Увод оца
Нектарија Серфеса:
Отац
Никола (Планас) је био пароијски свештеник у Атини, Грчка, и његови парохијани
су га обично звали ,,Папа'' из искрене посвећености и љубави. Као што се
парохијски свештеник зове ,,баћушка'' у Руској Православној Цркви, овај појам
се користи да се искаже љубав и поштовање за парохијског свештеника. Он је
такође израз љубави и части у Грчкој Православној Цркви, тако да се
благочестиви и благи праохијски свештеник зове ,,Папа''.
Истина је
да је данас остало мало стараца. Али чини се да чак и у најтежим временима,
када се чини да је праве светости нестало са земље, Бог некако, Његовим
непојмљивим путевима, уздиже људе и жене да покаже пуноћу светости.
Скромно
вам представљам житије парохијског свештеника који је заслужио да га зову
,,Папа'', и проглашен је истински светим од стране Бога и верних чланова Цркве.
Наћи једноставну светост у свештенику наших последњих времена је велика радост.
Ова духовна радост нам може дати нама несрећницима, који се трудимо да одржимо
живот у светости, надахнуће да истрпимо и наставимо са тражењем мало светости у
нашим животима. Светитељи Источне Православне Цркве могу постати наши водичи
током нашег духовног пута ка небу, и као такви, водити наше кораке по стазама
правде. Призивање Светаца Цркве, посебно оних који столе пред престолом
Божијим, ће нам сигурно дати унутарње снаге и воље да ојачају наш смер.
Папа
Никола Планас (и сада могу рећи са великом духовном радошћу, Св. Никола
Атински) је недавно канониѕован Светитељ у Православној Цркви. Сада ћемо
сазнати о парохијском свештенику који је живео у највећој једноставности, са
којим су небеса ишла и штитила га. Такав једноставан разум савија ка земљи...
За њега се каже да је остајао сув по пљусковима док је шетао из цркве до цркве
молећи се све време... када би се смрачило и невидљиво светло (које би се
многима разоткрило) би му осветлило стазу тако да би пренео његово тело из
цркве у цркву... ако би се изгубио, небеса би послала анђела или свеца да се
појаве пред њих и одведуга до одредишта. Понекад, док би се молио, људи би га
видели како се уздиже од земље. Ваистину, слава Богу на свему!
Угледајмо
се на светог човека Божијег, који је заиста волео Бога и волео сваког.
Понизно
са љубављу Христа, истинитог Бога нашег,
+ Отац
Нектарије Серфес
Који се
моли за вас!
ЖИТИЈЕ
СВ. НИКОЛЕ ПЛАНАСА (1851-1932)
„Прости
пастир смирених оваца“
Неопходно
је у овом материјалном добу у коме живимо да се упознамо са светим личностима
које нам шаље наш дугострадални Господ тако да бисмо се уверили да нас Он није
напустио. Једна таква личност је „папа“ (отац) Никола Планас који је живео
почетком века.
ЊЕГОВО РОЂЕЊЕ
Рођен је
на Наксосу 1851. Његови родитељи, капетан Јован и Августина, су били поприлично
имућни али такође и добри људи просте и чисте душе која краси острвске народе.
Имали су своје имање са малом капелом у средини која је била посвећена Светом
Николи. Доста често би се мали Никола Планас сакрио у капелу носећи чаршаф и
појао колико је умео. Другим приликама би тамо сакупио своје другове и они би
„служили“ Божанствену Литургију.
Научио је
своја прва слова од свог деде, оца Георгија Мелисургоса. Под његовим утицајем
је Никола научио да чита псалтир. Он је пазио на сваки покрет свога деде у
светомим олтарима док га је пратио током Литургија које је он служио у
безбројним острвским параклисима.
Једне
зимске ноћи – како је папа Никола објаснио своје детињство – породица је седела
близу камина када је малишан рекао своме оцу: „Оче, сада наш брод, Евангелистрија, тоне близу Цариграда.“
Дрхтећи,
отац је приупитао супругу: „Жено, шта говори ово дете?“
И заиста,
у том трену је брод тонуо. Истог тренутка, да би отерао и сваку помисао
поседовању дара прозорљивости, он рече: „Сва мала деца имају предзнање“ (ово је
тешко говорио јер му зуби још нису израсли).
Његов
отац је умро млад. Душа га је болела, не само због губитка брода, већ још више
због момака који су се утопили. Тако мали Никола остаје без оца када је имао
четрнаест година. Његова мајка га је затим повела са собом својој сестри у
Атину. Настанили су се у радничком кварту где је било доста градитеља и радника
Наксиота. У тескоби су проводили дане. Његова мама је рибала куће да би
преживели. Водила је са собом децу где год би радила јер се плашила Атине.
Грозила се и саме помисли да они могу да застране.
ЊЕГОВО РУКОПОЛОЖЕЊЕ
Када је
напунио седамнаест година, његова мајка га је оженила за добру девојку са
Китере, Еленом Провелегиу. Имали су једно дете. Пошто је рукоположен за ђакона
у цркви Преображења у Плаки 28. јула 1879. Пет година касније, 2. марта 1884.,
рукоположен је у свештеника у цркви светог пророка Илије. У међувремену се
његова жена упокојила. Носећи тако крст удовиштва, он је поверио себе и свог
сина Јована Божијем милосрђу. Није имао имовине јер је поделио своје имање са
сестром, ставивши свој удео као јемство би се један његов познаник избавио од
дуга.
Био је
милостив, и нису га интересовале световне ствари и блага. Ноћу и дању он се
бавио божанственим службама у својој малох парохији Св. Пантелејмона у Нео
Козмосу која се састојала од тринаест породица. Људи су га много волели. Његова
простота, његова оствска побожност, његова љубазност, његова девственост,
одсуство сребеољубља су привлачили све на свете службе. Свако је желео да им он
благослови дом или радњу. Свугде је ишао радосно. Од аристократских домова до
најубогијих страћара, никада код себе није задржао ни драхму. Сиромашни су га
увек чекали изван цркве чекајући да им он подели шта год да је имао у свом
џепу.
Ипак,
један свештеник без парохији, у сарадњи са члановима одбора Св. Пантелејмона,
избаци га из парохије и пошаље га у цркву Св. Јована („Ловца“, како су је тада
звали) у Вулиагамени. Нова парохија је била врло сиромашна и састојала се од
осам породица. Његова свештеничка плата се састојала једног комада меса
угојеног јагњета које је добио на месопусну седмицу или Божић. Ово му није
сметало, управо зато што му је пост био најбитнији у животу. Докле год је имао
цркву у којој је могао да литургише, он је био задовољан.
Доста му
је сметало то што је најурен из Св. Пантелејмона. Једног дана, док је излазио
из Св. Јована да би отишао кући, он заплака успут. Место је било потпуно пусто
у то време. У једном тренутку је испред себе видео младића који му је рекао:
„Зашто
плачеш, оче?“
„Плачем,
дете, зато што су ме избацили из Светог Пантелејмона.“
„Не буди
тужан, оче. Ја сам увек са тобом.“
„Ко си
ти, дете?“
„Ја сам
Пантелејмон који живи у Нео Козму.“
У том
тренутку, младић је нестао.
Сваке
године, на празник Светог Пантелејмона, он би отишао у свечеву цркву у Нео
Козму и тамо служио бденије. Једне године, по његовим речима, он се разболе и
доби грозницу. Његов рођак му није дозволио да иде на његово уобичајено
бденије, али је из љубави коју је имао према светитељу отац ипак отишао. „Те
ноћи,“ по његовим речима, „после литије, ја сам се сав исцрпљен наслонио на
Часну Трпезу. У магновењу грознице видео сам Свеца испред себе, младог и
снажног, како држи малу чашу пуну лека, Он ми је рекао: Попиј га, оче, да би оздравио. Узео сам му га из руке и попио га и
потпуно оздравио. Грозница ме је напустила. Изашао сам на царске двери и рекао:
,Децо моја, био сам врло болестан данас, али управо ми је Свети Пантелејмон дао
лек, ја сам га попио и оздравио.' Сви су поверовали у то и клекнули, величајући
Светитеља.“
ЊЕГОВЕ
ЛИТУРГИЈЕ
Педесет
узастопних година он је литургисао сваког дана од осам ујутро до два поподне,
по снегу или револуцији. Чак ни инвазија Англо-Француза 1917. није прекинула
његов низ Литургија. По уским улицама Акропоља у два поподне, он би литургисао
по малим параклисима док му се зној сливао на свете одежде, као правоме раднику
Христовог винограда.
ЊЕГОВИ
ПОСТОВИ
Јео је
само ноћу. Цео Велики пост је постио без уља. Као духовник није био строг по
питању поста, али када је у питању био он, био је врло строг. Једном му је неко
дао мало чоколаде и рекао му да је посна. Он ју је узео, пажљиво осмотрио и
рекао: „Да будем сигуран, ипак је узми ти!“
ЊЕГОВИ
„РАЧУНИ И УГОВОРИ''
Он би
помињао имена на проскомидији сатима. Прво упокојене патријархе, митрополите,
свештенике, ђаконе, Наксиоте, Атињане. Имена која би му дали би помињао
месецима. Са времена на време, његова духовна деца, да би му дала мало одушка,
би узимала старе папириће и тајно их цепала, јер их је он носио са собом у све
цркве. Он би их ставио у две велике мараме и везао их као замотуљак а онда
окачио себи о кук. Када би стигао кући, он би их скинуо са кука – јер је имао
два замотуљка, са именима и са светим моштима. Људи би га питали:
„Какви су
то пакетићи?“
Он би
одговорио: „То су моји рачуни и уговори.“
„Зар ниси
уморан оче? Када ћеш се одморити?“
Онда би
се прекрстио и смирено рекао: „Певаћу
Богу моме докле постојим.“
Када би
стигао у цркву, настала би пометња од начина на који су га људи дочекивали.
Неки би му целивали руке, други руб његове мантије, а неки врх главе пошто је
био низак. Већином времена би литургисао у цркви пророка Илије. На празнике би
отишао у своју парохију. У цркви Св. Јована је била једна чистачица која није
волела старца. Једног дана му је она рукама показала вулгарни гест, и следеће
ноћи је уснила Св. Јована који јој је рекао: „Шта ти је мој слуга то учинио да
га тако опсујеш?“ Потом ју је ударио по образу који је ујутру постао модар. Тог
дана, када је отац Николај ушао у цркву, чистачица је дошла испред њега, пала
на колена, замолила га опроштај и уједно га молила да јој згази руке. Кротки
пастир је само отишао у страну. Она је викала: „Згази их, оче!“ Опет јој је
одговорио: „Али зашто да их згазим?“ Ово је потрајало неко време док јој
коначно није опростио оно што је учинила, чак и ако није знао шта је у питању.
ЊЕГОВО СТРПЉЕЊЕ И ДУГОТРПЉЕЊЕ
Његовом
стрпљењу и дуготрпљењу није било краја. Имао је помоћника, Михаила, који га је
увек пратио и појао ако нико други није био присутан. Иако је много волео
старца, ипак му је он задавао многе проблеме. Током ледених зимских дана када
је био принуђен да буде са оцем Николајем док је овај помињао сатима, Михаил би
јечао: „Хајдееее очеееее! Ти хоћеш мртве да извучеш из ада а нас да сахраниш
хладноћом!“ Другом приликом, Михаил му није дозволио да одржи молебан Пресветој
после Литургије. Отац Николај се цео дан дурио и гунђао: „Замисли, Михаило да
ми не да да одржим молебан...!“ И све време би понављао: „Замисли, не да!“ Када
су се некада свађали у цркви, старац би се сакрио у олтару да не би учествовао.
Када је једном саветовао једно од своје духовне деце како да суздржи гнев, он
је рекао: „Да ли мислиш, дете, да ја не знам да узвикнем? Знам али мислим на
последице.“
ЊЕГОВА
СВЕТОСТ
Деца која
су била у цркви би га видела како сија небесном светлошћу, како врши
необјашњиве покрете руком или како дуго врмена стоји усресређен као да му се
нешто дешава. Било је тренутака када је разговарао са светитељима или када би
га прекрила рајска светлост. Доста пута би га видели како не додирује земљу.
Неки осмогодишњак је једном изашао блед из олтара и рекао својој мајци: „Мама,
отац Никола је оволико изнад земље!“, показавши јој руком колико високо је отац
лебдео. „Не брини се сине, сви свештеници узлећу тако када служе“, рече она и
прексти се да би га смирила.
Деца би
га видела тако да лебди јер је одбацио све материјално. Његов ум је био на
висини, са Оним Коме је служио, ни не окренувши се на оно што су људи звали
материјалним добрима.
ЊЕГОВО
НЕСРЕБРОЉУБЉЕ
Једном је
неко коме је одслужио молебан дао повећу количину новца у запечаћеној коверти. Истог
тренутка ју је тако неотворену дао некој сиромашној жени. Човек који га је
даривао се наљутио и рекао: „Ма тај светац није хтео ни да погледа шта сам му
дао!“
Једној
духовној кћери је рекао да је издвајао новац за осамнаест породица које су се
састојале од удовица и сирочади. Напоменуо је да су удовице посебно у невољи
јер их сиромаштво наводи на грех.
Доста
новца је пролазило кроз његове руке али он ништа није задржавао за себе. Он би
то одмах проследио као милостињу. Много пута је и сам остајао без паре. Једном
је узео фијакер да га одведе негде а да није приметио да код себе није имао
новца. Кочијаш га је питао:
„Нисте ли
ви парох Св. Јована, оче Никола?“
„Да, дете
моје, јесам.“
„Е па,
онда нећу ваш новац, хоћу само ваш благослов!“
Други
пут, неки људи су се код неког расправљали о политици. „А шта ти кажеш оче?“,
питали су га. Потшо се вратио из својих мисли, он је хтео нешто да каже, али је
само изустио: „Ко је сада на власти?“ Ето колико је мало знао о световним
стварима.
ПОЈАВА
АНЂЕЛА
Једнпут
је на своју руку кренуо у капелу у Перистери али се успут изгубио. Он је ишао
напред, узнемирен и у молитви, немајући појма где иде, све док није видео
младића испред себе који му је рекао: „Јеси ли се изгубио оче? Ја ћу те
водити.“ Момак је ишао испред а отац Николај за њим, и тако су дошли до капије
цркве. Овако отац Николај казује шта је потом уследило: „Чим смо дошли до врата
цркве, окренуо сам се да му захвалим, али он је одмах сјајно заблистао и
нестао.“
Када је
служио, желео је да све допринесе величанствености Божанске Литургије. Појао је
са таквом усрдношћу да је могао да чује анђеле како поју са њим. Једном је
питао своју духовну кћер да ли такође чује анђеле. „Не оче, не чујем их.“ Истог
тренутка се покајао и рекао себи: „Нисам смео то да кажем, нисам смео то да
кажем...“
Током
целих пола века током којих је литургисао без прекида, никада није остао без
просфоре (свети хлеб који се користи са Свету Литургију). Увек би му га донела
нека жена ноћ пре или би га направила нека оближња пекара. Једног дана је
јутрење одмакло а да није добио просфору. Он је послао помоћнике да оду код
једне жене за коју је знао да увек има просфора; претражио је све ормариће у
олтару – ништа. Био је толико узнемирен да је био на ивици суза. После толиког
низа Литургија сада да се стане! Одјеном су га људи угледали како излази кроз
царске двери носећи просфору (само печат, не целу погачу) која је била још
топла и коју је нашао на Трпези. Потресен радошћу, он је ускликнуо: „Децо моја!
Видите какав ми је знак послао Бог!“ Сва чуда је он називао знацима. Он се није
претерано бавио овим феноменима; сматрао их је природним због своје велике
вере. Такође их није често спомињао да људи не би мислили превише о њему.
Једанпут
на навечерје светог свештеномученика Фоке, једно од очеве духовне деце је
видело величанственог свештеника иза оца Николаја док је посматрало како он
служи Свету Литургију. Када је она ово споменула оцу, он је само ставио прст на
усне и рекао: „Псст! То је свештеномученик Фока!“
ЛЕЧЕЊЕ
ТАШТИНЕ
Отац
Николај је знао да исправи, да прекори, да просвети душе, без говорничких
проповеди већ искључуво својим животом, својим присуством. Када се нека
богаташица разболела, њена рођака је предложила да доведу оца Николаја да јој
очита молитву за здравље. Богаташичина ћерка је волела спољашњу углађеност,
зато је рекла: „Хајде да доведемо неког свечаније свештеника из већих цркава, а
не њега, он ће бити сав прашњав од цркве“ и томе слично. Те ноћи она је сањала
оца Николаја у златним одеждама како јој говори: „Да ли си сада задовољна,
кћери?“ Изненађена, она се прену из сна и одмах нареди да позову оца да очита
молитву за здравље. Када је ушао, ка њему је побожно дотрчала млада госпођица.
Одмах се сагнула да му целива руку, те јој он рече: „Да ли си била задовољна
када си ме видела, дете?“ Изненађење и дивљење ју је целу потресло. Никада није
очекивала такав прекор због своје таштине.
Још један
догађај открива непревазиђеу веру и побожност коју је отац имао током вршења
својих светих служби. Био је позван да причести губавца, али је болест уништила
његове усне тако да није могао да куша Свето Тело Господње, и оно је пало са
стране уста. Без двоумљења, старац је клекнуо, покупио Божански Бисер који је
пао и појео га.
У разним
црквама где је служио он је био утеха и уточиште људима. Он је био „свети мали
старац“ који је ублажавао сваки људски бол. Његов углед се проширио по разним
епархијама те су му људи хитали од свакуд да га чују како литургише, да му
целивају руку, да их он благослови. Доживео је 84 године живота а да никога
није оклеветао нити да је ико рекао нешто лоше о њему. Сви су га знали и
поштовали његову свету личност. Када је пролазио, људи су га поздрављали
скидајући шешире.
2. марта
1932., његов живот је достигао крај. Последњу Литургију је служио на недељу
блудног сина. Чим је пио из Свете Чаше осетио је несвестицу, те су га одвели
кући његовом сину Јовану и снахи Маригули, где су и очитане последње молитве за
светог оца. Као птичица је предао своју свету душу Ономе Коме је служио током
свог целог живота. Вести о тужном догађају су се брзо рашириле целом Атином.
Људи су хитали да целивају мошти преподобног старца. Сви су желели да целивају
његову руку последњи пут. Архиепископ атински, Хризостом Пападопулос, је
предложио да се сахрана обави ноћу тако да би сви могли да присуствују. Тако је
и било.
Његово
тело је сахрањено при припрати цркве Св. Јована. Његове кости су стављене у
сребрни кивот у новој величанственој цркви Св. Јована. Целог свог живота је био
доказ божанске силе и мудрости коју Бог Творац даје онима који га воле и држе
Његове заповести.
Отац
Никола Планас је канонизован 1992. године. Помен му пада 2. марта.
