкарац и жена – као твој тата и твоја мама – постају једно тело у браку, Ђорђе, једно тело. Прељуба, то је као да сечеш руку!'

На то сам побеснела. 'Шта то за име Божије говориш том јадном детету, ти безбожни створе?', дрекнула сам. Девојка је бризнула у плач и рекла између јецаја, 'Он то говори о мени; пустите га, не грдите га.'

Али Луди Јован је брзо устао и отишао. Девојка је онда признала да је планирала да превари свог мужа са младићем кога је срела у кафићу у коме је била са својом пријатељицом да попију кафу. Рекла ми је да је требала да се сретне са младићем у њеној кући, и да тако искористи мужевљево одсуство, пошто је био на службеном путу, али ју је Бог заштитио и младић није дошао.

'Замало да доживим праву катастрофу, драга Николета. Уништила бих моју породицу и мој брак. Када је Луди Јован закуцао на врата, мислила сам да је то тај младић, и нисам имала срца да га отерам. На срећу, Бог ме је спасао да не починим ужасни грех...'

,Лудак те је спасао', рекла сам јој,  ,зато што је тај момак стварно дошао довде, али је јуродивац седео на твом прагу сатима, певајући без престанка, док је тај дечко чекао испред. Зар га ниси чула?'“

„Чуо сам“, умешао се пекар, „да је Јован желео да постане свештеник, чак и када је био дете. Али онда је дошла немачка окупација, све са грађанским ратом, тако да никада није стигао да заврши школовање. Он је једино успео да научи да мало чита и пише. Тако, када је још био баш млад, послали су га епископу да га рукоположи у свештеника, али га је епископ одбио, и препоручио му да је боље да прво оде у школу.

Али сада, са свиме овим што чујем о Јовану, и са свиме што лично знам о њему, могу са сигурношћу да тврдим да га Бог можда није начинио свештеником, али га је засигурно помазао као епископа нашег комшилука.“ Ове последње речи је господин Апостолиј једна изговорио због јецаја и суза...

Тајни живот Лудог Јована

Сви који су били присутни су почели да лију сузе. Сви су желели да поделе своје сведочанство. Две девојке су посматрале све одвојене од осталих, изгледајући помало збуњено. Лако сте могли да видите дивљење помешано са осећањем туге на њиховим лицима. Нико од присутних није знао ко су девојке, и били су љубопитиви да то открију...

Господин Анастасије је мислио да је то неки род преминулог Јована, те, пошто је био домар зграде, преузео је иницијативу и питао их је да ли су у родбинској вези са недавно упокојеним у Господу, братом Јованом...

Набијена девојка је онда почела да говори, бришући своје сузе:

„Име ми је Арета, и моја пријатељица, Калиопа, ради самном у Дечијој болници. Пре неколико година, ми смо упознале господина Јована Кловна. Тако смо га познавали, тога што ви зовете Луди Јован. Он би долазио скоро сваког недељног послеподнева, увек препун играчака. Он би их поделио деци и играо се са њима. Све их је волео, али је обраћао посебну пажњу новорођеним бебама које су одгајане саме у болници јер су их њихови родитељи напустили. Он би им доносио одећу и играчке и увек би оставио нешто новца дежурним сестрама, за случај да је деци нешто потребно а да он није ту. Ми нисмо мислили да је луд, као ви. Нама, он је био најбољи кловн, који је забљављао децу као нико други...“

„Посебно је волео мало дете кога су родитељи оставили зато што је рођено са Дауновим синдромом“, додала је Калиопа.

„,Али реци ми, мала Калиопа, како су они могли да оставе овог мајушног анђела?', питао се он. ,Да су само они знали да је овај анђелак њима улазница за рај и вечност, они га никада не би оставили. Како побогу можеш окренути леђа таквом благу? Наш Господ, драга моја Калиопа, каже да је Он љубав. А ти знаш да љубав подразумева жртву. Љубав без жртве је празна конзерва – и то неизгланцана, како би говорила моја драга мајка. Христос, драга мала Калиопа, каже да свако ко нема жртвену љубав представља нулу. Да ми само драга девојко знамо каква блага Бог стално шаље човеку да би га спасао, ми бисмо скакали од радости. Ево, погледај на овог анђела овде – то је једно од тих блага... Заправо, рећићу ти једну тајну. Ако бисмо нашли добру породицу која би га усвојла, не само да би они примили безбројне небесне благослове, већ би, жртвом своје љубави, и крилећи овог анђелка са рањеним телом, њега и излечили. Зато што је наш Троједини Бог милостив и брижан...'

Све би то господин Јован говорио док је гледао на болесно и напуштено детенце док је спавало у малој болничкој колевци.

,Није ли чудно мала Калиопа како људи данас брину више о малим животињама, а не обраћају пажњу на ову малу децу? Не говорим да не треба да волимо птице и животиње. И о њима треба да бринемо, али колико више би требали да бринемо о страдајућем човечанству, које је начињено по лику Божијем? Ми морамо да постанемо савремени добри Самарјани, и да за то положимо живот ако је неопходно, да бисмо утешили нашег ближњег. Не заборави то – посебно ви сестре, чији је посао повезан са људском патњом...'“

Свете душе живе међу живим људима...

„Била сам под утиском да је господин Јован теолог-професор. Закључила сам то из његових теолошко дубоких а опет поприлично једноставних анализа. Он је знао цело Свето Писмо напамет, и говорио ми је да са вером прочитам једну или две странице дневно, и то из Библије коју ми је он даровао. Чак ме је саветовао да клечим пред иконом Пресвете Мајке сваког дана и да јој описујем детаљно свакодневне радости, туге и проблеме.

Говорио ми је, ,Драга мала Калиопа, питај нашу Свету Мајку да ти постане најбољи пријатељ и видећеш како се све мења око тебе. Наша драга Мајка је најблажа мајка од свих, и најблажа сестра, и најблажа пријатељица. Причај са Њом – Она слуша...'

Прошле ноћи, када сам звала господина Јована, и када ми је онај човек који је подигао слушалицу рекао да је господан Јован умро и обавестио ме о сахрани, осетила сам се као да сам управо изгубила оца...“

Господин Анастасије је одмах устао и питао:

„Када си звала?“

„Прошле ноћи, око 8 увече. Хтела сам да га питам да ли ће доћи ове недеље када је моја смена, зато што морам да признам да сам веровала господину Јовану више него било коме другом, чак и више него мојим родитељима...“

„Али стан је био закључан од прекључе, а ја сам једини који има кључеве“, одговорио је господин Анастасије, потпуно збуњен.

Она се окренула ка осталима у соби и питала их да ли је неко други имао кључеве. Сви су одговорили одрично.

„Али глас на слушалици је звучао тако слично Јовановом. Просто сам претпоставила да се ради о његовом рођаку. Али сада када сте то споменули, сетила сам се да ме је назвао ,мала Калиопа' преко телефона – а једино ме је он тако звао! Просто, у то време сам била толико узнемирена о вестима о његовој смрти, да нисам обратила пажњу, али он је такође рекао:

,А сада мала Калиопа, мораш се сама старати о деци, зато што је твој господин Јован преминуо, и не може више да те обилази ка кловн...' То ми је рекао преко слушалице!

Претпоставила сам да су неки његови ближњи били свесни овог његовог подухвата, тако да нисам обратила посебну пажњу на ове речи... Тек сада сазнајем да он нема породицу, и не знам шта да кажем...“

Онда је отац Димитрије који је све ово слушао у тишини и који је седео за оближњим столом, устао и ускликнуо:

„Овај човек је Светитељ!“

„Светитељ, Светитељ!“, сви су инстинктивно поновили.

„Све време сам слушао ове описе подухвата нашег преминулог брата Јована. Све што сте рекли о Лудом Јовану – како га зовете – су чудотворни догађаји који карактеришу светитеље наше Цркве. Ја сам под утиском да ово није обични посмртни скуп; ово пре лични на слављеничко сабрање.

Калиопина спознаја да је управо говорио са њом – иако је преминуо – преко телефона, ме је потресла до костију, и то ме је потсетило на сличан догађај који се тиче житија светог старца Максима Паликолибе...“

„Оче, млади Димитрије хоће нешто да каже исто“, рекао је господин Апостолиј. „Хајде, реци, тако да сви могу да чују шта си ми раније рекао о Лудом Јовану“.

Мали Димитрије је био момче у својим раним тинејџерским годинама. Имао је 14 година и био је у другом разреду гимназије. Живео је са својим братом Павлом који је био три године млађи од њега, и његовим родитељима, само две зграде даље где је живео Луди Јован. Прошле године, за разлику од деце његових година, он се окренуо Богу.

Његови другари нису никако могли да објасне овако велики преокрет. Сви су се они питали шта се то десило да живахни Димитрије батали своје пошалице и враголије и окрене се учењу и вредном раду. Чак и његови родитељи нису имали благу представу шта је разлог за ово обраћење. Испрва су мислили да му је мозак испрала нека јеретичка организација. Али су касније открили да се ништа слично не крије иза промене њихвог сина. Такође су открили да откако се њихов син окренуо Богу, проблеми у породици су кренули да се смањују. Препирке су престале. Учитељске похвале су замениле жалбе о његовом неваспитању...

Димитријева промена је преусмерила целу породицу. Његови родитељи су се још више изненадили када су видели како њихов син иде у цркву сваке недеље и како чита Свету Библију коју му је Луди Јован дао као поклон. Јадни Панајотис – Димитријев отац, који је из обичаја ишао у цркву сваког Божића и Ускрса – је постао врло узнемирен. Расправљао је о томе са својом женом, Поликсенијом.

„Реци, жено, да ли мислиш да је Димитрије у неком проблему? Како се тако променио? Да ли постоји шанса да се љубавно разочарао зато што га је оставила нека цура? Бојим се да ће попови да га униште. Да не помињемо то што ће га другови исмевати и вређати. Шта ти мислиш? Да ли треба да попричамо са њим?“, говорио би он.

Јадна Поликсенија је слушала њеног мужа врло пажљиво. Није одговорила. Када је дошло време, проговорила је и  рекла:

„Не знам шта да кажем, мој Панајоти. Можда си у праву. Не могу да сакријем чињеницу да су и мени те мисли пале напамет. Али једно сам сигурна: откако је Димитрије променио своје понашање, наша породица се смирила. Његове оцене у школи су се драстично побољшале. Његови наставници имају само најлепше да кажу о њему. Чак и они су одушевљени Димитријем – чак су ме питали да ли узима приватне часове. Чак је и мали Павле постао мотивисан близу Димитрија...

Јеси ли заборавио, мој драги Панајоти, колико смо бринули да ли ће Димитрије доћи кући после поноћи? Јеси ли заборавио онај пут када смо нашли цигарете испод његовог кревета и онај часопис са непристојним сликама? Јеси ли заборавио када смо позвани у полицијску станицу да покупимо нашег сина кога су тамо држали зато што је причинио штету после школске журке? Јеси ли заборавио наше комшије који су се стално жалили да Димитрије и његови пријатељи хоће да истуку Лудог Јована и да му се смеју?

Слушај, драги Панајоти: оно што видим после Димитријеве промене је то да сам много мирнија, и цео наш дом. Наши проблеми су се умањили. Чак су и наше брачне препирке на минимуму. Откако је Димитрије довео Бога овде, вратили су нам се осмеси и срећа. Тако се питам – да нисмо ми можда погрешили? Нисмо ли ми одговорни за пут који су одабрала наша деца?

Панајоти, уместо да бринемо о Димитрију, предлажем да му дозволимо да иде путем који је одабрао; да ми почнемо као породица да идемо у цркву; да урадимо оно што нам је Луди Јован рекао да радимо онда када си га позвао да једе са нама...

Другим речима, да нађемо доброг духовника и одемо на исповест. То је оно што је јуродиви мислио када је рекао да је исповест бензин који гура човека ка рају. Сећаш се када нас је питао да ли бисмо да отпутујемо у рај а ми смо му се смејали и сматрали његове речи за глупост?“

„Слушај жено, разумем шта хоћеш да кажеш, али ми пада напамет да ће нам се наши пријатељи смејати ако урадимо нешто тако“, одговорио је Панајотис.

„И ја сам мислила о томе, али онда сам се сетила нечег другог. Сећаш се оног времена Панајоти када нисмо имали довољно новца да платимо рату за наш стамбени кредит, и када си питао све наше пријатеље да нам помогну, и када су нас сви позаборављали? Сви су нестали, и чак су престали да зову. Када су ти пријатељи били уз нас? Они долазе овде само када их позовемо да једу са нама, или када иду са нама у кафану.

Ниси ли ми ти рекао да трачаре о нама, и да си открио да се они дубоко у себи радују када чују да имамо проблема са децом? Изгубили бисмо кућу да нисмо нашли онај коверат са 100.000 драхми код врата – за који, иначе, никада нисмо открили ко га је послао, иако мислим да онај јуродивац стоји иза тога“, одговорила је Поликсенија.

„Не, не, питао сам лудака, али он је одмах порекнуо да је икада урадио нешто тако. Осим тога, одакле би луда знао за наше финансијске проблеме?“

„Он све зна, пошто обилази цео комшилук. Можда нас је видео како бринемо и питао Димитрија или Павла. Не искључуј ништа, зато што су и друге породице тако добиле коверте.“

У недељу после те расправе, родитељи су рекли Димитрију да ће сви ићи са њим у цркву. Чак су пробудили и Павла, који је волео да спава недељом. „Имамо само један дан за спавање“, рекао је он. Димитрије је испрва био изненађен, и  вероватно је мислио да желе да прате шта ради. Али када је видео да се рутина понавља и да су нашли духовника и да читају духовне књиге, онда је схватио да је у питању чудо.

Тако, уз навале господина Апостолија, млади Димитрије је почео да износи своје сопствено сведочанство. Сви су сада упрли погледе ка њему. У међувремену, други људи су се скупили, са суседних столова.

„Једног дана“, рекао је мали Димитрије, „моја мајка ме је послала у пекару господина Апостолија да купим хлеб. Како сам куповао хлеб, учинио сам нешто лоше – нешто што сам често радио са друштвом. Украо сам чоколадицу. Господин Апостолиј није приметио, и био сам сигуран да нико није приметио шта сам урадио.

Али од следећег дана, како сам ишао од куће до школе, налазио бих две сличне чоколадице испред наших врата, као оне што сам украо. Ово се наставило наредних 20 дана. Питао сам маму ко оставља тамо чоколадице, и она ми је рекла да сваког јутра Луди Јован звони на сва звона у згради.

,Тај човек ради такве лудорије', рекла је моја мајка. Онда сам схватио да ме је јуродивац вероватно приметио када сам зграбио чоколаду, и на овај начин ми се светио. ,Показаћу ја том лудаку, покушава да ме натера да се осећам лоше због једне једине чоколадице' -  тако сам мислио све време.

Следећег дана сам опет нашао чоколадице – једну за мене и једну за Павла, овај пут са поруком на којој су биле исписане Десет заповести, са тим да је ,Не укради' била заокружена. Одмах сам отишао до лудине куће. Отворио је врата и рекао са осмехом:

,Жао ми је, мој Димитрије. Знам да си дошао да ме пар пута удариш због чоколадица. Ја сам будала, заслужујем те ударце. Ајде, удари ме колико јако можеш. Искали свој бес.'

Ту сам се погубио и окренуо сам се да одем. Уплашио сам се. Како је тај лудак знао да сам дошао да га истучем, са обзиром да никоме нисам рекао? Чим ми је ово пало напамет, он је рекао:

,Мој драги дечаче, мора да се питаш ко ми је рекао да долазиш овде да ме истучеш, зар не?'

Ја сам само климнуо главом.

,Е па видиш, мало пре него што си дошао, овде је био Свети Димитрије – твој чувар – и Света Мајка такође, и они су ми рекли. Знаш, они те много много воле и често причају о теби. На пример, јуче, са твојом другарицом из школе, Јеленом – када си је ударио зато што се није сложила са тобом – врло си их растужио и они су овде плакали, заједно самном. Мој драги Димитрије, рећићу ти једну велику тајну, под условом да је не кажеш ником докле год сам жив. Може?'

,Да', одговорио сам, док сам гледао како Луди Јован сија од радости.

,Наш Господ Исус драги Димитрије жели да дође до твог дома, али сваки пут када Он дође да те обиђе, Он чује свађу, па и одлази, врло тужан. Тако ми је Он рекао да ти дам Његове заповести да их прочиташ, добро научош и да их све поштујеш, и само онда ће се Он вратити да живи са тобом стално. Да ли знаш шта значи живети у истој кући, заједно са Њим, Који је створио цео свет? Сада иди, иди кући, зато што твоја мајка почиње да се брине.'

Кренуо сам да идем, и док ме је испраћао, Луди Јован је рекао са осмехом:

,Чекај мали Димитрије, где идеш? Заборавио си да ме излемаш!'

Отишао сам кући као да летим крилима. Чим ме је мајка видела, питала ме је зашто касном, и рекао сам: ,Био сам у лудиној кући, да му кажем да ми више не оставља чоколадице на прагу, зато што ћу се угојити. Мама, дај ми 30 драхми да дам господону Апостолију пекару, зато што сам купио нешто али нисам имао довољно новца да му вратим.'

Дала ми је новац, и отрчао сам до пекаре и дао га господину Апостолију. Он је био изненађен када сам му рекао да сам узео чоколадицу заједно са хлебом, али да сам заборавио да је платим.“

„Е па, заиста сам био изненађен, зато што знам да си ти несносно дериште, драги Димитрије. Али чим си наравио тај корак, рекао сам себи да не смем никога да осуђујем, зато што никада не можете да знате какво се срце налази у сваком човеку. Од тог тренутка, постао си ми врло драг,“ објаснио је пекар.

Лудино последње писмо

Он је онда повукао малог Димитрија ка себи и пољубио га, тапшући га по глави. Његова мајка Поликсенија и њен муж Панајотис који су присуствовали овој сцени су били очито под емотивним набојем. Госпођа Поликсенија је одлучила да исприча своју причу.

„Нама је Луди Јован омогућио да одржимо породицу. Он је био тај који је допринео да се окренемо ка Христу. Наш живот се променио, и он нас је учинио заједничарима чуда спасења. Он нам је донео благослове у наш дом...

Мени, Панајотису и мојој деци, он је био пријатељ и брат. Одлучили смо раније да  вам предложимо да ћемо све сви скупити следеће суботе у нашој парохији да извршимо тродневни помен, а онда ћемо сви јести код нас да бисмо прославили његову успомену.“

Предлог госпође Поликсеније су сви прихватили. Господин Анастасије је опет проговорио, и додао да би било добро да се ова расправа настави, тако да сви после службе на гробљу запишу сопствена искуства са Лудим Јованом док је био жив.

Отац Димитрије, који је био међу ожалошћенима, обратио се госпођи Поликсенији и рекао:

„Никада нисам имао прилику да упознам преминулог брата Јована, тог јуродивог Христа ради. Али ипак бих волео све да вас замолим и ако немате приговора, да дођете у нашу кућу и послушате изглагање чудотворних догађаја.“

„Било би нам задовољство оче, заправо била би нам част ако бисте дошли“, одговорио је Панајотис.

Тако су сви ишчекивали следећу суботу. Господин Апостолији је направио кољиво и све остале потрепштине за помен. Он је чак обавестио свештенике светих храмова да ће после Свете Литургије бити трисвето за упокојеног Лудог Јована. Више од свих других је господин Апостолиј чекао на тај дан.

Поред тога, он је имао сваки разлог да чека тај скуп, зато што је дан после упокојења Лудог Јована он примио препоручено писмо. Био је врло изненађен када је видео да је пошаљилац сам Луди Јован, и који се постарао да писмо пошаље на навечерје његове смрти.

Стално љубопитиви пиљар, господин Панделис, је узалуд молио Анастасија да му исприча шта је садржај тог писма. Он је чувао садржај писма као најбољу тајну и ништа дозволио да ишта процури.

„Ха! Анастасије, знам зашто нећеш да ми кажеш шта пише у писму. Јадни умрли лудак је тамо вероватно написао гомилу чудних ствари па те је сувише срамота да се прочита“, рекао је лукаво, надајући се да ће га натерати да проговори.

Ко је на крају био луд? Он, или ми?

„Панделисе, рећићу ти једно: пошто сам прочитао писмо, питао сам се ко је луд – он, или сви ми? Причаћемо о овоме када дође време, не брини“, рекао је господин Анастасије. Али новости о писму су се шириле брзо кроз цео комшилук. И као што је било очекивано, то је заголицало свачују радозналост.

Тако, суботњег јутра је свети храм парохије био испуњен са толико верника да је свештеник био збуњен. „Ово је први пут да видим толико људи на помену“, он је прошаптао црквењаку. Али он је одговорио:

„Та луда – Луди Јован – их је све скупио, оче.“

„Али у гомили видим и странце. Мора да су му били род“, говорио је он себи док је ишао ка Светој Трпези.

Отац Василије је служио у тој парохији 28 година и познавао је већину својих парохијана врло добро. Млади Димитрије који је прислуживао у олтару заједно са својим братом Павлом је рекао оцу Василију да је господин Анастасије питао за дозволу да каже пар речи после трисветог.

„Наравно, нарадно, мали Димитрије. Нека господин Анастасије говори“, рекао је и климнуо главу, гледајући ка господину Анастасију. Као што је касније признао господину Анастасију, њега је превише интересовало да сазна зашто је црква била крцата као да је недеља.

И тако, при крају, пре него што је очитао завршне молитве, отац Василије је извршио трисвето. Цела црква је плакала док је он појао речи: „Господе, упокој душу слуге Твога Јована...“ Онда је он климнуо главу ка господину Анастасију и да каже шта жели.

Он је стао близу ђаконских двери и рекао:

„Пречасни оче Василије, вероватно се питате шта је разлог за овај благословени скуп. Вероватно се питате зашто је цео комшилук – али такође и остали хришћани, који нису одавце – дошао да прослави успомену на нашег брата Јована, кога смо сви ми познавали као ,Лудог Јована'. Чак су и власници трговина затворили своје радње да би дошли у цркву изјутра рано, да би учествовали у светој служби, а не само да би дошли на опело – као што су се многи погрешно навикли да чине...

Данас, оче Василије, скупили смо се овде да прославимо светитеља, кротког човека која је Господ изобилно благословио. Човек као ми, који је под плаштом лудила скрио све врлине које му је Христос понудио. Јован је био ,јуродив Христа ради', који је бринуо о својим ближњима даноноћно и до самозаборава. Он је приступао свакој особи са љубављу. Он је надгледао комшилук као епископ и као чувар нашег православља и враћао би душе – са својим наводним лудилом – данас скоро потпуно заборављеном Господу Исусу Христу.

Има много нас који имамо среће, зато што смо били довољно благословени – иако недостојни – да сусретнемо и упознамо светитеља Божијег у нашим свакодневним животима. Моје речи су сувише јадне да прикладно опишем живот нашег брата Јована. Заправо, сматрам себе недостојним, пошто сам прочитао писмо које сам добио дан после његове смрти, и које је послао покојник.

Као што је споменуо у свом писму, Јована је недељу дана пред смрт посетио Свети Крститељ и рекао му да се спреми за одлазак из овога света. Колико ја знам, он није патио ни од какве болести, нити је ико ишта сумњао на основу његовог понашања. Насупрот, у својим последњим данима он је уредио да остави поприличну задужбину за наш комшилук. Збринуо се за све нас.

У свом писму, Јован даје савете и молбе свакоме овде поименце, лично, да морамо да се присајединимо са нашим Христом и да се учимо у правди пред Богом. Сада ћу вам до тачнина прочитати писмо“, рекао је господин Анастасије, извадивши писмо из џепа свог капута. Ипак, њега су савладале сузе и он није могао да настави. Сузе су надошле у свачије очи.

Отац Василије се умешао, рекавши:

„Драги хришћани. Познавао сам покојника више од четрдесет година. Али, можда због своје грешности нисам успео да увидим Јованову светост. Слушајући господина Анастасија раније, присетио сам се одређених догађаја у којима је Луди Јован био главни лик. Тек сада постајем свестан чињенице да су ти догађаји били чуда.

Сећам се када сам једног суботњег јутра у зору, када сам откључавао храм, видео Лудог Јована како клечи пред Христовом иконом.

,Како си ушао, лудаку?', питао сам га.

,Па драги оче, јуче увече током вечерња потуно сам изгубио појам о времену и црквењак ме је закључао.'

,А који си монолог приповедао пред Христовом иконом?', питам ја њега.

,Само сам певао песмицу, оче, да ми брже прође време', каже он.

,Само се ти више пази, јер ћу следећи пут позвати полицију'. Морам да признам да сам га врло строго укорио... Драги Боже, опрости ми...“, мрмљао је отац Василије. „Тек сада схватам зашто је његово лице сијало као сунце.. И он је устао и отишао до свог уобичајеног места код главног улаза у цркву као што је увек и радио, где је седео и просио.“

Тражио је милостињу да би је давао другима

Има сиромашних и незапослених који траже помоћ сваки дан, али нико не може да знам каквих драгуља и светих душа има у просјацима које сусрећемо.

Онда је наставио да описује догађај са новцем који је скупио од просјачења, и који је остављао у кутију за прилоге, и који смо описали раније.

„Има доста тога да вам кажем, драги хришћани, зато што верујем да је загонетка коначно решена, и за то морам да захвалим господину Анастасију. Испричаћу вам само један догађај, а онда ћу пустити господина Анастасија да говори.

Једног дана, Луди Јован је стајао пред иконом Свете Мајке. Ја сам био у канцеларији. Чуо сам га како прича и могао сам да чујем – без да видим – како говори са женом, и нисам обратио пажњу. Када сам изашао из канцеларије, видео сам само Лудог Јована, и није било никог другог у цркви. Црквењак је био негде напољу по неком послу. Луди Јован ми је пришао, и пошто ми се наклонио као што је увек то чинио, рекао је:

,Оче, треба да идете госпођи Стамати после вечерња. Она вас чека да јој дате Свето Причешће зато што су јој дани одбројани и она можда неће дочекати јутро.'

,А како то знаш?', питао сам га.

,Рекла ми је једна жена, малопре', одговори ми Луди Јован.

,А зашто забога она није дошла и рекла мени то?'

,Па, вероватно је мислила да сам ја црквењак', рекао је и одмах отишао.

Из моје канцеларије могу јасно да видим улаз у цркву из моје канцеларије, и нисам видео ниједну жену како улази. Упркос томе, нисам томе посветио много пажње.

После вечерња, отишао сам у Стаматину кућу. Њена ћерка је била запрепашћена што ме види, јер је планирала да дође до мене и да ме обавести  следећег дана да бих причестио њену мајку, јер није хтела да ме деранжира ноћу. Ушао сам у Стаматину собу и дао јој Свето Причешће. Она ми се захвалила, и држала ми је накратко руку, и рекла ми је, дишући тешко:

,Оче, молим вас, пазите на моју ћерку и унучад.'

Њена ћерка је била разведена и сама је васпитала двоје деце. Док сам одлазио, она ме је питала ко ме је обавестио. Рекао сам да је то урадила жена коју је она послала у цркву, и која је рекла Лудом Јовану. Она је напросто била збуњена.

Те ноћи, два сата пошто се причестила, мало пре десет увече, Стамата се упокојла у Господу. Поред ње у том треутку су били њена ћерка, њено двоје унучади и Луди Јован који је читао Псалтир. То ми је после рекла Стаматина ћерка, која је овде и која то може да потврди“.

Онда је Марија, ћерка покојне Стамате, изненада устала и рекла:

„Реци им оче Василије и за коверту са новцем такође, за коју сам ја мислила да сте је ви оставили и за коју сам вам захвалила“.

„Да“, рекао је отац Василије, „Марија је заиста нашла коверту на столици у којој је било 100.000 драхми. Она је мислила да сам је ја заборавио те ми ју је и вратила. Али ја сам рекао да коверат није мој“.

„Али оче, ви и Луди Јован сте били једини који сте дошли нашој кући, а када сам питала Лудог Јована, он је рекао да је Света Мати послала новац за трошкове сахране, зато што смо сиромашни“.

,Света Мајка воли тако да ради', волео је да каже.

Нисам га схватила озбиљно и била сам убеђена да сте га ви послали да би сакрили истину“, рекла је Марија.

„Не, чадо, рекао бих ти“, рекао је отац Василије.

Натраг на главну страну

У празноумљу своме: протестантски приступ Библији

SOLA SCRIPTURA

У ПРАЗНОУМЉУ СВОМЕ

– о. Џон Вајтфорд

Отац Џон Вајтфорд је раније био помоћни назарејански пастор који се обратио у православну веру убрзо пошто је добио диплому из религије на Јужноназаријском универзитету у Бетанију, Оклахоми. Његов први сусрет са Православљем се одиграо у вези са његовим учествоваем у локалном анти-абортус покрету, који је такође укључивао о. Ентонија Нелсона и неколико његових парохијана. После годину дана истраживања Писма и списа ране Цркве; и кроз љубав, молитве и стрпљење о. Ентонија и парохијана цркве Св. Бенедикта, о. Џон је примљен у свету Православну Цркву. Када је он написао овај чланак он је служио као чтец цркве Св. Владимира у Хјутону у Тексасу, а данас наставља своје студије. Од тада он је рукоположен у свештеника и служи у цркви Св. Јоне Манчуријског (Руска загранична Црква) у Хјустону у Тексасу.

ПРАВОСЛАВНО ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРОТЕСТАНТСКОГ УЧЕЊА

Увод: Да ли су протестанти безнадежни?

После мог обраћења из евангелистичког протестантизма  у православну веру, уочио сам опште запрепашћење међу многима који су одрасли као православци да протестант може да се обрати. Ово није из разлога што су они били несигурни у своју веру, већ су задивљени да ишта може да се пробије кроз тврдоглаво протестантско пренаглашавање да нисте у праву!  Оно што сам схватио је да многи православци имају збуњено и ограничено схватање тога шта је протестантизам, и одакле потичу његови следбеници. Тако када „рођени православци“ уђу у препирку са протестантима, иако користе исте речи, они у принципу не комуницирају зато што не говоре исти теолошки језик – другим речима, немају заједничку богословску основу да би расправили своје разлике. Наравно, када се има у виду да данас постоји двадесет и више хиљада протестантских група (чија је једина заједничка карактеристика то да свака група мисли да исправно схвата Библију), мора се мало подилазити онима које све то помало збуњује.

Упркос свему што стоји на њиховом путу, сигурно постоји нада за протестанте. Протестанти у потрази за теолошком нормалношћу, истинским богослужењем и древном хришћанском вером практично ударају на врата наше Цркве (наравно, онима који не обраћају пажњу ово може деловати као необична тврдња).  Њих више не задовољавају противречности и помодарство савремене протестантске Америке, али када ми отворимо врата овим интересантима морамо бити спремни. Ови људи ће постављати питања! Многи од ових интересената су протестантски свештеници, или су међу боље обавештеним лаицима; они су искрени истинотражитељи, али имају доста тога што треба да забораве и њима ће бити потребни информисани православни хришћани да им помогну да преброде те проблеме – православни хришћани који знају одакле протестанти долазе, али још важније, који знају у шта ти православци и сами верују!

Иронијом (или Промислом) навала интересовања за Православље међу Американцима из протестантског оквира потиче од отварања капије ранијег комунистичког блока које је изнедрило на православне народе невиђени прилив сваке верске секте и култа.  Изнад свега, амерички евангелисти и харизматици су били једни другима камен спотицања – свака од њихових секти је желела да се престижно хвали тиме да су се и они проширили међу безбожним Русима! Тако су православни суочени са двоструким проблемом – са једне стране, постоји мисионарски задатак сведочења вере протестантима овде на Западу; са друге стране, сада морамо да се посвећено боримо против ширења јереси међу православним, што овде што у традиционално православним земљама. У сваком случају, морамо се опремити довољним знањем и схватањем проблема са којима се суочавамо.

Можда најобесхрабрујућа карактеристика протестантизма – карактеристика која му је и дала углед својеглаве доследности је велики број његових разлика и противречности. Као митска Хидра, његове бројне главе се само размножавају, и иако је хвале вредан задатак труд да се све ове јереси схвате и порекну појединачно, ово није кључ њиховог пораза. Да би се схватила јединствена веровања сваке поједине секте, потребно је знање историје и развоја протестантизма уопште, доста истраживања сваке битније гране протестантске теологије, богослужења итд., као и доста читања да би се свхатили неки прожимајући трендови који су тренутно актуелни (као што су либерализам или емоционализам). Чак и са свим овим, тешко да се може одржати корак са новим групама које ничу скоро свакодневно. Ипак, уз све њихове разлике, постоји једна прожимајућа претпоставка која уједињује ову аморфну масу ових хиљада распарчаних група у општу категорију „протестантизма“. Све протестантске групе (уз можда мања одступања) верујују да је њихова група исправно схватила Библију, и иако се уопоште не слажу шта Библија говори, они се углавном слажу како треба тумачити Библију – сам самцијат, одвојено од предања Цркве. Ако неко схвати ово веровање, зашто је оно погрешно и како се исправно приступа Светом Писму, онда се било каквој пројави протестантизма може приступити са разумевањем. Чак се и групе које се доста међусобно разликују, као што су баптисти или Јеховини сведоци, нису толико другачије како се можда споља чини пошто се схвати ова централна тачка – и заиста, ако сте икада имали прилику да видите баптисту и Јеховиног сведока како се свађају око Библије, видећете да на крају они просто бацају цитате из Светог Писма један на другог. Ако су на истој интелектуалној нози, ниједан неће ништа постићи у расправи зато што се обојица суштински слажу око свог приступа Библији, и зато што ниједан не доводи у питање ову позадинску претпоставку, ниједан од њих двојице не може да увиди да је њихов узајамно погрешни приступ Писму заправо проблем. Овде лежи срце ове Хидре јереси – пробијте њено срце и њене многе главе ће пасти беживотно на земљу.

Зaшто само Свето Писмо?

Да бисмо схватили како протестанти размишљају, прво треба да знамо зашто верују у шта верују. Заправо, ако покушамо да се поставимо наместо раних реформатора, као што је Мартин Лутер, засигурно можемо донекле да ценимо неке од њихових разлога за борбу за учење sola scriptura-e (само Писмо).  Када имамо у виду исквареност тадашње Римске Цркве, извитоперена учења која је она тада протурала, и мањкаво схватање предања које је она користила да би се бранила – заједно са чињеницом да је Запад већ неколико векова тада био без икаквог значајног контакта са његовим ранијим православним наслеђем – тешко је схватити у оквиру ових ограничења како је неко као што је Лутер могао да одговори са значајније бољим резултатима. Како је Лутер могао да се позове на предање да би се борио за тим злоупотребама, када је предање (као што је веровао цели римски Запад) било очовечено у самом папству које је и било одговорно за те злоупотребе.  По Лутеру, управо је предање грешило, и да би се реформисала Црква било је потребно да се само Писмо подупре. Ипак, Лутер никада није желео да потпуно уклони предање, и никада није користио Свето Писмо потпуно „само“, већ се трудио да користи Писмо лишено оних делова римског предања који су били искварени. На несрећу, његова реторика је итекако надјачала његову праксу, и радикалнији реформатори су довели идеју „само Писма“ до њених логичних закључака.

ПРОБЛЕМИ СА УЧЕЊЕМ SOLA SCRIPTURA

A. ТО ЈЕ УЧЕЊЕ КОЈЕ СЕ ЗАСНИВА НА ЛАЖНИМ ПРЕТПОСТАВКАМА

Претпоставка је нешто што ми узимамо здраво за готово од самог почетка, често посве подсвесно. Докле год је претпоставка тачна, то је у реду; али лажна претпоставка неизбежно води до лажних закључака. Можемо се надати да чак и ако неко направи подсвесну претпоставку да ће се он питати где се крије та тајна погрешка пошто се покаже да су његови закључци мањкави. Протестанти који су вољни да искрено процене тренутно стање протестантског света морају себе да приупитају, ако је протестантизам и његово најосновније учење sola scriptura од Бога, како је дошло до преко двадесет хиљада различитих група које не могу да се сложе око основних начела онога што Библија учи, или чак шта значи бити хришћанин? Зашто (ако је Библија довољна и без светог предања) баптиста, Јеховин сведок, харизматик и методиста могу сви да тврде да верју у оно што Библија говори а опет ни двоје од њих не би могли да се сложе око тога шта Библија каже? Очито, ово је ситуација у којој су се нашли протестанти, и она је лоша по сваком мерилу. На несрећу, већина протестаната су вољни да окривљују ово јадно стање ствари на скоро било шта – на све сем на срж проблема. Учење sola scriptura је од толиког значаја за протестантизам да је њима истоветно одрицању Бога довести то учење у питање, али као што је наш Господ рекао, „свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа“ (Матеј 7:17). Ако судимо учењу sola scriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак  него да се дрво „сече се и у огањ баца” (Матеј 7:19).

ПОГРЕШНА ПРЕТПОСТАВКА #1: Библија треба да буде последња реч наше вере, побожности и богослужења.

а) Да ли Писмо учи да је оно „самодовољно“?

Најочитија претпоставка која прожима учење о „довољности Писма“ је да Библија у себи има све што је потребно што се тиче хришћанског живота – све што је потребно за истиниту веру, праксу, побожност и богослужење. Стихови који се најчешће цитирају да би се ово подржало су ови:

...и што из детињства знаш свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз веру у Христа Исуса. Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности, да буде савршен Божији човјек, припремљен за свако добро дело (2 Тимотеј 3:15-17).

Сви они који би користили ове редове да подрже sola scriptura тврде да ови стихови уче о „самодовољности“ Писма – зато што „ако је Свето Писмо способно да учини побожног човека савршеним... зашто онда достизање целовитости и савршенства потребује предање?“[1] Али шта се стварно може рећи на основу овог одељка?

За почетак, треба да се запитамо о чему Павле говори када говори о Писму које је Тимотеј знао од како је био дете. Можемо бити сигурни да Павле не мисли на Нови Завет, зато што Нови Завет још није био написан када је Тимотеј био дете – заправо, он није био ни довршен када је Павле написао ову посланицу Тимотеју, а још мање сабрано у канон Новог Завета каквог га ми данас познајемо. Очито овде, као и у већини помињања „Писма“ које видимо у Новом Завету, Павле говори о Старом Завету; тако, ако се овај одељак користи да постави границе надахнутом ауторитету, не само да ће бити искључено предање, већ ће бити искључен и овај одељак и цео Нови Завет.

Друго, ако је Павле желео да искључи предање као некорисно, онда се морамо запитати зашто Павле користи небиблијско усмено предање у истом поглављу. Имена Јанија и Јамврија се не налазе у Старом Завету, али у 2. Тимотеју 3:8 Павле их помиње како се противе Мојсеју. Павле користи усмено предање да су имена два најистакнутија египатска волшебника која се спомињу у Изласку (поглавља 7-8) били Јаније и Јамврије.[2] И ово није никако једини пут када се небиблијски извор користи у Новом Завету – најпознатији пример је у посланици Јудиној, која цитира Књигу Енохову (Јуда 14 и 15, упореди са Енохом 1:9).

Када је Црква званично канонизовала књиге Писма, главни разлог за успостављање ауторитативне листе књига које су биле прихваћене као Свето Писмо је био заштита Цркве од сумњивих књига које су наводно потицале од апостола а заправо су биле дела јеретика (нпр. Јеванђеље по Томи). Јеретичке групе нису могле да заснивају своја учења на светом предању јер су њихова учења потекла изван Цркве, тако да је једини начин на који су они могли да створе ауторитативну основу за своје јереси је био да извитопере значење Писма и да потпишу своја јеретичка учења именима апостола или старозаветних светаца. Црква се бранила од јеретичких учења позивањем на апостолско порекло светог предања (што је доказивала апостолским прејемством, тј. чињеницом да епископи и учитељи Цркве могу да историјски докажу своје директно порекло од апостола), и позивањем на универзалност православне вере (то јест да је православна вера та иста вера коју су православни хришћани увек прихватали током целе историје и широм света). Црква се бранила против сумњивих и јеретичких књига успостављањем ауторитативне листе светих књига које су биле прихваћене широм Цркве као богонадахнуте и чије је порекло стварно старозаветно или апостолско.

Успостављањем канонске листе Светог Писма Црква није намеравала да подучи да се целокупна хришћанска вера и све информације које су потребне за богослужење и поредак у Цркви садржани у њима.[3] Једина ствар која је изван озбиљне расправе је да су у време када је Црква успоставила светописамски канон њена вера и њено богослужење били скоро идентични Цркви каснијег времена – то је историјска извесност. Што се тиче структуре ауторитета Цркве, управо су православни епископи сакупљени у разне саборе решили питање канона – и то је тако до дана данашњих када у Православној Цркви треба да се реши неко питање учења или поретка.

б) Која је сврха новозаветних списа?

На протестантским библијским студијама се учи (и верујем, исправно, у овом случају) да када изучаваш Библију, поред других многих обзира, мораш да размотриш жанр (или књижевни тип) књижевности коју читаш у одређеном одељку, зато што различити жанрови имају различиту употребу. Још нешто на шта треба да се обрати пажња је наравно предмет и сврха књиге или одељка који се изучава. У Новом Завету имамо четири шире категорије књижевних жанрова: јеванђеља, историјски наратив (Дела), посланице и апокалиптичну/пророчку књигу, Отрковење. Jeванђеља су написана да сведоче о Христовом животу, смрти и васкрсењу. Библијски историјски наративи описују историју Божијег народа и такође животе значајних личности из те историје, и приказују Божију промисао у свему томе. Посланице су написане углавном да дају одговор на одређене проблеме који су настајали у разним Црквама; тиме, оно што су сви претпостављали и схватали није сматрано проблемом и тиме се није детаљно бавило. Догматски проблеми којима се бавило су углавном били слабо схваћена или порицана учења,[4] а питањима богослужења су се решавала само ако су постојали сродни проблеми (нпр. 1 Кор. 11-14). Апокалитични списи (као што је Откровење) су написани да би показали Божију крајњу победу у историји. 

Запазимо прво да се ниједна од ових књижевних врста које су заступљене у Новом Завету не бави богослужењем као главном темом, нити су биле намењене да нам дају детаље како богослужити у Цркву. У Старом Завету постоји детаљна (мада никако коначна) разрада богослужења израиљског народа (нпр. књига Левитска, псалми) – у Новом Завету постоје само благи наговештаји богослужења раних хришћана. Зашто је то тако? Засигурно не због тога што нису имали уређене службе – литургијски историчари су утврдили као чињеницу да су рани хришћани наставили да се моле на начин који је чврсто утемељен на обрасцима јеврејског богослужења које су наследили од апостола.[5] Ипак, чак и оно мало стихова у Новом Завету који се тичу богослужења ранце Цркве показују да, далеко од групе разузданих „харизматика“, хришћани су у Новом Завету богослужили литургијски као и њихови оци пре њих: они су се молили у одређене часове (Дап 3:1); они су се молили у Храму (Дап 2:46; 3:1; 21:26); и они су такође богослужили у синагогама (Дап 18:4).

Ми такође треба да запазимо да ниједна од књижевних врста у Новом Завету има за свој циљ свеобухватно догматско поучавање – он не садржи катихизис или систематско богословље. Ако нама као хришћанима треба само Библија, зашто не постоји нека врста свеобухватне догматске дефиниције? Замислите како би се много контроверзи стишало да је Библија јасно дала одговор на свако доктринално питање. Али колико год да је то могло бити згодно, тако нешто се не налази међу књигама Библије.

Да нико не протумачи лоше оно што се овде говори. Ништа од овога нема за циљ да умањи значај Светог Писма – Боже сачувај! У Православној Цркви, Свето Писмо се сматра потпуно надахнутим, непогрешивим и ауторитативним; али чињеница је да Библија не садржи у себи свако учење о свему што би било од значаја за Цркву. Као што смо већ навели, Нови Завет не детаљише око богослужења – а то засигурно није небитно. Надаље, иста Црква која нам је предала Свето Писмо, и која га је очувала, је била иста Црква од које смо добили обрасце за богослужење. Ако не верујемо у доследност Цркве у очувању апостолског богослужења, онда такође не верујемо у њену доследност у очувању Светог Писма.[6]

в) Да ли је Библија у пракси „сасвим довољна“ за протестанте?

Протестанти често наводе да они „верују само у Библију“, али ту настаје сијасет питања када се испита њихова практична употреба Библије. На пример, зашто протестанти пишу толико књига  о учењу и хришћанском животу уопште, ако они стварно сматрају да се све што је потребно налази у Библији? Да је Библија сама по себи довољна да би била схваћена, зашто протестанти онда просто не деле Библије? И ако је „сасвим довољна“, зашто она не производи доследне резултате, тј., зашто не верују сви протестанти исто? Каква је сврха многих протестантских студијских Библија, ако је све што је потребно у Библији? Зашто они деле трактове и друге материјале? Зашто они уопште проповедају или уче – зашто просто не читају Библију људима? Одговор је да, иако то не признају, протестанти инстиктивно знају да се Библија не може схватити сама по себи. И заправо свака протестантска секта има своју збирку предања, иако их они углавном не зову тако. Није случајно што сви Јеховини сведоци верују у исте ствари, сви јужни баптисти верују у исте ствари, али Јеховини сведоци и јужни баптисти итекако не верују у исте ствари. Јеховини сведоци и јужни баптисти не формирају индивидуално своје идеје из независног изучавања Библије; пре, сви се они у групи уче да верују на одређени начин – неки облик заједничког предања – и ту се поставља право питање: које ћемо предање користити да бисмо тумачили Библију? Коме предању веровати, апостолском предању Православне Цркве, или измешаним, и модерним, предањима протестантизма која немају корена даље од настанка протестантске реформације?

ПОГРЕШНА ПРЕТПОСТАВКА #2: Библија је била основа ране Цркве, док је предање просто „људско кварење“ које је настало касније.

Посебно међу евангелистима и такозваним харизматицима ћете чути да је реч „предање“ увредљива, и означити нешто као „предање“ значи отприлике га поситоветити са „телесним“, „духовно мртвим“, „деструктивним“ и/ли „легалистичким“. Како протестант чита Нови Завет, чини му се сасвим јасно да Библија недвосмислено осуђује предање као противно Писму. Њихова слика раних хришћана је да су рани хришћани практично били исти као двадесетовековни евангелисти или харизматици! Да су првовековни хришћани имали литургијско богослужење, или да су следили неко предање је потпуно непојмљиво – само касније, „када се Црква искварила“, су такве ствари могле да зађу у Цркву. Таквим протестантима је тиме поприличан ударац (као што је и мени био) када заправо почну да изучавају рану Цркву и списе раних Отаца и почињу да виде упечатљиво другачију слику од оне коју су увек замишљали.  Они открију, на пример, да рани хришћани нису носили њихове Библије са њима у цркву сваке недеље на изучавање Библије – заправо је било толико тешко набавити макар и делове Светог Писма, због времена и ресурса који су били потребни да се они препишу, да је тек пар појединаца поседовало сопствене преписе. Уместо тога, преписи Светог Писма су чувале тачно одређене особе у Цркви, или су држани тамо где се Црква скупљала ради богослужења. Надаље, већина Цркава није имала потпуне преписе свих књига Старог Завета, а још мање Новог (који није довршен до краја првог века, а у свом канонском облику до краја четвртог). Ово не значи да рани хришћани нису изучавали Писмо – они су то радили посвећено, али као група, не појединци. И током већег дела првог века, хришћани су били ограничени на изучавање Старог Завета. Како су онда они познавали Јеванђеље, живот и учења Христа, како да богослуже, шта да верују о природи Христовој итд.? Они су имали само усмено предање које је потекло од апостола. Истина, доста њих из ране Цркве је чуло ове ствари директно од апостола, али већина није, посебно проласком првог века и апостола са њим. Каснија поколења су имали приступ списима апостола кроз Нови Завет, али рана Црква је зависила скоро искључиво од усменог предања да би задобила знања о хришћанској вери.

Ова овисност о предању је очита у самим новозаветним списима. На пример, Свети Павле заповеда Солуњанима:

Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју [тј. усменим предањем], било посланицом. (2. Сол. 2:15)

Реч која се овде преводи са „предања“ је грчка реч paradosis, која је, иако се другачије преводи у неким протестантским верзијама, иста реч коју грчки православци користе када говоре о светом предању, и врло мало способних библијских научника би порекло то значење. Сама реч буквално означава „оно што је предано“. То је иста реч која негативно означава лажна учења фарисеја (Марко 7:3, 5, 8), и која означава ауторитативно хришћанско учење (1. Кор 11:2, 2 Сол 2:15). Шта тачно чини предање фарисеја лажним а предање Цркве истинитим? Извор! Христос је био јасан око тога шта је извор предања фарисеја када их је назвао „предањима људским“ (Марко 7:8). Свети Павле, са друге стране, говорећи о хришћанском предању говори: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања [paradoseis] као што вам предадох“ [paredoka, глаголски облик paradosis] (1. Кор. 11:2), али одакле је он испрва добио ова предања? „Ја примих од Господа што вам и предадох“ [paredoka] (1. Кор. 11:23). На ово Православна Црква мисли када говори о апстолском предању – „вера једанпут предана светима“ (Јудина посланица). Његов извор је Христос, и Он га је лично предао апостолима кроз све што је радио и говорио, и да је све то записано, „ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге“ (Јован 21:25). Апостоли су преносили ово знање целој Цркви, и Црква, са обзиром да је ризница овог блага тиме постаје „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3:15).

Сведочанство Новог Завета је јасно по том питању: рани хришћани су имали и усмена и писана предања која су примили од Христа кроз апостоле. Као писано предање они су испрва имали само одређене делове – једна црква је имала једну посланицу, друга можда једно Јеванђеље. Постепено су се ови списи скупљали у збирке и коначно су постали Нови Завет. И како су ови рани хришћани знали које су књиге аутентичне а које нису – јер (као што смо већ споменули) било је много сумњивих посланица и јеванђеља за које су јеретици тврдили да су их написали апостоли? Управо је усмено апостолско предање помогло Цркви да их разврста.

Протестанти бурно реагују на идеју светог предања просто зато што је једини његов облик на који су налетели онај који постоји у римокатоличанству. Насупрот римског виђења предања, које персонификује папство, и које је развило нове догме које нису биле раније познате у Цркви (као што је папска непогрешивост, да наведемо један од одбојнијих примера) – православни не верују да се предање мења или развија. Засигурно је да када се Црква сусретне са јереси она мора да прецизније искаже разлику између истине и грешке, али сама Истина се не мења. Moже се рећи да се предање шири у смислу, да како се Црква покреће кроз историју, она не заборавља на искуства која је стекла успут, она се сећа светитеља који су се јавили у њој, она чува списе оних који су тачно изложили њену веру; али сама вера остаје „једанпут предана светима“ (Јуда 3).

Али како можемо знати да је Црква одржала апостолско предање неокаљаним? Кратак одговор је да га је Бог сачувао у Цркви зато што је Он тако и обећао. Христос је рекао да ће саградити Цркву своју и врата пакла је неће надвладати (Матеј 16:18). Сам Христос је глава Цркве (Еф. 4:16), а Црква је Његово Тело (Еф. 1:22-23). Ако је Црква изгубила чисто апостолско предање, онда би Истина престала бити Истином – јер је Црква стуб и тврђава Истине (1 Тим. 3:15). Уобичајено протестантско виђење црквене историје, да је Црква пала у апостасију у време Константина па све до Реформације засигурно чини ове и многе друге библијске стихове бесмисленим. Ако је Црква престала да постоји, чак и за један једини дан, онда су је врата пакла надвладала на тај дан. Ако је тако,  онда би Христос у својој причи о зрну горушичином (Матеј 13:31-32) описао  раст Цркве као биљку која расте али се после гази, и на њеном месту почиње касније да расте друго семе – али уместо тога, Он је користио слику горушичиног зрна које почиње мало али стално узраста у највећу баштенску биљку. 

Што се тиче оних који би тврдили да је постојала нека група правоверних протестаната који су живели у некој пећини током хиљаду година, где су докази за то? Валдежани[7] за које се тврди да су претходници сваке секте од пентекосталаца до Јеховиних сведока нису постојали пре 12. века. У најмању руку, натегнуто је веровати да су ови првоверни верници храбро издржавали окрутне прогоне Римљана, а онда збрисали за брда чим је хришћанство постало законита вера. А опет, и ово делује могуће када се упореди са идејом да је таква група могла да преживи хиљаду година без да је оставила трага историјског доказа који би могао да укаже да су они икада и постојали.

Овде већ неко може да приговори да је у историји Цркве било људи који су учили насупрот ономе што су други учили, тако да ко може да каже шта је апостолско предање? И надаље, шта ако је настала нека искварена пракса, како се она може разликовати од апостолског предања? Протестанти постављају ова питања зато што је латински запад испрва искварио сопствено схватање природе предања. Православно схватање које је раније било главно на западу и које се очувало у Православној Цркви је то да је предање неизменљиво и да се познаје по својој универзалности или саборности. Истинито апостолско предање се увек налази у историјском консензусу учења Цркве. Наћи оно у шта је Црква увек веровала, током целе своје историје, и било где у Цркви, то значи наћи Истину. Ако било које веровање  није историјски било примељно у Цркви, то је јерес. Наравно, овде говоримо о Цркви, не расколничким групама. Увек је било расколника и јеретика који су се отцепљивали од Цркве у новозаветном периоду, а било их је на прегршт  од тада, јер као што каже апостол, „јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Кор. 11:19).

ПОГРЕШНА ПРЕТПОСТАВКА #3: Свако може да тумачи Писмо сам за себе без помоћи Цркве.

Иако би се многи протестанти побунили са начином на који је ова претпоставка срочена, ово је суштински претпоставка која је преовладала када су реформатори испрва заступали учење sola scriptura. Oвај начин размишљања значи да је значење Писма довољно јасно да свако може да га разуме простим читањем за себе, и тиме се одбацује замисао да је у том процесу потребна помоћ Цркве. Овај став јасно заступају Тубигенски лутерански научници који су размењивали писма са патријархом Јеремијом Другим Цариградским око тридесет година после Лутерове смрти:

Можда ће неко рећи да су са једне стране Писма потпуно слободна од било какве погрешке; али са друге друге стране, она су прикривена са толико непознатости, тако да се без тумачењеа Духоносних Отаца она не могу јасно схватити... Али исто је тако веома истинито да оно што је једа појмљиво срочено на неким местима у Писму, исто то је на другом месту тако јасно и недвосмислено речено да и најпростија особа може да разуме.[8]

Иако су ови лутерански научници тврдили да користе списе светих отаца, они су сматрали да су они непотребни, и да, тамо где се Писма и  свети оци не слажу, оце треба занемарити. Оно што су они заправо тврдили јесте то да када год се учења светих отаца косе са њиховим приватним мишљењима о Писму, њихова приватна мишљења треба сматрати већим ауторитетом од отаца Цркве. Уместо да слушају оце, који су се показали праведним и светим, приоритет треба дати људском разумевању појединца. Тај исти људски разум је довео до тога да већина модерних лутеранских научника одбаце скоро свако учење Писма (укључујући Христово божанство, Васкрсење, итд.), и чак да одбаце надахнуће самог Писма на чему су рани лутерани тврдили да заснивају целу своју веру. У одговору, патријарх Јеремија Други јасно разоткрива праву природу лутеранског учења:

Прихватимо онда предања Цркве са искреним срцем а не са мноштвом умствовања. Јер Бог створи човека добра; а они траже свакојаке помисли (Проповедник 7:29). Не дозволимо себи да научимо нову врсту вере коју осуђује предање светих отаца. Јер божански апостол говори, „ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Галатима 1:9)[9]

Б. УЧЕЊЕ SOLA SCRIPTURA НЕ ИСПУЊАВА СОПСТВЕНЕ КРИТЕРИЈУМЕ

Неко би помислио да би такав верски систем као што је протестантизам, који заснива своје централно учење о самодовољности Писма по питању вере, прво доказао да то централно учење испуњава сопствене критеријуме. Неко би очекивао да протестанти могу да покажу на стотине стихова из Писма који подржавају ово учење – за које сматрају да је основа и темељ за сва остала. У најмању руку, може се надати да постоје два или три солидна текста која јасно уче ово – јер само Писмо каже, „На устима два или три сведока утврђује се свака реч“ (2. Кор. 13:1). Ипак, као дечак у бајки који мора да укаже цару да је го, морам указати на то да не постоји ни један једини стих у целом Светом Писму који учи о самодовољности Писма. Нема ниједног који се макар и приближује томе. О да, постоји небројено места у Библији која говоре о њеном надахнућу, о њеној власти и о њеној корисности – али не постоји ни једно место у Библији које подучава да је она једини ауторитет свима верницима. Да је такво учење макар било имплицитно, засигурно би рани оци Цркве сведочили о таквом учењу, али који је свети отац тако учио? Тако се најосновније учење протестантизма самоуништава, јер је у супротности само са собом. Не само се се протестантско учење sola scriptura не налази у Писму – њега побија само Писмо (као што смо већ расправљали) учењем да је свето предање обавезујуће за хришћане (2. Сол. 2:15; 1. Кор. 11:2).

В. ПРОТЕСТАНТСКИ ИНТЕРПРЕТАТИВНИ ПРИСТУПИ КОЈИ НЕ ФУНКЦИОНИШУ

Чак и у најранијим данима реформације, протестанти су били приморани да се позабаве чињеницом да, са обзиром на искључивост Библије и разума појединца, људи не могу да се сложе око многих најосновнијих питања вере. Током живота самог Мартина Лутера је настало доста сукобљених група, које су све тврдиле „да верују само у Библију“, без да се сложе око тога шта Библија каже. Лутер је храбро стајао пред диетом у Вормсу, и рекао да неће повући ништа од онога што је рекао сем ако га на то убеди Писмо или прости разум.  Касније, када су анабаптисти, који се нису слагали са лутеранима по неким питањима, тражили ту исту привилегију, лутерани су их поубијали на хиљаде – толико о реторици о „праву појединца да чита Писмо за себе“. Упркос очитим проблемима које је брзо распарчавање протестантизма причињавало учењу sola scriptura, не желећи да признају папи победу, протестанти су уместо тога закључили да прави проблем мора да лежи у онима са којим се не слажу, то јест у било којој секти која није њихова, и да управо они не читају Библију како треба.Тако је настао извесни број метода као решење овог проблема. Наравно и даље је потребан метод који ће поништити бескрајно умножење раскола, а протестанти и даље трагају за тим неухватљивим методолошким „кључем“ који ће решити њихов проблем. Сада ћемо да испитамо најпопуларније приступе који су до сада били испробани, од којих сваки износи ова или она група.

ПРИСТУП # 1

Просто схвати Библију буквално — значење је јасно.

Овај приступ је без сумње онај који су реформатори испрва користили,  иако су убрзо схватили да је он недовољно решење за проблеме који тиме настају за учење sola scriptura. Иако је он био осуђен на пропаст од почетка, овај приступ је и даље најприсутнији међу мање образованим фундаменталистима, евангелистима и харизматицима – „Библија каже оно што мисли и мисли оно што каже“, обично се то чује. Али када се стигне до библијских текстова са којима се протестанти обично не слажу, као на пример када Христос даје апостолима силу да опраштају грехе (Јован 20:23), или када за Евхаристију каже „ово је Тело моје... ово је Крв моја...“ (Матеј 26:26-27), или када Павле каже да жене треба да покривају главе у цркви (1. Кор. 11:1-16), онда Библија више није тако изричита – „Па, те стихове не треба схватати буквално...“

ПРИСТУП # 2

Свети Дух даје исправно схватање.

Када се суоче са гомилом група које су настале под барјаком реформације и које нису могле да се сложе око тумачења Писма, без сумње је други приступ проблему тврдња да Свети Дух води побожног протестанта да тумачи Писмо исправно. Наравно, свако ко се са њиме не слаже не може да води тај исти Дух. Резултат тога је да су протестанти де-христијанизовали све  оне који се нису слагали са њима. Да је овај приступ валидан, онда би историја остала само са једном групом протестаната која је исправно тумачила Писмо. Али која је то група од хиљаде деноминација? Наравно, одговор  зависи од протестанта са ким причате. Једно можете бити сигурни – то је сигурно група којој он припада.

Данас, ипак, (у зависности са којом групацијом протестантизма ступите у контакт) вероватније је да ћете налетети на протестанте који су релативизовали истину до одређеног нивоа да не би морали да тврде да је њихова секта или одвојена група „једина“ која је „у праву“. Како су се на деноминације товарило још деноминација, постало је све натегнутије тврдити за било коју од њих да тврди, са озбиљним изразом лица, како је она исправно схватила Писмо, иако и даље постоје неке које то чине. Постало је скоро уобичајено да свака протестантска група минимализује разлике између деноминација и просто тврди да у име „љубави“ те разлике „нису битне“. Можда свака групација има „делић истине“, али ниједна нема целу истину (како иде њихово резоновање). Ту се родила свејерес екуменизма. Сада се многи „хришћани“  неће зауставити у својим екуменистичким напорима да се ограниче да само хришћанске групације да имају делић истине. Многи „хришћани“ сада такође верују да све религије имају „делиће истине“. Очити закључак до ког су стигли модерни протестанти је тај да свака групација мора да одбаци своје „разлике“, да сакупе своје „делиће истине“ у лонац, и абракадабра – коначно ће цела истина изаћи на видело!

ПРИСТУП # 3

Нека јасни одељци тумаче нејасне.

Ово је вероватно деловало као савршено решење за проблем како тумачити Библију саму собом – нека лако разумљиви одељци „тумаче“ оне који нису јасни. Логика овог приступа је једноставна, јер иако један одељак може исказати истину прикривено, засигурно се иста истина може јасно наћи другде у Писму. Просто користи ове „јасне одељке“ као кључ и онда си откључао значење „неразумљивог одељка“. Како су лутерански научници Тубингена тврдили у њиховој првој размени писама са патријархом Јеремијом Другим:

Стога, не постоји бољи начин да Писмо тумачи сем да се Писмо тумачи Писмом, што ће рећи, кроз само себе. Јер исто Писмо је диктирао један и исти Дух, који најбоље схвата сопствену вољу и који је најспособнији да изрази Његово значење.[10]

Колико год да је обећавајуће деловао овај метод, он се показао незадовољавајућим решењем за протестантски хаос и поделе. Тачка у којој се овај приступ распада је одређивање који су одељци „јасни“ а који „неразумљиви“. Баптисти, који верују да је немогуће за хришћанина да изгуби спасење пошто је „спашен“, виде гомилу одељака за које тврде да сасвим јасно уче о  „вечној сигурности“ – на пример, „Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање“ (Рим. 11:29), и „Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје“ (Јован 10:27-28). Али када баптисти дођу до таквих стихова који уче да се спасење може изгубити, на пример „Праведног неће избавити правда његова кад згреши“ (Језекиљ 33:12), онда они користе одељке који су „јасни“ да игноришу одељке који су „нејасни“. Методисти, који верују да верници могу да изгубе спасење ако се окрену од Бога, не виде никакву нејасноћу у таквим одељцима, и насупрот, гледају на горепоменуте баптистичке „доказне стихове“ у светлу оних стихове које они сматрају „јасним“. И тако се методисти  и баптисти препуцавају стиховима, и сваки се пита како овај други не може да „види“ оно што је њему самом „јасно“.

ПРИСТУП # 4

Историјско-критичка егзегеза

Давећи се у мору субјективног мишљења и подела, протестанти су убрзо почели да се грабе за било који интелектуални метод који на себи има макар смоквин лист од објективности. Како је време пролазило и како су се поределе умножавале, наука и разум се све више постајали стандард којим су се протестантски теолози надали да могу постићи доследност у својим библијским тумачењима. Овај „научни“ приступ, који је постао доминантан у протестантским научним круговима,  а који је почетком овог века постао доминантан и у римокатоличким круговима,  се углавном назива „историјско-критичка егзегеза“. Зором такозваног „просветитељства“, наука је наизглед постала способна да реши све проблеме света. Протестантска наука је почела да примењује философију и методологију науке на теологију и Библију. Од просветитељства, протестантски научници су анализирали сваки аспекат Библије: њену историју, њене рукописе, библијске језике итд. Као да су Света Писма археолошка ископина, ови научници су се трудили да анализирају сваки фрагменат и кост са оним најбољим и најновијим што је наука имала да понуди. На несрећу, ова методологија је такође била подложна грешкама, тешким и суштинским, али је приказана са таквим сјајем научне објективности да и даље држи многе под својим чинима.

Као и сви други приступи које користе протестанти, овај метод такође жели да схвати Библију док оставља црквено предање по страни. Иако не постоји ниједан искључиво протестантски метод егзегезе, они сви имају наводно за свој циљ да „дозволе Писму да говори за себе“. Наравно, нико ко је хришћанин не тврди да има нешто против тога да Писмо „каже“ нешто ако оно „говори за себе“ преко ових метода. Проблем је што они који постављају себе за језике Писма њега филтеришу кроз своје протестантске предрасуде. Иако тврде да су објективни,  они тумаче Писмо по својим предањима и догмама (било да су они фундаменталисти или либерални рационалисти).  Оно што су протестантски научници урадили (ако могу да парафразирам реченицу од Алберта Швајцера) јесте да су погледали у бунар историје да би нашли значење Писма. Они су писали гомиле књига на ту тему, али су на несрећу само видели свој одраз. 

Протестантски научници (било „либерали“ или „конзервативци“) су грешили у томе да су погрешно применили емпиријске методологије на поље теологије и библијских студија. Користим појам „емпирицизам“ да опишем ове подухвате. Користим овај појам у ширем смислу да опишем рационалистички и материјалистички поглед на свет који је продро у западну мисао, и који наставља да се шири целим светом. Позитивистички системи мишљења (у које спада емпирицизам) покушавају да се укорене у неком „сигурном“ знању.[11] Емпирицизам, строго говорећи, је веровање да се све знање заснива на искуству, и да се само оне ствари које се могу утврдити научним посматрањем могу знати засигурно. Руку уз руку са методима посматрања и опита, долази принцип методолошке сумње, а главни пример овога је философија Ренеа Декарта који је започео своју дискусију о философији показујући да се у све у универзуму може сумњати сем сопственог искуства, и тако са том јаком основом на овој несумњивој истини („Мислим, дакле јесам“) покушао да сагрди свој систем философије. Реформатори су испрва били задовољни са претпоставком да је Библија темељ сигурности на којем могу да почивају теологија и философија. Али како је јачао дух просветитељства, протестантси научници су окренули своје рационалистичке методе на саму Библију – трудећи се да открију шта се са „сигурношћу“ може сазнати из ње. Либерални протестантски научници су већ завршили овај подухват, и пошто су све „сљуштили“ остала су им само њихова мишљења и сентименталност као основа за оно мало вере што им је преостало.

Конзервативни протестанти су били много мање доследни у њиховом рационалистичком приступу. Тиме су они очували поштовање према Писму и веру у његово надахнуће. Упркос томе, њихов приступ (чак и међу најзагриженијим фундаменталистима) је и даље суштински укорењен у истом духу рационализма као и код либерала. Главни пример овога се налази међу домостројним фундаменталистима, који се држе компликоване теорије која тврди да се Бог односио према човеку по различитим „домостројима“, као што је „адамовски домострој“, „нојевски домострој“, „мојсијевски домострој“, „давидовски домострој“ и тако даље. Може се увдети нека честица истине у овој теорији, али изван ових старозаветних домостроја они уче да смо ми тренутно под другачијем „домостроју“ него што су то били првовековни хришћани. Иако су се чуда наставила кроз „новозаветни период“, она се данас више не дешавају. Ово је врло занимљиво, зато што ова теорија (уз то што јој недостаје библијска основа) дозвољава овим фундаменталистима да потврде чуда Библије, а да притом буду емпиричари у њиховом свакодневном животу. Тако, иако расправа о овом приступу може испрва да делује просто академска и потпуно удаљена од просечног протестанта, заправо, чак је и побожан „козервативни“ протестантски мирјанин под утицајем овог рационализма. 

Велика погрешка у овом такозваном „научном“ приступу Писму лежу у погрешној примени емпиријских претпоставки на изучавање историје, Писма и теологије. Емпиријски методи лепо раде када се исправно примене на природњачке науке, али када се примене тамо где не могу никако да функционишу, као што су јединствени тренуци у историји (који се не могу поновити и над којима се не могу вршити експерименти), они не могу да створе било доследне било тачне резултате.[12] Научници тек треба да измисле телескоп који може да погледа у свет духова, а опет многи протестантски научници тврде да је у светлу науке немогуће постојање ђавола или демона. Да се ђаво појави пред емпристом са трозубцом у руци носећи црвени доњи веш, њега би објаснили на неки начин који би се лако уклопио у научни поглед на свет. Иако се емпиристи бусају у груди њиховом „отвореношћу“, њих њихове предрасуде толико заслепљују да они не могу да виде ништа што се не уклапа у њихово виђење стварности. Да се методи емпиризма стално примењују то би довело у сумњу све знање (укчључујући и сам емпиризам), али емпиризму стално дозвољавају да буде недоследан они који се њега држе „зато што му његово беспоштедно касапљење људског искуства даје тако високи углед због своје научне оштрине да његов престиж заклања недостатке његових основа.“[13]

Везе између екстремних закључака до којих су стигли модерни либерални протестантски научници, и конзервативни или фундаменталистички протестанти нису јасне многима – понајмање конзервативним фундаменталистима! Иако ови конзервативци виде себе као потпуно супротне протестантском либерализму, они упркос томе користе суштински исте врсте метода у изучавањеу Писма као и либерали, и заједно са овим методологијама долазе и њихове прожимајуће философске претпоставке. Тако је разлика између „либерала“ и „конзервативаца“ није стварно разлика у основним претпоставкама, већ у томе колико су их оне далеко одвеле у закључцима.

Да је протестантска егзегеза стварно „научна“, каквом се представља, њени резултати би показали доследност. Да су њени методи просте непристрасне „технологије“ (каквим их већина види) онда не би било битно ко их користи, они би „деловали“ исто за све. Али шта налазимо када прегледамо тренутно стање протестантских библијских студија? По проценама самих „експерта“, протестантске библијске студије су у кризи.[14] Заправо ову кризу најбоље приказује признање уваженог протестантског експерта за старозаветно богословље, Герхада Хасела (у његовом прегледу историје и тренутног статуса дисциплине старозаветног богословља, Старозаветно богословље: Проблеми у тренутној дебати) да је 70-их година настало пет нових старозаветних теологија, „али ниједна се не слаже са другима по методу или приступу“.[15] Заправо, просто је невероватно, са обзиром на самопрокламовани високи стандард протестантских библијских студија, да можете да изаберете било који од бескрајних закључака по скоро било ком питању и да нађете „добру студију“ која све то поткрепљује. Другим речима, можете да дођете до закључка који вам одговара тог дана или на одређену тему, и просто нађете некога са докторатом који то становиште заступа. То засигурно није наука као математика или хемија! Оно са чиме имамо посла је поље спознаје које се представља као „објективна наука“, али која је заправо псеудо-наука која у себи крије читаво шаренило међусобно супротстављених философских и теолошких перспектива. То је псеудонаука, јер док научници не развију инструменте који су способни да изуче и схвате Бога, објективна научна теологија или библијско тумачење остају немогућност. Ово не значи да ту нема ничега што није истински научно или корисно; али то значи да ми у стварности откривамо да су протестантски методи библијског тумачења и производ и слуга протестантских теолошких и философских предрасуда, камуфлирани легитимним апсектима историјског и лингвистичког сазнања, прикривени огледалима и машинама за маглу  псеудонауке.[16]

Са субјективношћу која превазилази већину спекулативних фројдовских психоаналитичара, протестантски експерти слекетивно бирају „чињенице“ и „доказе“ који одговарају њиховим циљевима и онда настављају, са закључцима који су предодређени њиховим претпоставкама, да примењују своје методе на Свето Писмо. За све то време, протестантски експерти, било „либерални“ или „конзервативни“, описују себе као бестрасне „научнике“.[17] А пошто модерни универзитети не дају докторате онима који просто преносе неразводњену истину, ови експерти се труде да надмаше један другог смишљајући нове „креативне“ теорије. Ово је сама суштина јереси: новотарство, арогантно лично мишљење и самообмана.

ПРАВОСЛАВНИ ПРИСТУП ИСТИНИ

Када сам, Божијом милошћу, открио православну веру, нисам имао жељу да протестантизам и његове „методе“ читања Библије преиспитам. На несрећу, открио сам да су протестантски методи и претпоставке успели да заразе чак и неке кругове у Православној Цркви. Разлог за ово је, као што сам навео, да је протестантски приступ Писму био приказан као „наука“. Неки у Православној Цркви мисле да чине Цркви велику услугу тиме што увде ову грешку у богословије и парохије. Али ово није ништа ново; овако се јерес увек трудила да заведе верне. Као што каже Свети Иринеј, када је почињао напад на јереси свога дана:

Коришћењем наизглед тачних и уверљивих речи, они лукаво привлаче простодушне да се заинтересују за њихов систем; они их упркос томе трапаво уништавају, све време их уводећи у њихова богохулна мишљења.

Грешка, заиста, се никада не износи у својој голој искварености, јер, уколико се као таква примети,одмах ће бити откривена. Она се вешто прикрива привлачном хаљином, да би деловала онима мање подученим (колико год да смешно сам израз изгледао) истинитија од саме истине.[18]

 

Да се нико не вара или збуњује, да будем јасан: православни приступ Писму се не заснива на „научном“ истраживању Светог Писма. Наша тврдња да схватамо Писмо се не заснива на томе да имамо боље археолошке налазе, већ на јединственом односу са Оним Који је Писмо и написао. Православна Црква је тело Христово, стуб и тврђава истине, и она је начин којим је Бог написао Писмо (кроз њене чланове) и начин којим их је сачувао. Православна Црква схвата Библију зато што је она наследник оног живог предања које започиње са Адамом и које се протеже кроз време ка свим њеним данашњим члановима. Не може се „доказати“ да је ово истина у лабораторији. У то може убедити само Свети Дух и опитовање Божијег живота у Цркви.

Питање које ће протестанти сада поставити је: ко може да каже да је православно предање право предање, или чак исправно предање? Прво, протестанти треба да изуче историју Цркве. Они ће открити да постоји само једна Црква. Ово је увек била вера Цркве од њеног почетка. Никејски символ то казује врло јасно: „Верујем... у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Ова изјава, коју скоро свака протестантска деноминација и даље прихвата за истиниту, никада се није тумачила тако да се односи на неку неодређену, плуралистичку невидљиву „цркву“ која не може да се сложи око ниједног јединог учења. Сабори који су канонизовали Символ (као и Писмо) су такође анатемисали оне који су изван Цркве, било да су они били јеретици, као што су монтанисти, или расколници као што су донатисти. Они нису говорили, „Па, не можемо да се договоримо са монтанистима у вези учења, али они су део Цркве колико и ми“. Уместо тога, они су били изопштивани из црквеног јединства док се нису поново обратили Цркви, где су били примани кроз крштење и миропомазање (у случају јеретика) или просто миропомазање (у случају расколника, Други васељенски сабор, 7. канон). Чак и молити се са онима ван Цркве је било, а и сада је, забрањено (канони светих апостола). За разлику од протестаната, који праве хероје од оних који се одвајају од једне групе и започињу своју, рана Црква је то сматрала за један од најгорих грехова. Св. Игњатије Антиохијски (ученик апостола Јована) је упозорио: „Не замајавајте се браћо, нико ко упадне у раскол неће наследити Царство Божије, свако ко следи јеретичко учење је на страни страсти“ (Посланица Филаделфијцима, 5:3).

Основни разлог због чега је настао протестантски покрет је протест против папских злоупотреба, али пре отпадања римског запада од православног истока ове злоупотребе нису постојале. Многи  модерни протестантски богослови су однедавно почели да се поново осврћу на први миленијум неподељеног хришћанства, и почињу да откривају велико благо које је запад изгубио (и немали број тиме постаје православан).[19]

Очито, једна од ових три изјава су тачне: било да (1) није било исправног предања и врата пакла су надвладала Цркву, те и Јеванђеља и Никејски символ греше; или (2) се истинита вера налази у папизму, са својим стално променљивим догмама које дефинише непогрешиви „Христов викар“; или (3) да је Православна Црква једина Црква коју је основао Христос и која је верно одржала апостолско предање. Избор за протестанте је јасан: релативизам, латинизам или православље. 

Већина протестаната, зато што њихова теолошка основа за sola scriptura могла да гарантује само раздоре и свађе, одавно одбацује и помисао на истинско хришћанско јединство и сматра смешном хипотезу да може бити само једна истинита вера. Када се сусретну са тако јаким тврдњама о црквеном јединству као оне што смо навели горе, они обично реагују са ужасом, тврдећи да је такав став противан хришћанској љубави. Пошто су без стварног јединства они се труде да створе лажно јединство, стварајући релативистичку философију екуменизма, у којој једино учење које прима осуду оно које једино полаже право на истину. Ипак, ово није љубав историјске Цркве, већ хуманистичка сентименталност.  Љубав је суштина Цркве. Христос није дошао да успостави нови правац мишљења, већ  је Он сам рекао да је дошао да оснује Своју Цркву коју ни врата пакла неће надвладати (Матеј 16:17). Ова нова заједница Цркве је створила „органско јединство уместо механичке унификације унутрашње раздељених особа“.[20] Ово јединство је само могуће кроз нови живот који доноси Дух Свети, и који се мистички опитује у животу Цркве.

Хришћанска вера спаја верне са Христом и тиме ствара хармонично тело од одвојених појединаца. Христос одржава ово тело причешћујући сваког члана са Собом и давајући им Духа благодати на опитан, осетан начин... Ако се свеза са телом Цркве пресече, личност тада постаје изолована и заробљена у свој егоизам, те се лишава спасоносног и добродетељног утицаја Светог Духа који обитава у Цркви.[21]

Црква је једна зато што је она тело Христово, и онтолошка је немогућност да она може да се подели. Црква је једна као што су Христос и Отац једно. Иако овај концепт јединства може деловати невероватан,  али то се не чини таквим они који су тај концепт усвојли и зашли у његову стварност. Иако ово може бити једна од оних „тврдих беседа“ које многи не могуз да прихвате, то је стварност у Православној Цркви, макар она захтевала од свих много одрицања, смирења и љубави.[22]

 

Наша вера у јединство Цркве има два аспекта, то је и историјско и садашње јединство. То значи да када су апсотоли, на пример, напустили овај земаљски живот они нису напустили јединство Цркве. Они су део Цркве сада колико су и били за свог телесног живота. Када ми служимо Евхаристију у било којој локалној Цркви, ми је не служимо изоловано, већ са целом Црквом, и на земљи и на небу. Светитељи на небу су нам ближи од оних које можемо да видимо или додирнемо. Тиме, у Православној Цркви нас не подучавају само они људи у телу које је Бог поставио да нас уче, већ и сви учитељи Цркве на небу и на земљи. Нас данас подучава Свети Јован Златоусти колико и наш епископ. Ово утиче начин на који ми приступамо Писму, те га ми ни не тумачимо приватно (2. Пет. 1:20), већ као Црква.  Овом приступу писму је класичну дефиницију дао Св. Викентије Лерински:

Овде, можда, неко може да пита: пошто је канон Писма коначан и више него довољан сам по себи, зашто му је неопходно придодати ауторитет црквеног тумачења? Заправо, морамо одговорити, Свето Писмо се, због своје дубине, не прихвата у само једном и истом значењу. Исти текст тумаче другачије различити људи, тако да се може стећи утисак да оно може имати толико различитих значења колико има људи... Управо због тога што може доћи до извитопирења помоћу разноразних погрешака, зато је потребно да се тумачење пророчких и апостолских списа води у сагласју са правилом црквеног и саборног значења.

У самој саборниј Цркви, треба се увек држати онога у шта су веровали свугде, увек и сви. И то је онда истински и исправно саборно, као на шта и указује сила и порекло саме те речи, оно што у себи сабира све истински универзално. Ово опште правило ће стварно бити примењено ако следимо принципе универзалности, древности и сагласја. Ми то чинимо у односу на универзалност ако исповедамо да је једина истинита вера она коју исповеда Црква широм света. То чинимо у односу на древност ако ни на који начин не одступамо од оног тумачења које су наши преци и оци изложили као непорочно. И то чинимо у односу на сагласје, ако, у овој самој старини, прихватимо дефиниције и претпоставке свих, или скоро свих, епископа.[23]

У овом приступу Писму, није посао појединца да тежи ка оригиналности, већ да схвати шта је већ присутно у предањима Цркве. Ми нисмо обавезни да иступимо изван граница које су поставили оци Цркви, већ да верно пренесемо оно предање које смо примили. Ово захтева доста изучавања и промишљања, али чак и више, ако заиста желимо да схватимо Писмо, онда морамо заћи дубоко у мистички живот Цркве. Ово је разлог зашто Св. Августин, када образлаже како треба тумачити Писмо (О хришћанском учењу, књиге 1-4), више времена троши причајући о врсти особе која изучава Писмо него о интелектуалном знању које она треба да има:[24]

1.       Онај који воли Бога целим срцем, и који је лишен гордости,

2.       Онај који жели да тражи знање Божије воље вером и побожношћу, а не поносом и похлепом,

3.       Онај чије је срце обузадала побожност, онај који има прочишћени ум, мртав за свет; и који се ни боји људи, нити жели да им угађа,

4.       Који жели ништа сем знања и јединства са Христом,

5.       Који је гладан и жедан правде,

6.       Који се вредно бави делима милосрђа и љубави.

Са тако високим критеријумом, ми треба још смиреније да се ослонимо о вођство светих отаца који су своје врлине и доказали, а не да се заваравамо мислећи да смо способнији или паметнији тумачи Божије свете Речи од њих.

 Али шта је са оним трудом који су протестантски експерти већ уложили? До оне мере до које нам он помаже да схватимо историју и значење неких нејасних делова, до те мере је он у сагласју са светим предањем и може се користити. 

Као што је Св. Григорије из Назијанзина рекао о паганској књижевности: „Као што смо смешали корисне лекове из неких рептила, тако смо и из световне књижевности добили принципе испитивања и спекулације, док смо одбацили идолопоклонство...“[25] Докле год се уздрижмо од служења лажним боговима Индивидуализма, Модернизма и Академске Таштине, и докле год признамо предрасуде које на нас делују и користимо те ствари да истински обасјамо историјско или лингвистичко светло на Писмо, онда ћемо боље схватити Предање. Али у оној мери у којој протестантска наука спекулише изван канонских текстова, и пројектује стране идеје на Писмо – до те мере је она у раскораку са светим предањем, са „увек и свугде“ вером Цркве, у тој мери она греши.

Ако протестанти мисле да је ово арогантно или наивно, нека онда прво размотре арогантност и наивност оних учењака за које сматрају да су квалификовани да превазиђу (или радије, потпуно игноришу) две хиљаде година хришћанског учења. Да ли задобијање доктората даје већи приступ тајнама Божијим него сабрана мудрост милиона и милиона верниика и отаца и мајки Цркве који су верно служили Бога, који су искусили ужасна мучења и мучеништва, исмевања и заробљавања, зарад вере? Да ли се хришћанство учи у удобности сопствене собе, или док се носи крст на коме се окончава сопствени живот? Арогантност лежи у онима који, без и да утроше време да науче шта је стварно свето предање, одлучују да они знају боље, и да је тек сада дошао неко ко је правилно схватио шта Писмо стварно значи.

ЗАКЉУЧАК  

Свето Писмо су вероватно врхунац светог предања Цркве, али величина висина до којих се Писмо уздиже је махом због планине на чијем се врху налази. Извађено ван контекста, изван Светог Предања, велика стена Писма постаје обична лопта глине која може узети сваки облик који вајар жели. Писму се не одаје част тако што се оно квари и злоупотребљава, чак и ако се ово чини у име ширења сопственог ауторитета. Ми морамо да читамо Библију; то је Божија света Реч. Али да бисмо схватили њену поруку, седимо кротко близу светих који су показали себе „творци речи а не само слушаоци“ (Јаков 1:22), и који су доказали својим животима да су достојни тумачи Писма. Идимо онима који су познавали апостоле, као што су Св. Игњатије Антиохијски и Поликарп, ако имамо питање о списима апостола. Питајмо Цркву, не паднимо у самопреварну арогантност.

---

[1] George Mastrantonis, trans., Augsburg and Constantinople: the Correspondence between the Tubingen Theologians and Patriarch Jeremiah II of Constantinople on the Augsburg Confession (Brookline, Mass.: Holy Cross Orthodox Press, 1982), 114.

[2] The Illustrated Bible Dictionary, vol. 2 (Wheaton: Tyndale House Publishers, 1980), "Jannes and Jambres," by A. F. Walls, 733 -734.

[3] Ова листа наравно нема за циљ да наведе све књиге које је Црква сачувала од древнина и које сматра делом ширег предања. На пример, Књига Еноха, иако се цитира у канонским књигама, није ушла у канон. Нећу се претварати да знам зашто је то тако, али из којих је год разлога Црква одабрала да сачува ову књигу, она није одредила да се она чита у цркви или да иде раме уз раме са канонским књигама.

[4] На пример, нема места где се о питању непогрешивости Писма детаљно расправља, управо зато што то није била срж расправе. У садашње време, са налетом верског скептицизма, ово је итекако проблем, и да се посланице пишу данас, сигурно би кад тад спомеунле ту проблематику. Било би из тог разлога будаласто закључити да само зато што се са том проблематиком није бавило да рани хришћани нису мислили да је то битно или да у то нису веровали.

[5] Alexander Schmemann, Introduction to Liturgical Theology (Crestwood NY: St Vladimirs Seminary Press, 1986), 51 ff.

[6] И заправо, управо је ово што је протестантска наука учинила. Иако је протестантизам основан на веровању да је Библија једини ауторитет за веру и богослужење, савременом протестантском науком махом доминирају модернисти који више не верују у надахнуће и непогрешивост Писма. Они сада стоје изнад Писма и само бирају оне делове који им одговарају и одбацују остатак као „примитивну митологију и легенде“. Једини ауторитет који им је остао су они сами.

[7] Валдежани су били секта коју је основао Петар Валдо у 12 веку, и која је на неки начин била претеча протестантске реформације. Због прогона од стране Римокатоличке Цркве ова секта је углавном опстала у планинским областима севенозападне Италије. Доласком протестантске реформације, валдежани су потпали под утицај реформаторског покрета и са њиме су удружили снаге. Многи рани протестантски историчари су тврдили да валдежани представљају остатак „истинских“ хришћана који су постојали пре Константина. Иако данас ниједан озбиљан историчар не би тврдио нешто толико неосновано, многи фундаменталисти и секте као што су Јеховни сведоци и дан данас тврде да потичу од ране Цркве преко валдежана – упркос чињеници да валдежани постоје и дан данас и не својатају Јеховине сведоке.

[8] Mastrantonis, 115.

[9] 9. Ibid., 198.

[10] 10. Ibid., 115.

[11] Појам позитивизам потиче од француске речи positif, која значи сигуран или известан. Овај израз је први употребио Огист Конт. Позитивистички системи се заснивају на претпоставци да је нека чињеница или установа крајња основа знања. У Контовој философији, искуство или чуло – опажај је сачињавао ту основу и стога је он био претеча модерног емпиризма (Види Encyclopaedia of Religion and Ethics, 1914 ed., s.v. "Positivism," S.H. Swinny; и Wolfhart Pannenburg, Theology and Philosophy of Science, trans. Francis McDonagh (Philadelphia: Westminster Press, 1976), стр. 29).

[12] На пример, један метод утврђивања стварности прошлих догађаја, међу емпиријски настројеним научницима, је принцип аналогије. Пошто се знање заснива на искуству, начин на који неко појми непознато је повезиваем са нечим што је познато. Под плаштом историјске анализе они процењују да је вероватноћа неког догађаја који се наводно десио у прошлости (нпр. васкрсење Исусово) засновано на оном што знамо да се дешава у нашем искуству. А пошто ови историчари никада нису опазили ништа што би могли да сматрају за натприродно, они тврде да када Библија говори о чудесним догађајима у историји она само препричава неки мит или легенду. А пошто за емпиричара чудо подразумева кршење природног закона, онда не може бити чуда (по тој дефиницији) зато што се природни закони утврђују нашим запажањем онога што опитујемо, те да се такав емпиричар сусретне са савременом аналогијом чуда, онда то више не би било чудо зато што више не би представљало кршење природног закона. Тако емпиричари  не производе резулате који фалсификују трансценденталну стварност, или чуда; уместо тога, њихове предрасуде, од самог почетка, поричу могућност таквих ствари [види G. E. Michalson, Jr., "Pannenburg on the Resurrection and Historical Method," Scottish Journal of Theology 33 (April 1980): 345-359.]

[13] Rev. Robert T. Osborn, "Faith as Personal Knowledge," Scottish Journal of Theology 28 (February 1975): 101-126.

[14] Gerhard Hasel, Old Testament Theology: Basic Issues in the Current Debate (Grand Rapids: Eerdmans Publishing Company, 1982), стр. 9.

[15] Ibid., стр. 7.

[16] Расправљао сам о либералном протестантизму само да бих показао грешке „историјске“ егзегезе.

Православни хришћанин ће се вероватније сусрети са конзервативним фундаменталистом или харизматиком, просто зато што они сматрају њихову веру довољно озбиљно да се потруде да друге обрате у њу. Либералне протестантске деноминације имају пуне руке посла трудећи се да задрже сопствене парохијане, и нису чувени по свом усрђу за евангелизацију.

[17] За детаљнију критику злоупотреба историјско-критичког метода, види Thomas Oden, Agenda for Theology: After Modernity What? (Grand Rapids: Zondervan, 1990) стр. 103-147.

[18] A Cleveland Coxe, trans., Ante-Nicene Fathers, vol. i, The Apostolic Fathers with Justin Martyr and Irenaeus (Grand Rapids: Eerdmans Publishing Company, 1989), стр. 315.

[19] Заправо, три тома систематичке теологије Томаса Одена се заснивају на премиси да „васељенски консензус“ првог миленијума треба да буде нормативан за богословље [види, The Living God: Systematic Theology Volume One, (New York: Harper & Row, 1987), стр. ix — xiv.]. Ако Оден истраје у овој методологији до краја, и он ће постати православан.

[20] The Holy New Martyr Archbishop Ilarion (Troitsky), Christianity or the Church?, (Jordanville: Holy Trinity Monastery, 1985), стр. 11.

[21] Ibid., стр. 16.

[22] Ibid., стр. 40.

[23] St. Vincent of Lérins, trans. Rudolph Morris, The Fathers of the Church vol.7, (Washington D.C.: Catholic University of America Press, 1949), стр. 269-271.

[24] St. Augustine, "On Christian Doctrine," A Selected Library of the Nicene and Post-Nicene Fathers, series 1, vol. ii, eds. Henry Wace and Philip Schaff, (New York: Christian, 1887-1900), pp. 534-537.

[25] St. Gregory Nazianzen, "Oration 43, Panegyric on Saint Basil," A Selected Library of the Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church, series 2, vol. vii, eds. Henry Wace and Philip Schaff (New York: Christian, 18871900), p. 398f.

Натраг на главну страну